Bruka

Srpski izbori su, posle nekoliko milenijuma ljudskog razmišljanja, posle bezbrojnih pogrešaka i pogodaka, konačno otkrili kolika je razlika između dobra i zla, između Boga i Đavola; precizno mereno, razlika je tačno 0,02%. Kad, recimo, imate 5,01% glasova, to je od Boga, to je, razume se, glas naroda (vox populi, vox Dei), a kad imate 4, 99%, prešli ste u srce tame, s one strane narodne volje pa, dakle, u skladu sa latinskom izrekom, u područje Lucifera.

Srbi nisu kao Latini; naše su poslovice obične, gotovo seljačke, te jedna od njih kaže: ko sa decom spava, popišan se budi. Primenjena na srpski izborni proces koji, koliko god da je predvidljiv pre, toliko je nepredvidljiv posle zatvaranja biračkih mesta, mogla bi da glasi: ko na pravila igre pristane, nema pravo da na njih kuka. Ideja, toliko omiljena kod srpskih opozicionih političara koji čekaju red za čantru, da će sistem izmeniti tako što će se ugurati u njega, poražena je do koske. Cenzus je, pokazalo se svaki put, dogovorna, a ne izborna kategorija, tako da će ga preći samo oni čije dupe nije skupo, bez obzira da li je kupac strani, ili domaći.

Srpski patriotizam je, u izbornoj noći, pokazao svoje lepo, moderno, proameričko lice, kakvo desnici i priliči. Posle druženja sa američkim ambasadorima, cenzus mu dođe kao neka vrsta Unrinih paketa. Bonus poklon: podrška, Srbiji tako naklonjenog, NVO sektora i evrofundamentalista po vrstama. Ništa srpskom patriotizmu nije mrsko, samo da se dočepa 0,02%. Dojučerašnji neprijatelj, upropastitelj Srbije i srpskog naroda, danas je vrli saveznik. Svi veliki principi su pali pred 0,02%. Pali su, zapravo, mnogo ranije, ali ovih dana je to postalo vidljivo. Borba Demokratske stranke da njihovi najljući protivnici, patriote od zanata, pređu cenzus, ganutljiv je primer demokratičnosti i puzanja pred strancima, što bi DS mogao da ugura kao olimpijsku disciplinu i mazne zlato.

Kako god se postizborne igre završile, gledamo i gledaćemo krah ovlašćenih tumača srpskog patriotizma. Svi skupa, od SRS-a, preko Dveri i DSS-a, do Zavetnika i ostalih rodoljubivih saveza i blokova, pojačanih sa nekoliko ruskih stranaka, nisu skupili više od 15% glasova, odosno oko 8% ukupnog biračkog tela. Bruka. Svakog dvanaestog birača su ubedili da su oni patrioti i rodoljubi, što je prirodna posledica borbe za cenzus, a ne za ozbiljne društvene i sistemske promene.

Ovde se, iako ne vidljivo, bar ne na površini, pojavljuje nov problem za naše zapadne gospodare: šesnaest godina se mlitavo i umorno evro-atlantsko biračko telo osvežava patriotama, odnosno konvertitima, koji trampe patriotizam za nešto u vladi i skupštini. Da se ne lažemo: evro-fundamentalistička struja u Srbiji nikad nije bila dominantna, vazda se vrtela oko četvrtine biračkog tela i da onaj rodoljubivi deo javnosti nisu varali Koštunica, Dačić i SNS, odavno bi se stvari ovde promenile. Tek uz transfuziju janjičarkse krvi, evrooptimisti u Srbiji mogu da nastave svoje vampirsko postojanje. Reke birača su svoj glas davali strankama koje su se u rodoljublje klele, da bi oni, docnije, tim glasovima nastavljali evro-atlantske integracije. Sada je, međutim, bara omalila. Ovih 5% plus-minus 00.1% je poslednje što se od patriotskog biračkog tela može iskamčiti za nastavak integracija. U tome treba tražiti i razlog za čudnovat uspon Saše Radulovića i njegovog opskurnog pokreta „Dosta je bilo“: pošto je patriotsko pojilo presušilo, stvara se novi pseudo-ekspertski G17, koji treba da obezbedi trajanje neoliberalne dogme i dalje olupavanje srpske ekonomije i privrede. Klopka je jednostavna: Srbiju su upropastili rđavi liberali, a ne liberalna dogma, tako da ćete sada gledati liberalne poštenjačine na delu.

