Dolazak Rio Tinta

Srbija na zairskom putu!

1
854

Da ispod libijskog peska nije bilo ničega, zlobni cinici tako tvrde, sreći libijskog naroda danas ne bi bilo kraja. Navodno, živeli bi još uvek u ne opljačkanoj i ne razorenoj državi. Jedan od tih cinika, američki analitičar Džerald Selente, otišao je još dalje pa je postavio i retoričko pitanje: da je, recimo, glavni resurs Libije brokoli umesto nafte, da li bi uopšte bila napadnuta i raskomadana?

To su, razume se, samo fantastična nagađanja teoretičara zavere, što ne bi trebalo da odvrati pažnju od jedne izvanredne vesti. Srbija je zaista postala privlačna i niže uspeh za uspehom u dovođenju stranih ulagača. Uskoro, eksploatisanje značajnog dela njenih mineralnih resursa – kompleksa litijumskih rudnika u Jadru kod Loznice – preuzima nadnacionalni rudarski gigant, Rio Tinto.[1]

Za preduzeće Rio Tinto jedva da je iko u Srbiji čuo. Srbija je jedna od malobrojnih država u svetu sa visokom koncentracijom litijuma na svojoj teritoriji. Kao što je malo ko čuo za preduzeće Rio Tinto, tako bi se na prste mogli izbrojati i svi oni koji znaju šta je litijum i kakav je njegov komercijalni značaj. Litijum i njegova jedinjenja imaju veliki broj izuzetno važnih industrijskih primena, uključujući vatrostalno staklo i keramiku, litijumska maziva za motore, u aditivu za povećanje otpornosti gvožđa, čelika i aluminijumskih proizvoda, kao i za proizvodnju litijumskih i litijumsko-jonskih baterija. Na te i druge vrste industrijskih korišćenja otpada više od tri četvrtine proizvodnje litijuma u svetu.

Drugim rečima, litijum nije obična sirovina nego strateška ruda koja je neophodna u proizvodima od najvećeg značaja. I, kako saznajemo iz pedantne studije srpskih mineralnih resursa objavljene u junu 2014. godine, ta strateška ruda u svetskim razmerama strateški je skoncentrisana upravo u – Srbiji.

Iz te analize objavljene na internet prezentaciji Serbia Energy[2] u vezi sa nalazištem litijuma u Srbiji saznajemo vrlo zanimljive podatke:

„Druga pozitivna vest [ona prva odnosi se na otkrivanje pozamašnih rezervi zlata kod Crnog vrha, blizu Bora, od čega autorima studije bukvalno ide voda na usta – naša primedba] je to da su otkrivene verovatne rezerve jadarita, retkog metala koji sadrži borate i litijum, a to su dva metala sa izuzetno širokim spektrom komercijalnog korišćenja u industrijskoj proizvodnji, poljoprivredi i medicini. Ukoliko bi se dokazala tačnost procena američkih i srpskih geologa koji su radili na projektu Jadar, lokalitetu u blizini Loznice, sa procenjenih 200 miliona tona jadaritskih rezervi Srbija bi mogla da zadovolji čak 20% od ukupne svetske potražnje a evropsku potražnju za litijumom – skoro u potpunosti.“[3]
Dakle, u najmanju ruku, moglo bi se reći da Srbija leži na ćupu zlata, u Boru bukvalno, a u Jadru, kod Loznice, figurativno. Zato, prvo pitanje koje se logički postavlja glasi: zašto se uopšte uvode stranci u proces vađenja i komercijalizaciju tih retkih i dragocenih metala? Da li se razlog nalazi u onome što Alber Memi ironično naziva „tehnička nesposobnost“ kolonizovanih domorodaca?[4] U danom slučaju, to jedva da bi se moglo prihvatiti kao suvislo obrazloženje. U već navedenoj analizi mineralnih resursa Srbije saznajemo i to da u Boru rudarski kompleks radi još od 1903. godine, dakle da neophodne tehničke sposobnosti odavno ne manjkaju. Znamo i za rudarske poduhvate koje su na ovim prostorima ti isti domorodci uspešno izvodili još u Srednjem veku. Objašnjenje bi, prema tome, verovatno trebalo potražiti drugde, a ne u tehničkoj nesnalažljivosti (pa čak ni u bajkovitoj lenjosti[5]) kolonizovanih.

