Pokušaj da se Vučićev sistem autoritarne vladavine ugrozi organizovanjem tzv. građanskih šetnji do sada nije doneo očekivane rezultate. Organizatori su najavili da će od jeseni protesti ući u „drugačiji mod“. Neformalno se tvrdi da su „tehnički organizatori“ protesta nekoliko opozicionih proevropskih stranaka. Do sada nije javnosti predočen neki sadržajan programski dokument. Ponavljani su zahtevi da se spreči nasilje u društvu, da članovi REM-a podnesu ostavke kao i bliski saradnici Aleksandra Vučića Gašić i Vulin, da se oduzme frekvencija televiziji Pink i sl.
Ovakvo političko-ideološko siromaštvo ukazuje da organizatorima cilj nije društvena promena, već promena vlasti ili bar dobijanje udela u njoj. Čini se da insistiranje da su protesti građanski treba shvatiti ozbiljno i da namera i nije demokratizacija političkog sistema i obnavljnje debate o strateškim pitanjima. Politički ciljevi te vrste najbolje su sažeti u staroj političkoj maksimi – što se više menja, sve je više isto.
Evroliberalna opozicija nema nameru da koriguje svoja dosadašnja opredeljenja, bez obzira na promenjene okolnosti u svetu i Evropi. Neke stranke iz ove grupacije promenile su i naziv svoje parlamentarne frakcije u Pravac Evropa. Ključni cilj je članstvo Srbije u EU
Evropska unija je, međutim, već petnaest godina u dubokoj sistemskoj krizi. Političke koalicije koje su predvodile i realizovale neoliberalnu fazu evropskih integracija gube na uticaju u državama članicama. U periodu “kraja istorije” integracijske dogme smatrane su nespornim. Tada se tvrdilo da svaka zemlja može ekonomski da napreduje pod uslovom da sprovede neophodne reforme i obezbedi tržišnu konkurenciju, fiskalnu štednju, ciljanu inflaciju i deregulaciju. Religiozno verovanje u neoliberalne dogme dovedeno je u pitanje tokom protekle decenije. Proevropljani u Srbiji odbijaju da se suoče sa tom činjenicom i da preispitaju svoje političke programe. Oni i dalje ponavljaju da Evropa nema alternativu!
Decenijama se o EU govorilo kao o najuspešnijem mirovnom poduhvatu u istoriji. Unija danas vodi posredni rat protiv Rusije i svedena je na protektorat NATO-a, a parlamenti država članica ubrzano povećavaju budžete za vojsku. Ujedinjavanje Evrope od samog početka bio je geoplitički, a ne kosmopolitski poduhvat.
Istina je da su Evropske integracjie imale za cilj eliminisanje ratnih sukoba, ali samo među evropskim državama. Države osnivači današnje Unije vodile su ratove u drugim delovima sveta i čiinile su sve što su mogle da bi očuvale svoje kolonijalne posede. Tobožnji integracijski pacifizam bio je utemeljen na rasizmu. Da bi mir i ekonomski prosperitet u Evropi bio obezbeđen bilo je neophodno vođenje ratova u Aziji i Africi kako bi bilo nastavljeno pljačkanje trećesvetskih naroda. Tada je i nastao koncept „strateške autonomije“. Očevi osnivači smatrali su da Evropa treba da bude samostalni treći pol u svetskom sistemu, pored SAD i SSSR-a. Da bi takav cilj bio ostvaren bilo je neophodno očuvanje kolonijalnih poseda, pre svega u Africi. Ideja je bila da evropske države koje su otpočele intergracije prestanu da se sukobljavaju među sobom oko kontrole kolonija, već da u tom poduhvatu sarađuju i da ih eksploatišu zajedno. Inače, geopolitički koncpept Evroafrika nastao je posle užasa Prvog svetskog rata kada je bilo jasne kakve posledice nastaju zbog sukoba evropskih sila oko podele kolonija.
