Uvažena predsednica Vlade, Brnabić je na tviteru iznela opredeljenje svog kabineta da digitalizuje prosvetu. Ceo tvit glasi: „Obrazovanje je stub razvoja društva i bolje budućnosti. Reformišemo obrazovni sistem da pripremimo mlade za poslove 21 veka. Od sledeće godine uvodimo digitalne, interaktivne nastavne materijale #UvekKorakNapred“.
Pošto nije bilo javne rasprave u društvu o digitalnoj reformi sistema nastave i koristima, koje digitalizacija učionica donosi, niti je predsednica Vlade predočila naučna istraživanja, koja idu u prilog tvrdnji da je digitalizacija učionica zaista korak napred u razvoju sistema obrazovanja, rešio sam da potražim naučna istraživanja na tu temu. Jedino relevantno istraživanje na tu temu, koje sam uspeo da nađem, a koje je podrazumevalo dosledne i sveobuhvatne metode istraživanja, našao sam na sajtu Svetskog ekonomskog foruma, a uradili su ga psiholozi istraživači sa Univerziteta Merilend, SAD – Patricija A. Aleksander i Loren M. Singer. Ovi istraživači se bave istraživanjem učenja i razumevanja teksta već 25 godina, posebno su se fokusirali na razlike u čitanju sa digitalnih i štampanih medija, što ih zaista čini relevantnim na njihovom respektivnom polju. Za potrebe šire javnosti, preveo sam njihov članak i objavio na svom blogu, a objavio ga je i portal Vidovdan.org pod naslovom „Studenti bolje uče iz knjiga, nego sa ekrana, prema novoj studiji“.
Istraživanje
Prof. Patricija A. Aleksander i Loren M. Singer, doktorand u svom prikazu istraživanja kažu:
„Naš rad je pokazao značajan raskorak. Učenici su rekli da više vole i postižu bolje rezultate kada čitaju sa ekrana. Međutim, njihovi stvarni rezultati su bili u tenedenciji opadanja.
Na primer, iz našeg prikaza istraživanja rađenog još od 1992. godine, utvrdili smo da su učenici bili u stanju da bolje razumeju odštampanu informaciju za tekstove, koji su duži od jedne strane. Ovo je izgleda povezano sa remetilačkim efektom, koje klizanje mišem (skrolovanje) ima na razumevanje. Takođe smo bili iznenađeni kada smo saznali da je nekoliko istraživača testiralo različite nivoe razumevanja ili zabeleženog vremena čitanja u svojim studijama o štampanom i digitalnom tekstu.
Da bismo dublje istražili ove obrasce, sproveli smo tri studije, koje su istražile sposobnost studenata na fakultetu da razumeju informacije na papiru i sa ekrana.
Studenti su prvo ocenili svoje sklonosti ka medijima. Posle čitanja dva pasusa – jednog na računaru i drugog na papiru, ovi studenti su zatim izvršili tri zadatka: 1) opisati glavnu ideju tekstova, 2) nabrojati ključne stavke u materijalima i 3) navesti neki drugi značajan sadržaj kojeg mogu da se sete. Kada su završili, zatražili smo od njih da ocene svoj učinak razumevanja.
Kroz studiju, tekstovi su se razlikovali u dužini i sakupili smo različite podatke (npr. vreme čitanja). Ipak, pojavili su se neki ključni nalazi koji su obasjali novo svetlo na razlike između čitanja štampanog i digitalnog sadržaja:
- Studenti su neodoljivo pokazivali veću naklonost kao digitalnom čitanju.
- Čitanje je bilo značajno brže na računaru, nego sa papira.
- Studenti su ocenili sopstveno razumevanje kao bolje sa računara, nego sa papira.
- Paradoksalno, sveopšte razumevanje je bilo bolje sa papira, nasuprot digitalnog čitanja.
- Medij nije bio bitan za opšta pitanja (kao što je razumevanje glavne ideje teksta).
- Međutim, kada je došlo do specifičnih pitanja, razumevanje se značajno popravilo kada su učesnici čitali odštampan tekst. “ (Prof. Patricija A. Aleksander i Loren M. Singer)
Dakle, istraživači sa Univerziteta Merilend, SAD su ustvrdili da studenti uče bolje iz knjiga, nego sa ekrana. Tokom čitanja sa digitalnih medija, javlja se remetilački faktor koji nas vuče da prelistamo na dole tekst i samim tim pamtimo samo glavnu ideju teksta, a zanemarujemo detalje, koji su često od značaja za razumevanje dubine teksta i šire poente.
Nauka je progovorila. Naučni opus istraživača, koji su sproveli tri istraživanja u periodu od 25 godina, kaže da se efektnije uči iz knjiga, nego sa ekrana. Imajući to u vidu, ne mogu da zamislim da naša država uloži desetine miliona evra u digitalizaciju nastave u svom obrazovnom sistemu, kada je očigledno da to neće poboljšati rezultate učenja.