Možda se neki odgovori naziru već iz činjenice da je dugogodišnji izvršni direktor preduzeća Rio Tinto bio uticajni britanski aristokrata, lord Klitero (Clitheroe) – za koga većina čitalaca najverovatnije nikada nije čula kao ni za Rio Tinto, ali koji zbog toga ipak nije ličnost za potcenjivanje. Ovaj plemeniti lord, sa sugestivnim prezimenom na samoj granici pristojnosti, bio je član izvršnog odbora druge moćne nadnacionalne firme, Haliburton (za koju je poneko čak možda i čuo!) iz čijih redova potiče i Dik Čejni, koji je bio kandidovan za podpredsednika SAD. Klitero je, kako se ispostavlja, u tom isprepletanom svetu nadnacionalnih moćnika bio blizak politički saradnik i poslovni partner i lorda Pitera Karingtona (da, baš onog!) koji je, o čuda, ujedno i direktor firme Rio Tinto i partner u ne manje prominentnom i uticajnom konsultantskom konzorcijumu, Kissinger Associates, Inc.[6]

Kako saznajemo, preduzeće Rio Tinto je 1870ih godina osnovao trgovac opijumom Hju Mateson, jedan od glavnih suvlasnika hong-kongške firme Jardine Matheson. Uspeh je neodoljivo privlačan (podsećamo na oštroumnu američku poslovicu, nothing succeeds like success) tako da su i Rotšildi, koji retko propuštaju dobar posao, kupili svoj udeo u ovom obećavajućem preduzeću. Pored njih, engleska kraljica Elizabeta Druga takođe je značajan investitor u Rio Tintu.[7]

Oh da, i kako saznajemo iz londonskog „Dejli Telegrafa“ sa Rio Tintom je povezan još jedan osvedočeni prijatelj Srbije, Toni Bler:

„Gospodin Bler je plaćeni savetnik većeg broja stranih vlada, investicionih fondova i korporacija, i čini se da ispoljava rastuću zainteresovanost za poslovne transakcije u vezi sa mineralima,“[8] nonšalantno piše „Dejli Telegraf,“ delikatno se izražavajući sa nepogrešivo britanskim understatement-om.

Jedini posvećeni prijatelj Srbije koji u ovoj plejadi uglednika povezanih sa Rio Tintom izgleda da fali je na smrt oboleli senator Makejn.

Sve ovo ne bi trebalo da ostavi ni najmanji prostor za sumnju da je kompanija Rio Tinto blagoslovena barem time što uživa podršku na nekim od najviših nivoa svetske piramide moći. To je nedavno došlo do izražaja kada je indonežanskoj vladi prekipelo zato što joj je – pogodili ste! – kompanija Rio Tinto zakidala ionako minimalan udeo u dobiti od eksploatisanja ležišta bakra i zlata „Grasberg,“ koje se nalazi na indonežanskom delu teritorije Papua Nova Gvineja. U nastojanju da popravi svoje „partnerske“ pozicije u odnosu na Rio Tinto, indonežanska vlada je početkom 2017. godine demonstrativno zatvorila rudnik i onemogućila Rio Tintu dalje vađenje iskopina dok se ne regulišu sporna pitanja. Ono što je zatim usledilo bilo je klasična repriza topovnjačke diplomatije:

„Kako se pritisak na Indoneziju da prihvati kompromisno rešenje pojačava, podpredsednik SAD Majk Pens će sledeće nedelje posetiti tu zemlju, a Arno Svara, direktor Rio Tintovog odseka za bakar i dijamante, posetiće je neposredno posle toga, izjavili su zvaničnici Rio Tinta,“ faktografski prenosi informativna agencija „Rojter“.[9]

(U osobi koja se zaputila u Džakartu da vadi kestenje za Rio Tinto, čitaoci će prepoznati onog kulturnog gospodina prefinjenih manira, koji svoje goste ispraća do vrata.)

