Dan koji smo prespavali

Nakon višednevne tenzije i fenomenalno režirane predstave na ulicama glavnog grada, politički gmizavci, koji su napokon uspeli da se izvuku iz Slobodanove senke, okružili su se pripadnicima Zemunskog klana i vođama navijačkih huligana, te su krenuli u obilazak institucija koje su navodno oslobodili. Šepurili su se pred TV kamerama, slali građanima Srbije ohrabrujuće poruke uz molbe da se izdrži još ta noć, da se dočeka sledeći dan, da se nikako ne poklekne sada kada je jedan režim konačno pao, i kada se pred nama otvorio put u svetlu budućnost. Duća Šiptar, Kum i ostala ekipa iz Zemunskog klana za to vreme je oduzimala oružje iz policijske stanice u ulici Majke Jevrosime, prenosila ga u Skupštinu grada i tako na vrlo transparentan način pokazala ko je udarna pesnica nove vlasti. Nije bilo čak ni pokušaja da se to sakrije od javnosti, te je na vrata na koja je nekada ulazio veliki Branko Pešić te večeri neometano ulazio i jedan Đura Mutavi, ili Bagzi i ko sve već iz te družine nije pronašao načina da se umili novim gazdama.

Paralelno sa medijskom promocijom evropskih vrednosti i sa veličanjem lika i dela novog predsednika SR Jugoslavije, Vojislava dr Koštunice, Stradiji je trasiran put u sigurnu propast. Nema čoveka koji se danas ne pita šta se zapravo desilo 5. oktobra 2000. godine, i gde smo to omanuli. Nema mislećeg bića koje se ne pita da li smo i kako mogli drugačije. A mogli smo, i mogli su, bez obzira na činjenicu da je petooktobarska revolucija plišana predstava postavljena od strane moćnika iz Vašingtona, Moskve, Berlina i Brisela.

Šta nam je promaklo 6. oktobra?

Prespavali smo ga, dame i gospodo, drugarice i drugovi, sestre i braćo. Prespavali! Opijeni na muku izvojevanom pobedom stali smo na pola puta, pred sam vrh brda, i umesto da nakon savladanog uspona krenemo lakšom stazom, mi smo počeli polako ali sigurno da klizimo unazad. Dozvolili smo da se u naše ime povuku brojni pogrešni potezi, čije će posledice snositi i naši praunuci, proklinjući nas i psujući. Puno grehova nosimo na duši, a svima im je koren u tom čuvenom „danu posle“.

Dozvolili smo da na čelo države na nelegalan način dođe predsednički kandidat DOS-a. Koštunica nije pobedio u prvom krugu izbora, i ako smo demokratiji stremili, morali smo da se izborimo da se demokratska načela poštuju i da se izborna volja ne prekraja. Poraz Koštunice u prvom krugu meri se desetim delovima procenta, ali on ipak nije pobedio, a posebno nije većinom dovoljnom za proglašenje rezultata posle prvog kruga.
Nismo učinili ništa da se sprovede neophodna lustracija. Naprotiv! Dozvolili smo da novi predsednik države zadrži sve poluge vlasti uz pomoć kojih je zemlju satirao prethodni srpski vožd. Nedostajala je 6. oktobra čistka u pravom smislu te reči. Niz hapšenja i izvođenja pred lice pravde svih onih za koje se osnovano sumnjalo da su im ruke uprljane krvlju, i svih odgovornih za sve što se u prethodnih 12 godina dešavalo.
Dozvolili smo da krvnici koji su pomagali prethodni režim sistematski unište sve dokaze i pisane tragove, a vrhunac je bio odnošenje kompletne arhive BIA (nekadašnjeg DB-a) u Vašington. I bili smo nedovoljno aktivni u naporima da se otvore tajni dosijei, što je učinjeno tek kada je obavljena ozbiljna revizija istih.
Dozvolili smo da se razvodne procesi u kojima je trebalo otkriti i osuditi odgovorne za brojna ubistva; kako političkih i drugih protivnika režima, tako i svih kriminalaca koji su u to vreme romantično nazivani „žestokim momcima sa vrelog asfalta“. Oprostili smo Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju, Badžu, Pavla Bulatovića i brojne druge žrtve diktatorskog režima bračnog para Milošević – Marković.
Prećutno smo tolerisali brojna ubistva i otmice, prihvatajući ih kao svakodnevicu i kao nešto što je normalno. Sva ta ubistva i otmice nosila su obeležje mračne organizacije poznate kao „Zemunski klan“, i više je nego očigledno bilo da ta kriminalna družina ima jako uporište u pojedinim strukturama vlasti.

Nismo smogli snage da se suočimo sa prošlošću, nismo imali hrabrosti da podvučemo crtu i da okrenemo novi list, da počnemo da ispisujemo novu stranicu srpske istorije. Zadovoljili smo se praznim obećanjima o boljem sutra, bajkama o evropskim standardima, pričama o donacijama, stranim investicijama i platama na nivou najrazvijenijih zemalja Evrope. Slušali smo lepo upakovane laži i uljuljkivali se, nespremni da stanemo pred ogledalo i da se upitamo snosimo li ikakvu odgovornost za sopstvenu i budućnost dece.

Prokockali smo, dame i gospodo, priliku kakva se ne ponavlja. Imali smo priliku 6. oktobra 2000. godine da raskrstimo sa svim Arkanima, Legijama, Dućama, Kumovima, ali i sa Radetom Markovićem, Nebojšom Pavkovićem, Jovicom Stanišićem, sa Dačićem, Vulinom, Vučićem, Šešeljem… Nismo, ostavili smo ih da nam i dalje kroje sudbinu. Pitanje je koliko sada, 16 godina kasnije, imamo prava da budemo ljuti na njih. Oni nikada nisu krili svoje namere, uvek su igrali otvorenih karata, ali smo mi birali da umesto istini u oči pogledamo u laži. Želeli smo da verujemo u bajke, a živeli smo i živimo dramu.

I kao što neko jutros lepo reče na jednoj od društvenih mreža, 5. oktobra 2000. godine jedno jednoumlje zamenjeno je drugim. Rezultat je po narod i državu poražavajući. U suludoj balkanskoj partiji šaha stanje je takvo da se izlaz iz ovog vilajeta ne vidi. Možda se desi neko čudo pa nam se za našeg veka pruži još jedna prilika kakva je bila oktobarska plišana revolucija u Srbiji. Ako se to kojim dobrom desi, imajte na umu i taj dan posle. Dan kada se raščišćava sa prošlošću.

Peđa B. Đurović

Kolumnista