Tokom Hladnog rata veliku smetnju za ostvarivanje tog cilja predstavljala je podrška Sovjetskog Saveza antikolonijalnim pokretima. Ali posle propasti SSSR-a pojavio se novi, mnogo opasniji konkurent u Africi – Kina.
Remilitarizacija Evrope intenzivirna je devedesetih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji a najagilniji protagnosti bili su bivši pacifisti i šezdesetosmaši, naročito nemački Zeleni koji su danas glavni ratni huškači. Tokom balkanske krize parola „nikad više rat“ zamenjena je novom – „nikad više Aušvic“. To je značilo da se moraju preduzimati vojne intervencije kako bi se, navodno, sprečili novi, stvarni ili izmišljeni, genocidi. To je bio skriveni način da se ostvare geopolitički ciljevi.
Evrointegracije su ukrajinskim ratom konačno izgubile civilni karakter (demokratski nisu nikad ni imale). Integracije danas predstavljaju mobilizaciju za tekući i buduće ratove. Radi se o strateškoj neophodnosti kako bi zapadni kapitalizam sprečio Kinu, silu u usponu, da zauzme hegeomonu pozciju u svetskom kapitalističkom sistemu. Takvi geoekonomski sukobi u istoriji najčešće su rešavani ratovima. Prema istraživanjima Grehama Alisona u poslednjih pet vekova bilo je šesnaest slučajeva u kojima je sila u usponu ugrožavala vladajuću silu. U dvanest slučajeva izbili su ratovi.
Proevropski blok u Srbiji ne čine samo političke stranke već i brojne nevladine organizacije i ugledne javne ličnosti. Uticaju ovog bloka u biračkom telu naročitu štetu nanosi jednostrano pozicioniranje u vezi sa Ukrajinskim ratom. Političari i intelektualci ove orijentacije uzorke rata isključivo tumače na osnovu toga koja od zaraćenih strana je agresor. Stvarni uzroci su mnogo složeniji.
Nije preterano reći da „Pravac Evropa“ znači uvođenje, najpre posredno, Srbije u rat. Ukrajinski rat prerastao je u rat iscpljivanja u kome odlučujuću ulogu ima klasični vojni hardver- atrtiljertija, oklopna vozila i pešadijsko naouržanje. Zbog dindustrijalizacije na Zapadu članice NATO-a imaju ograničene kapacitete za proizvodnju takvog naoruažanja i potrebni su im novi saveznici koji imaju koliko toliko očuvanu tradicionalnu vojnu industriju. Jedna od takvih zemalja je Srbija koja je i geografski locirana u blizini ratišta.
Nedemokratski karaker protesta u kojima učesnici nisu dobili mogunost da utiču na formulisanje zahteva i način na koji se demonstracije odvijaju takođe nije slučajan. Cilj je da se sačuva dominacija opozicionih oligarhija u osporavanju Vučićevog režima, kako pod pritiskom masa zahtevi ne bi bili radikalizovani. Evroliberali se masa na ulicama boje isto koliko i Vučić. Oni se plaše da bi emancipovani narod mogao da nametne politički program koji bi ugrozio interese Zapada i privilegovni položaj politčkih elita. Samodelatnost mobilisanog i samorganizovanog naroda i zalaganje za pravednije i egalitarnije društvo kosmopolitski liberali, u Srbiji i u svetu, osuđuju kao populizam – političku pojavu koje se treba plašiti. Vlast treba da ostane monopol tobože prosvećenih elita koje jedine znaju da upravljaju. Prost narod treba na izborima samo da odlučuje koja od konkurentskih političkih elita će vršiti vlast.
U protestima ovakve vrste dominiraju političke ideje srednjih klasa. Pripadnici tih slojeva su materijalno dobro situirani pa su im zahtevi za liberlanu permisivnost važniji od socijalne pravde. Tu spadaju pre svega zalaganje za prava različitih manjina, u poslednje vreme naročito se insitira na pravima seksualnih manjina. Iako su takvi zahtevi često opravdani, sa tako uskim programom ne može se pridobiti većina birača.