Sećam se kada sam na fakultetu prisustvovao predavanju dugogodišnjeg japanskog ambasadora u Srbiji, nj.e. Tadašija Nagaja. On je svoje predavanje započeo rečima: „Japan je mala i siromašna zemlja“. Kada je došao red na pitanja, jedno od prvih je bilo, kako njegova ekselencija može da govori da je Japan mala i siromašna zemlja, kada se radi o trećoj svetskoj ekonomiji? Ambasador Nagaj je odgovorio: „Japan uvozi 60% svoje hrane i 90% svoje energije svake godine. Dokle god je tako, Japan će biti mala i siromašna zemlja“. Imajući u vidu način razmišljanja ambasadora Nagaja, ne mogu a da se ne zapitam, zašto bi Srbija, koja zaista jeste mala i siromašna zemlja u odnosu na Japan, pored svih svojih realnih potreba za uvozom, rešila da uveze digitalne tehnologije za učionice, a da nema dokaza da one zaista doprinose poboljšanju kvaliteta učenja, čak suprotno, naučni dokazi postoje da sa većim korišćenjem digitalnih medija u učionici, kvalitet učenja opada? Takođe, imajući u vidu naša srpska iskustva sa raznim javnim nabavkama, ne bih zaista želeo da Srbija kupi nisku kinesku tehnologiju, po ceni visoke tehnologije.
Ako digitalna učila neće poboljšati rezulate učenja, šta nam onda ostaje?
Odgovor bi mogao da leži u motivaciji ljudi u prosveti da se više trude da prenesu svoje znanje učenicima. Ključna reč ovde je „ljudi“. Ljudi su bića koja reaguju na motivacije. Ovde se mogu poslužiti sem psihologije i socijologijom menadžmenta i teorijom menadžmenta. Abraham Maslov je 1943. godine definisao hijerarhiju ljudskih potreba i njihovog značaja, iz koje je nastala teorija hijerarhije motiva i potreba. Maslov kaže da postoji pet grupa ljudskih potreba: fiziološke potrebe, one za sigurnošću, društvene potrebe, one za poštovanjem i potrebe za samopotvrđivanjem. Tek kada se zadovolje potrebe nižih nivoa, može se preći na potrebe viših nivoa. Primenjeno na naše prosvetare, njihove male plate im ne dozvoljavaju da zadovolje prvu grupu ljudskih potreba, a to je one za hranom. Nedovoljno zarađujući ne zadovoljavaju osnovne ljudske potrebe i ne mogu preći na drugu grupu potreba, a to su one za sigurnošću. Gladan čovek nema osećaj sigurnosti, a tek ne može preći da zadovolji treću grupu potreba, a to su one društvene. O četvrtoj grupi potreba koje se ostvaruju poštovanjem, uvažavanjem, statusom i prestižom, ne bi smeli ni da govorimo. Konačno, naši prosvetari ne mogu da ostvare ni potrebe za samopotvrđivanjem, jer sem što nisu zadovoljili prva 4 nivoa ljudskih potreba, na njih se dodatno primenjuju teorije negativne motivacije znatno pojačanog inteziteta.
Naime, kada predsednica Vlade, Branbić izjavi: „Tako se više neće pričati o povećanju plate od 10 odsto za sve – i one koji provode 12 sati na poslu i one koji provode tri sata u učionici, a roditelji onda moraju da plaćaju dodatne časove“[1], može se govoriti o preteranoj negativnoj motivaciji, čak kinjenju. Teorija negativne motivacije podrazumeva da se iz čoveka može izvući najbolji rad, ako mu se prigovori da to što radi nije baš najbolje i smatra se da će on posle toga da se zainati i uradi svoj posao najbolje što može da bi opovrgao negativnu kritiku. Preporučuje se da se negativna motivacija kombinuje sa pozitivnom motivacijom, tj. pohvalom za svaki dobro obavljen posao. Međutim, ako se pretera sa negativnom motivacijom, zaposleni može da zapadne u letargiju i potpuno se prepusti uverenju da nije bitno kako radi svoj posao, ako će ionako biti grđen. Posle ove izjave, predsednica Vlade, Brabić se obratila javnosti preko dnevnog lista „Danas“ , da kaže kako je mislila da treba da nagradi tete i čike, koje vode decu na razne vanškolske radionice u organizaciji nevladinih organizacija i da će to rešiti Zakonom o zaposlenima u javnim službama. Međutim, taj zakon je već odložila za godinu dana i MMF-u je u memorandumu o namerama predstavljeno da se rade prethodne radnje u vezi sa tim zakonom. Što se motivacije tiče, velika šteta je napravljena primenom preterane negativne motivacije digitalne države prema analognim prosvetarima.
Dakle, imajući u vidu sve ovde izneto, predlažem da umesto uvoza niske kineske tehnologije, po ceni visoke tehnologije, država poboljša kvalitet nastave, tako što će povećanjem plata u prosveti, pozitivno motivisati prosvetare da daju sve od sebe i poboljšaju kvalitet nastave.
Đorđe Stojković, ekonomista i bloger
_____________
[1] http://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/brnabi%C4%87-nema-vi%C5%A1e-pove%C4%87anja-plata-za-one-koji-su-tri-sata-u-u%C4%8Dionici-pa-roditelji-pla%C4%87aju-privatne-%C4%8Dasove
