Kad god se pogleda kroz srpsku istoriju, uvek dve ljute strane: „mi“ i „oni“. Svaka generacija mora da na svojim leđima oseti prokletstvo koje prati srpske neutralce. Nema sredine, moraš da se odlučiš za koga si. Samo po sebi, to čak i nije tako strašno, politika je briga o opštim interesima, moderni čovek nije spužva, od njega se očekuje da ima mišljenje o javnim poslovima. Loše je međutim što se te dve strane konstantno nalaze u strastvenom revolucionarnom raspoloženju, stalno na ulicama, na barikadama, po šumama i ideološkim kružocima
Maloletni K.K. (13) i U.B. (21) su početkom maja pobili zajedno 18 ljudi, pola od tog broja su deca osnovnoškolskog uzrasta. Kao da to nije dovoljno smrti, sada su Srbi u reakciji na te zločine spremni da ugroze budućnost stotina hiljada druge srpske dece. Skoro u transu, pod kolektivnom hipnozom koja im je olabavila sve rampe racionalnog mišljenja, hodaju beogradskim ulicama u procesijama sudnjeg dana, kao da još jedino dve stvari mogu da ih smire: Drugi silazak Isusa na zemlju, ili barem nasilna promena državne vlasti na zemlji.
Telo i opasna duša srpske nacije trenutno pokazuju ponašanje koje nažalost prepoznajem kao terapiju puštanja oficijelne krvi – da ubiju nekog vladara, najradije svog, pa da se smire na nekoliko godina. Ponekad, prečesto, u rezignaciji se pitam: Jesu li Srbi čuli za izbore? Znaju li da žive, i pored svih njenih konkretnih manjkavosti ovde i sada, u demokratiji? Da li se još sećaju da ima i drugih načina smene vlasti, osim revolucionarnog besa?
Kad se pre nekoliko dana opozicijom razlio uzvik „neće nama vlast određivati kad će izbori!“, vrlo nefer su zaboravili da svuda u parlamentarnoj demokratiji, vlast, to jest vladajuća stranka, odlučuje o momentu raspisivanja izbora, sve u nadi da će ne samo opoziciju uhvatiti nespremnu, već i koalicione partnere. Ta pravila igre nisu izmislili ni AV ni AB, kako ih kao avlijske pse ovih dana zove kolumna u zagrebačkim „Novostima“, ili „bubašvabe i zunzare u klozetu na kraju sela“ kako ih se naziva u beogradskom „Danasu“.
Ali pitanje je, zašto se srpska opozicija oseća nespremnom za izbore? Pa spremaju se na smenu već godinama, ali opet se sigurnije osećaju na ulici, nego na biralištima. Za ovo drugo je potreban racionalan plan i predan rad, čak, iznenađujuće, izvestan stepen jedinstva i vizije; dok je za prvo dovoljan samo furor.
Iz takvog energetskog projektila čistog besa rođeno je nekoliko aksioma uvrnute logike: Ko je neutralan taj je za Vučića. Ko poziva na odgovornost javne reči, taj je Vučićev. Ko ne mrzi Vučića, nije spreman da ga zasipa najprimitivnijim uvredama, taj je kripto-Vučićevac, još gori od onih otvorenih. Kad se tvrdi da je Srbija, i pored svih otvorenih pitanja, na putu ekonomskog prosperiteta, u Evropi, korak po korak, to je slučaj nedopustivog antisrpskog optimizma.
Ko kaže da je Kosta K. opasan psihopata, nesocijalizovani narcis koji je do punog izraza došao već u dečjoj dobi, taj zanemaruje uticaj Dnevnika RTS-a na njegov razvoj. Ko izjavi da slučaj Koste K. i Uroša B. samo pokazuje da je Srbija deo modernog globalnog sveta, taj nema pijeteta prema njihovim žrtvama. Ko kaže da su roditelji, školski psiholozi, pre njih učiteljice i tete u vrtiću morale da primete znake poremećaja u ponašanju kod Koste K, brutalnost i sadizam, taj zanemaruje uticaje vladinog medijskog aparata na njega.