Nekoliko činjenica potvrđuje prethodno iznete konstatacije. Neke opozicione stranke osudile su javno iznete stavove sociologa politike Jova Bakića. To je, takođe, značilo i da neće mnogo protestovati ako se Bakiću desi neka neprijatnost. Takvim činom oni su poručili Vučiću da su spremni da se sa njih dogovore oko podele vlasti. Inače, postoji neka vrsta tradicije da šef države oštro napada profesore sociologije politike na beogradskom Filozofskom fakultetu. Tako je lično Tito posle studentskih demonstracija 1968 napao Ljubu Tadića. Sociolozi politike su jednako meta režima i u socijalizmu i u kapitalizmu. Ali Bakićeva pozicija je još komplikovanija jer njega, zbog dokazane poltičke i intelektualne principijelnosti, napadaju i vlast i opozicija.
Trijumfalizam sa kojim je evroliberalna opozicija dočekala američko uvođenje sankcija Aleksandru Vulinu je još jedan pokazatelj koliko je ta politička grupacija nesamostalna. Taj deo opozicije i ne očekuje da ga na vlast dovedu domaći birači, već da zadobije poverenje u Vašingtonu, gde se zaista presudno odlučuje ko će vladati Srbijom. Da li će direktor BIA biti Vulin ili neki drugi Vučićev klimoglavac za građane Srbije je sasvim svejedno. Vučić je nebrojeno puta pokazao političku prevrtljvost i svakog dana se odriče i samog sebe. Njega ništa ne košta da otpusti Vulina, ako bude morao. Možda će reći da je on u stvari radio ne za Putina, nego za Prigožina i da je upleten u pokušaj nedavne pobune Vagnera, a da je ceo taj poduhvat finansiran prihodima iz Jovanjice. Tako bi bili zadovoljni i Bajden i Putin i srpska proevropska opozicija. Tako obično izgledaju Vučićevi politički manevri.
Više je nego upadljivo da se na protestima nije govorilo o privatizaciji preostalih javnih preduzeća, posebno EPS-a. Posrnulom evropskom kapitalizmu neophodni su resursi perifernih zemalja koje žele neograničeno da pljačkaju. Energetski potencijali Srbije nisu mali, a zbog sankcija uvedenih Rusiji narednih godina u Evropi će biti velika potražnja za energijom. Osim toga, evropska Komisija priznaje da je Evropa „u velikoj meri zavisna” od uvoza sirovina, što dovodi do „ranjivosti” njenih ekonomija. U zavisnosti od materijala, proizvodni pogoni u Evropi zadovoljavaju najviše 7 odsto evropske potražnje.
Proevropska opozcija ne ulaže napore da se očuva energetski i svaki drugi suverenitet naše države. Da stvar bude još gora, proevropljani napor da se sačuva javno vlasništvo nad resursima proglašvaju za ksenofobiju. Budući da EU gubi uticaj u Africi resursni potencijali, kakvi – takvi, u balkanskim državama koje nisu članice EU dobijaju na značajuProevropska opozcija ne ulaže napore da se očuva energetski i svaki drugi suverenitet naše države. Da stvar bude još gora, proevropljani napor da se sačuva javno vlasništvo nad resursima proglašvaju za ksenofobiju. Budući da EU gubi uticaj u Africi resursni potencijali, kakvi – takvi, u balkanskim državama koje nisu članice EU dobijaju na značaju.
Obični ljudi, koji čine “duboki narod”, ne vide interes da napuste Vučića. Opozcija im jednostavno ništa i ne nudi. Zbog toga i nije došlo do promene odnosa moći u Srbiji proteklih meseci. Organizatori protesta prepusitili su Vučiću socijalne teme i omogućili mu da uobičajnim načinima manipulacije u velikoj meri sačuva svoju izbornu bazu. Uostalom, demonstracije su bile najmasovnije u momentima kada je režim nepotrebno činio velike greške.
Desna opozcija je takođe neuticajna, ni ona ne otvara perspektivu društvne promene koja bi omogućila popravljanje položaja “dubokog naroda”. Dobar deo deklarativnih srpskih nacionalista koncentrisan je isključivo na identitetska pitanja i ne dovodi u pitanje Vučićevu vladavinu i njegovu nacionalnu politiku.