Kada je već reč o reprizama, tom prilikom dogodila se još jedna, i to vrlo interesantna i znakovita. Naime, indonezijski podpredsednik Jusuf Kala uvrteo je sebi u glavu da sa elegantnim gospodinom besprekornih manira može da razgovara kolegijalno, sa pozicija jednakosti, kao jedan podpredsednik sa drugim, pa je ishitreno, još pre njegovog dolaska nagovestio da pitanje zatvorenog rudnika „neće biti ni na stolu“ (off the table) tokom razgovora koje je nameravao da vodi sa uvaženim posetiocem.[10] Oni koji imaju pamćenje duže od 15 minuta, setiće se sasvim nedavnih i slično odsečnih izjava makedonskog predsednika Ivanova, koji je – i ne samo on – komično precenio svoje pregovaračke kapacitete. Te izjave su zapravo išle još dalje – da uopšte nema nameru ni da se sastane sa zamenikom asistenta pomoćnika koji mu je bio upućen radi „rešavanja“ krize u Makedoniji. Međutim kako se na kraju pokazalo, da parafraziramo druga Staljina, dosijei ipak rešavaju sve.

Sada znamo kako se i taj indonežanski eksperiment sa prkosom konačno završio. Na istovetan način kao u Makedoniji:

„…proizvodnja i isporuka koncentrata bakra iz ‘Grasberga,’ drugog po veličini rudnika bakra u svetu, povećavaju se nakon što je u petak dobijena šestomesečna dozvola za izvoz, što se podudarilo sa državnom posetom podpredsednika SAD, Majka Pensa.“[11]

Da kakve li volšebne koincidencije! I ko kaže da se ne isplati biti domaćinski šarmantan prema iskompleksiranim domorodcima, i da to ne opsenjuje prostotu?

Ali ma koliko da bi napred navedeno moglo biti zanimljivo dokonim analitičarima, sve to ipak nije ono glavno u vezi čega bi trebalo da zastrepe srpski radnici.

Čak i letimičan pregled načina kako Rio Tinto tretira svoje zaposlene u jamama i rudnicima širom sveta trebalo bi da bude dovoljno da kod njih izazove duboku uznemirenost.

U Zairu, na primer, bivšoj genocidnoj prćiji kralja Leopolda – oni koji su kao deca skupljali marke setiće se pređašnjeg naziva, Belgijski Kongo – konzorcijum anglo-američkih i kanadskih kompanija, u čijem sastavu se neizbežno nalazi i Rio Tinto, sistematski i brutalno dokazuje neupitnu moć nadnacionalnog mineralnog kartela. Njihovim ulaskom, ili bolje reći upadom, Zair je praktično poništen kao nacionalna država. Za zadnjih desetak godina od zavođenja neoliberalne recepture, stanovništvo te zemlje smanjeno je za oko pet do šest miliona žitelja (od prilike kao u Ukrajini, i to, mutatis mutandis, iz ne baš mnogo drugačijih razloga). Predviđanja za budućnost područja Zaira koja se nalaze u interesnoj sferi mineralnih kartela verovatno da neće obradovati pobornike ljudskih prava:

„Ostaće samo deo stanovništva, onoliko koliko je neophodno da opslužuje rudarske operacije; preostali će biti otpisani. To je najvidnije na primeru izbeglica iz Ruande, koji su prebegli u provinciju Kivu. Oni su bili pokošeni glađu, iskasapljeni ili jednostavno uklonjeni da bi se oslobodio prostor za vađenje mineralnih iskopina. Rudarskim preduzećima nije stalo do ljudskih života nego isključivo do sopstvenih profita i uspostavljanja geopolitičke kontrole.“[12]

Ovu uistinu sumornu sliku mnogi će s pravom prokomentarisati kao ipak ne više od uobičajednog izveštaja iz „srca tame“ koji, čak i da je u znatnoj meri tačan i objektivan, ne bi mogao da posluži za izvođenje opštih zaključaka o domorodačkoj politici novog velikog investitora, koga je sam Svevišnji u pravom trenutku poslao da pokrene učmalu privredu Srbije. Čitajući biltene ureda za odnose sa javnošću srpske filijale Rio Tinta zaista bi posumnjali u nedolične insinuacije na račun ponašanja tog blagorodnog preduzeća, ne samo u Africi već i bilo gde u svetu. U broju 11. biltena Rio Tinta za poslednji kvartal 2016. godine, na važnu temu zaštite radnika čitamo sledeće:

„Bezbednost na prvom mestu. Novi Rio Tinto standardi.