Šešelj je ispričana priča i biće dobar, kao i uvek, da svima okolo predstavlja najgore lice srpskog patriotizma, nalik onom iz holivudskih filmova, da preti Bulajićevim četnicima i motri da se u Srbiji slučajno ne pojavi neki autentični patriotizam. Ako Dveri i DSS uđu u skupštinu, kerber će im biti Šešelj, a ne Vučić.

Ako bih morao da nagađam šta će se desiti, rekao bih da će DSS i Dveri ući u Skupštinu Srbije, najviše zahvaljujući stranim ambasadorima, a ti ambasadori neće biti ni ruski, ni kineski. Cena za takvu podršku će biti veoma visoka, toliko visoka da ćemo imati nove, za početak prikrivene, evro-fundamentaliste.

Prognoza nam je sumorna: opadajuće osećanje života u Srba proizvodi i opadajuće razumevanje politike. Svako ko ubaci dve-tri vruće parole, dobija šansu da postane političar i da računa na komadić vlasti i brdo privilegija i para. I baš oko tih privilegija i para se sklapaju svakojaki savezi između evropejaca i patriota, pri čemu oni prvi gutaju ove druge. Rđav ljudski materijal će nastaviti da zapljuskuje srpsku politiku i baš u tom i takvom materijalu treba tražiti razloge zašto se put odvija uvek u istom pravcu-od suverenizama, ka evrointegracijama.

Prvi talas lažnog srpskog patriotizma, onaj koji su pokrenuli Drašković i Šešelj, nije, međutim, bio opterećen infantilnošću aktera i klerikalizmom, poput drugog talasa, od pojave „Obraza“, do naših dana. Za Draškovića i Šešelja politika je bila (i jeste) biznis, ali nije sve; obojica bi mogla da žive i bez nje-Drašković bi rodavao knjige, Šešelj bi predavao pravo. Novi talas patriotizma su pokrenuli neostvareni ljudi, koji u svojim strukama nisu značili ništa (zato su se vazda pozivali na podršku intelektualaca sa strane), koji nisu kroz ruke propustili mnogo para i žena. Upravo stoga im je politika postala ultimativna: kroz nju žele da dođu do svega do čega bez nje nisu mogli i umeli. Dok su im usta puna vere i pravoslavlja, pakt sa Đavolom im postaje slika uspešnosti u politici.

Bojim se da ne zažalimo, jednog dana, za Vučićem, kao što smo zažalili za Slobom.

2.

Danas je završen veliki miting opozicije, održan povodom jedine izborne krađe u Srbiji, na koju nije podnesen ni jedan formalni prigovor. Mini-DOS se okupio i rikao ispred RIK-a. Protest se komotno mogao zvati i „Hej, alaj smo se skupili bećari“. Moć zapadnih ambasada je spojila prividno nespojivo. Vučićevo tvrdoglavo odbijanje da prizna cenzus koaliciji DSS-Dveri je nateralo strance da pre vremena demaskiraju patriotski blok i izvedu ga na binu sa Čedom, Borisom i Borkom.

Ipak, nije realno očekivati da se Vučić, koji je do sada entuzijastički ispunjavao sve želje i naloge stranaca, odupre baš na pitanju cenzus-patriota. Slutim da će poslednjim snagama popustiti i da će se novi DOS u skupštini popuniti patriotama sa neobično velikim koalicionim kapacitetom.

Siguran znak da je patriotski blok prešao u ruke Zapada je to što je Blic, tako nenaklonjen svemu što je srpsko, izvestio o 10 000 prisutnih na protestu, dok je stvaran broj bio bar tri puta manji. Pristalice patriota, na društvenim mrežama, šenluče i seire i ne nađoh ni jednog, ama ni jednog, kome smeta što se patrioti druže sa onima koje su, koliko juče, zvali lopovima i upropastiteljima Srbije. Dveri i DSS su svojim zaokretima, uspele da otresu i poslednje iz svoje strukture što je neki obraz imalo i sada su, poput KPJ posle 1948-e, popunjene samo ljudskim materijalom koji može da podnese svaki zaokret generalne linije. Još jednom se pokazalo, kao što se uvek i pokaže, da ko mnogo morališe drugima, sam morala nema. Uostalom, ljotićevska ideologija i nije mogla da rodi nešto drugačije od kolaboracije.

Milan Milenković

milanmilenkovic.com