Ipak, ključni problem desno-nacionalne opozicije je što je ona izgubila međunarodni oslonac. Zbog ukrajinskog rata Rusija defintivno više nije u mogućnosti da projektuje svoju moć na Balkanu. U Rusiji je konačno rešeno “večito pitanje” – kome ona pripada, Istoku ili Zapadu. Evroazijska orijentacija je danas prioritet ruske spoljne politike. Putinu bi najviše odgovaralo da se otvori nova balkanska kriza, poput one iz devedestih. Podsticanjem nereda duboko u pozadini protivnika Moskva bi dobila na vremenu u situaciji kada i na samom Zapadu opada ratni entuzijazam. Paradoksalno je što na izazivanju novog haosa na Balaknu više rade EU i SAD nego Rusija. Reintegracija BiH i likvidacija autonomije Republike Srpske je krajnje nepromišljna politička strategija. Niko više nije uradio u korist ruskih interesea na Balkanu od visokog predstavnika Kristijana Šmita.
Glavna Vučićeva prednost u odnosu na opoziciju je što na Zapadu i dalje veruju da je on jedini jaki politički igrač na koga mogu da se oslone u realizaciji svojih političkih ciljeva. Vučić kontroliše kosovske Srbe i sprečava ih da izazovu krizu. Što je još važnije, samo Vučić može da obuzdava Dodika. Nedavni spot koji je objavio američki ambasador Hil ubedljivo potvrđuje da SAD i dalje računaju na Vučića. U pomenutom spotu o neophodnosti prozapadne orijetacije Srbije govori Željko Mitrović, vlasnik televizije „Pink“ čije zatvaranje traže učesnici protesta.
Nedavni spot koji je objavio američki ambasador Hil ubedljivo potvrđuje da SAD i dalje računaju na Vučića. U pomenutom spotu o neophodnosti prozapadne orijetacije Srbije govori Željko Mitrović, vlasnik televizije „Pink“ čije zatvaranje traže učesnici protesta.
Napred rečeno nužno ne znači da ove jeseni protesti neće ojačati. Vučić je sam sebi najveći protivnik. Neobuzdana želja za totalnom vlašću ugrožava i njega samog. Autoritarni vladar mora stalno da demonstrira i potvrđuje svoju totalnu vlast. Lojalnost stanovništva održava agresivnom propagandom koja kreira alternativnu stvarnost. Ali, pogotovo u maloj i siromašnoj zemlji, jaz između lažne i prave slike o prilikama u državi u jednom trentuku postaje suviše veliki. Ekonomista Jozef Šumpeter govorio je da se ne može večito lagati, ali može dovoljno dugo da bi se nanela nepopravljiva šteta. Pred kraj Drugog svetskog rata jedan od najuspešnijih i najmalignijih majstora propagande Gebels i sam je postao predmet sprdnje. Nemačkom je tada kružio vic o tome kako su se dve vaške trkale sa kraja na kraj Gebelsvoih usta. Pobedila je ona koja je išla oko glave – to je kraći put.
Aparat javne vlasti u Srbiji uništen je partijskom upravom i zbog toga je režim nesposoban da reaguje na eksterne šokove, poput elementarnih nepogoda ili poput masakara koji su se dogodili početkom maja. Unutrašnje slabosti režima mogu isprovocirati omasovljavanje protesta.
Društvene i političke promene u Srbiji moguće su samo ukoliko dođe do masovne mobilizacije naroda. Snažan narodno-socijalni pokret kao ključnu programsku ideju treba da ima ostvarivanje socijalnih, političkih i ljudskih prava „dubokog naroda“. To znači sprečavanje dalje rasprodaje nacionalnog bogatstva, obnovu države na principima demokratije, decentralizacije i multikulturalizma kako bi Srbija postala egalitarnije i pravednije društvo koje je ekološki odgovorno.
Autor: Miroslav Samardžić, politikolog iz Zrenjanina