Iskreno, i uz nadu da čitaoci shvataju kako govorim u svoje ime: Nemam ništa protiv da se televizije sa zatupljujućim rijaliti programima zatvore. Ali kako je takva vrsta ćudoredne policije nemoguća u demokratijama, bilo bi dovoljno oduzeti im nacionalne frekvencije i staviti ih na nivo porno-kanala, ili programa nasilja na dubokom web-u.
U šoku gledam moje kolege s RTS-a, pa i sebe, kako smo proglašeni Vučićevcima, još gore Miloševićevcima, Komrakovcima i ostalim ko-mrakovima, samo zato što su nas stesnili između domaćih frontova koji, da je malo razuma i smisla, ne bi smeli ni da postoje u takvoj radikalnosti. Ne mislim da su svi s RTS-a neutralni, ali – hoćemo li da sprovedemo novu diferencijaciju? Da se vidi ko je gde? Da se isterujemo i spaljujemo? Tek da se zna, ostali južnoslovenski narodi mogu samo da pljeskaju, što i rade.
Ne žive Srbi ni pod kakvom milosti ili kletvom viših sila. Nisu nikakav posebno dobar ili loš narod, osim što su se zapustili u vlastitom besu. Ne stoje na večnoj kaznenoj listi Zapada, osim onoj na koju su se upisali od osamdesetih godina, kad su geostratešku igru odigrali tragično infantilno. Vredni su kao nacija, vispreni, sposobni, nema im premca kad se fokusiraju na neki zadatak. Ono što ih međutim muči je to da ne mogu nigde dalje, dok ne dobiju sto posto savršenu vlast za sto posto elektorata. Kako toga nema nigde na svetu, čekaće jako dugo, i to, bojim se, na ulici.
Svaki novinar želi da je u pravu. Kad sam u „Dugi“ 1991. nazvala Miloševića „srpskim Molohom“ nisam želela da budem u pravu. Kad sam očajavala što je Đinđić odigrao kartu Miloševića, a da nije tražio brzi ulazak Srbije u EU, mislila sam, glupa sam da shvatim dubinu njegove vizije. Kad sam u julu pre tri godine pisala tekst o srpskoj bolesti političarenju, nadala sam se da sam krivo procenila.
Nažalost nisam. Nadam se da će čitaoci i gledaoci RTS-a, stari i novi, naći strpljenja da ga još jednom pogledaju, jer on ništa nije izgubio na aktuelnosti. Naprotiv.
I, ako se neko pita, moja lična neutralnost prestaje kod evropskih integracija – ja želim Srbiju u Evropskoj uniji. Ne tek sada, već od 1991. kad me je Miloševićev RTS (RTB), izbacio s posla. I kad su moje kolege koje danas vode RTS izbacivane iz svojih redakcija na raznim stranama. Na Mirine i Slobine intervencije u medijima nije se moglo reći „ne“. Vučiću se itekako kaže „ne“.
„Političarim, dakle postojim“, tekst objavljen jula 2020, je uputstvo za okončanje revolucije. To je smotani papirić koji se ne prilaže uz udžbenike za njihovo podizanje, koji obično završavaju tamo gde je najkrvavije. Dakle, ovo je taj tekst od pre tri godine, ponovljen u celosti:
Političarim, dakle, postojim
Kad god se pogleda kroz srpsku istoriju, uvek dve ljute strane, „mi” i „oni”. Svaka generacija mora da na svojim leđima oseti prokletstvo koje prati srpske neutralce. Nema sredine, moraš da se odlučiš za koga si
Kako god da se završe neredi u Beogradu i drugim srpskim gradovima, nema razloga za radost.
Budući da taj lični i iskustveni refleks duboke sumnjičavosti prema lekovitim potencijalima revolucije mnogima nije jasan, odgovoriću na početku jednim primerom iz literature.
U romanu Očevi i oci, Slobodan Selenić piše o Stevanu, Srbinu koji u engleskom Bristolu studira pravo i onda se krajem 20-tih godina vraća u Beograd kao doktor nauka, gde postaje profesor na univerzitetu.
Kako je obrazovan, odmeren u ophođenju, pravnik, iz dobre porodice vojvođanskih Srba, dakle habsburških Srba „iz preka”, sve bi ga srpske političke partije htele kod sebe.
Stevan međutim odbija ponude da se politički aktivira, bez obzira s koje strane ga mole, iz vladine ili opozicione. Njegovo objašnjenje u off-u: „U Srbiji su gadosti ravnomerno raspoređene između pozicije i opozicije.”
Selenić tu upotrebljava jednu strašnu reč, koja i dan danas visi iznad Srbije kao Damoklov mač: Političarenje.
Političarenje znači delovanje na javnoj sceni ne da se nešto promeni, već da se zamagli; ne da se nekuda vodi, već da se svađa bez nekog određenog cilja opšteg dobra.
Srpskim političkim partijama nije do politike, već do političarenja, kaže Stevan.
Kad god se pogleda kroz srpsku istoriju, uvek dve ljute strane, „mi” i „oni”. Svaka generacija mora da na svojim leđima oseti prokletstvo koje prati srpske neutralce. Nema sredine, moraš da se odlučiš za koga si.
Samo po sebi, to čak i nije tako strašno, politika je briga o opštim interesima, moderni čovek nije spužva, od njega se očekuje da ima mišljenje o javnim poslovima.
Loše je međutim što se te dve strane konstantno nalaze u strastvenom revolucionarnom raspoloženju, stalno na ulicama, na barikadama, po šumama i ideološkim kružocima.
Političari se ili obožavaju, ili ubijaju; provokacija i slavodobitnost vladaju javnim prostorom.
Nacionalno biće se stalno ljušti kao luk, trebe se nepodobni, odbacuju neprilagođeni, stigmatizuju neutralni, prozapadni, pro-latiničari, pro-čudni i neprilagođeni, oni koji ne mrze Hrvate, koji ne cupkaju uz turski melos ili ne idu na more u Grčku, oni koji se u šopingu u stranoj zemlji ne dovikuju s dva kraja robne kuće.
Srpsko političko biće je spremno na unutrašnje obračune do poslednje kapi vlastite krvi!
Posledice neproduktivnog „političarenja” nad vlastitim mesom: Jedan knez je brutalno sasečen u Košutnjaku u devetnaestom veku, jedan kralj gurnut s balkona u dvadesetom, jedan premijer ustreljen u sred grada u dvadeset i prvom.
Između se često i rado išlo na ulicu, šifra 27. mart 1941. I drugi narodi su povremeno autodestruktivni, nije to naravno ništa specifično srpsko, ali taj tvrdoglavi refleks auto-demontaže koji preživljava sisteme, vlade, ideologije, dekade i vekove, prepoznajem samo u srpskom političkom biću.
Srpska nacija mora smognuti snage da iskorači iz te istorijski naplavljene mustre nasilja.
Za početak je dovoljno da izađe na izbore umesto da ih bojkotuje i onda se prepusti besu jer su pobedili oni koji nisu bojkotovali izbore.
„Narod” još nikad i nigde nije pobedio na ulici. Ako i jeste, istorijski primeri nas uče da je ta pobeda brzo bila zaposedana od najmračnijih političkih snaga, od njih temeljno aproprisana i transformisana u smrtonosno oružje.
Dovoljno je spomenuti Francusku ili Oktobarsku revoluciju, ili, bliže kući, antifašističku borbu u bivšoj Jugoslaviji.
Rešenje je u tehničkom smislu vrlo jednostavno.
Nekoliko mirnih transfera državne vlasti u Srbiji, i prokletstvo „političarenja” je slomljeno. Ko dobije izbore, vlada do kraja legislativnog perioda. Ko izgubi izbore, sprema se za nove. Ko bojkotuje izbore, gubi pravo da viče nepravda.
Ako se pobednik inauguriše na ulici, Srbija će sutra dobiti isto što je i imala – dve ljuto zaraćene strane.
„Problem Milošević” je mogao biti rešavan samo kroz revoluciju. Ali i ona je bila u legalističkom okviru, jer je do nereda došlo nakon što je Milošević odbio da prizna rezultate izbore.
„Problem Vučić” jasno leži u okviru demokratskih ciljeva i sredstava. I država i elektorat imaju obavezu svrsishodne upotrebe vlastite sile.
A političke stranke? One imaju obavezu da konačno pređu na odgovornu politiku i napuste političarenje.
Istorijska karma revolucionalnih smena vlasti u Srbiji mora biti razbijena. U suprotnom, nacija će uvek stajati na nekom početku.
U ljubavi je početak možda najlepši, ali u državnoj politici on je kletva.
Kada bi Srbija bila otok, negdje na sredini nekog okeana, a stanovnoci svoj zivot uredjivali, samostalno, kako god to bilo, onda bi i ovaj tekst bio smislen, tačan i logičan. Zanimljivo je da autorka teksta ( nisam uspio da pronadjem ime) se predstavlja kao ex novinarka Politike, a sada pominje i svoje “ pametovanje “ iz 1991 godine. Ne znam šta je tada pisala, ( mogu samo da zamislim) kada današnje političke , drzavne i društvene dogadjaje , opisuje tako, kao da na iste, utjecaj okruzenja, komšija, velikih sila, uopšte ne postoji . ( otok na sred oceana ) Stvarnost je diagonalno suprotna , upravo faktori koje ona, niti vidi, niti čuje, niti osjeća, svojim pretenzioznim djelovanjem, tjera gradjane i Narod na reakcije, koje su vrlo često i medjusobno suprotstavljanje. „Ona ……..pametnica “ bi u Europsku Uniju……Još je 1991. podučavala Miloševića ,kako biti pametan pa preko Europske zajednice odmah postati dio EU……….!! Da li ona ima pojma, kako se je ta E Z ponašala prema Srbima, gdje god oni bili , pri raspadu SFRJ ??? Da li ona ima pojma, da nije došlo do ishitrenog , nelogičnog, nenormalnog priznanja secesije Slovenije i Hrvatske, da do rata ne bi ni došlo. Da li ona, kao novinar, ima pojma, da su na sastanku o priznanju te dvije ( sada drzave ) sve zemlje Europske Zajednice, bile protiv priznanja, prije dogovora o razlazu mirnim putem, a da su za priznanje bili samo Njemačka i Vatikan, pa natjerali ostale na priznanje i time potpalili rat. Ona bi i sada odmah da Srbija udje u E U . Da li si je ona, toliko pametna, ikad postavila pitanje ….. “ da li EU stvarno hoće da primi Srbiju kao ravnopravnog člana “ ??? Ne znam da li je ista udana, ali ukoliko jeste….. pa nije ona sebi izabrala muškarca od svih onih za koje je znala, pa mu rekla “ ti ćeš biti moj muz “ !! Valjda se i izabranik nešto pitao ? Da ne pričamo o uvjetima koje nam nameće EU , ne da nas primi…. nego da nam obeća da će nas primiti ….mozda i ikad !! Da li većina Srpskog Naroda zeli biti član takve unije pod takvim uvjetima ?? Čini se da sam odlutao od naslova i teme, ali mislim da je bilo neophodno razjasniti osnovno. Izbori ili protesti ?? Ukoliko postoje objektivni uvjeti za izbore, naravno da nema dileme, treba ići na izbore !! Da li sada postoje objektivi uslovi?? Da li opozicija ima srazmjeran pristup medijima ?? Od kada i koliko vremena treba za ovaj uslov?? Da li će u tim narednim izborima biti spriječeni “ bugarski vozovi “ , glasanje pokojnika, crni djipovi bez tablica, siledzije i batinaši na izbornim mjestima, manipulacije glasačkim kutijama, manipulacije prilikom prebrojavanja glasova, pritisci na glasače ……….. Ukoliko nema uslova….. onda pričamo o tome da se vladajućima omogući da još jednom nelegalno potvrde svoj mandat ! Posebno je zanimljiv stav autorke teksta o smjeni Miloševića, koji je smjenjen na “ revolucionaran način ali u legalističkom okviru, tek kada Milošević nije priznao rezultate izbora “ ! Da li je ova jadnica ikada čula ili načula o američkoj ulozi smjene Miloševića. Da li je ikada čula, da je prvi i osnovni zadatak “ revolucionara “
bio upad u Skupštinu i paljenje glasački kutija. Da li je ikada čula izjavu Koštunice “ Nisam baš siguran da sam pobijedio na izborima “ i to kada je već preuzeo vlast !! Mislim da ovakvi autori sa ovakvim napisima ne donose ništa dobro, jer istina je prava rijetkost u napisanom. ! Ukoliko cilj nije zlomamjeran, čudim se zašto se to uopće objavljuje!