Rio Tinto je u protekloj godini izvršio reviziju svojih kompanijskih standarda u vezi sa bezbednošću i zdravljem

na radu, zaštitom životne sredine i saradnjom sa lokalnom zajednicom (BZR). Nova 24 standarda se primenjuju na sve Rio Tinto globalne operacije, pa i na Projekat ‘Jadar’. Standardi su usmereni na to da osiguraju da svi naši zaposleni na kraju radnog dana odu kući bezbedni. Takođe, cilj primene standarda je da omogući kompaniji da aktivno upravlja uticajima na životnu sredinu i na lokalnu zajednicu u kojoj posluje.“[13]

Što je najvažnije, izgleda da je i lokalna zajednica u Loznici, koja Rio Tintu treba da bude domaćin, srećna i zadovoljna, barem sudeći po ushićenom pisanju „Lozničkih novina“:

„Projekat ‘Jadar’, koji kompanija Rio Tinto razvija u Srbiji, odnosi se na razvoj ležišta litijuma i borata svetske klase (. . .) Da bi se domaća privreda ravnomerno razvijala neophodno je pokretanje ekonomskog razvoja na lokalu, a projekat ‘Jadar’ značajno će uticati na razvoj Loznice i celog regiona. Projekat angažuje domaće i svetske stručnjake koji pored socio-ekonomskih parametara posebnu pažnju posvećuju i zaštiti životne sredine, bez čega je svaki dalji napredak nezamisliv . . .“[14]

Nebitno je što, poneto razumljivim oduševljenjem, uredništvo koristi anglofonu konstrukciju „svetske klase,“ mada bi izraz koji je razumljiviji njihovim čitaocima verovatno bio „svetskih razmera.“ Ali u svakom slučaju dobro je čuti da u srce Srbije iz dalekog sveta dolazi preduzeće sa tako temeljno razrađenom, takoreći idiličnom socijalnom ideologijom, delujući više kao filantropsko društvo nego profitno orijentisani nadnacionalni poslovni konglomerat. Ljudi širom Srbije koji budu čitali „Lozničke novosti“ sada će pohrliti u Loznicu da konkurišu za radna mesta u Rio Tintu u još većem broju nego što to već čine kod Makdonalda. Ako usled prekopavanja koje predstoji, lozničkom kraju zapreti ekološka katastrofa, to neće biti usled aktivnosti Rio Tinta nego zato što će tragom predstojećeg blagostanja cela Srbija pokušati da se tamo preseli.

Ipak, nije zgoreg, pored kompanijskih biltena, pogledati i raspoložive podatke iz drugih izvora o istorijatu odnosa Rio Tinta prema radnoj snazi koju koristi u svojim operacijama. To je važno prvenstveno iz praktičnih razloga. Kada usled traljave konstrukcije i neodržavanja rudnika podzemni tuneli počnu da se urušavaju i navodnjavaju, srpskim rudarima najlonski donji veš tada neće biti niodkakve koristi.

Srpski radnici bi, pre svega, trebalo da povedu računa o činjenici da je kompanija Rio Tinto alergična na radničke sindikate. Jedanaest australijskih radnika u pogonu Rio Tinta, rudnik Hanter Veli, 1998. godine bili su protivpravno otpušteni zato što su pokušali da organizuju sindikalnu podružnicu. Oni su, doduše, na kraju vraćeni na posao, uz isplatu pripadajućih prinadležnosti.[15] Ali koliko je taj povoljni ishod ohrabrujući za potencijalnu radnu snagu Rio Tinta u Srbiji, to je drugo pitanje. Rešenje protiv postupka kompanije na žalbu oštećenih doneo je sud u Australiji, gde Rio Tinto ipak nije imao kud osim da se povinuje sudskoj odluci te pravno uređene države.

Umesto zabijanja glave u pesak (za šta su pre neki dan bili podvrgnuti opravdanoj kritici iz najviših krugova) srpski radnici i građani pametno bi učinili da se raspitaju o reputaciji novog aktera na ekonomskom nebu Srbije. Mogu da počnu od međunarodne organizacije koja promoviše solidarnost rudarskih radnika, London Mining Network.[16] Primetiće odmah da ovo udruženje nije nimalo darežljivo pohvalama preduzeću Rio Tinta za način kako vodi svoje operacije širom sveta. Ovo su odlomci iz izveštaja koordinatora udruženja, Ričarda Solija, koji je 2015. godine sa još nekoliko radničkih aktivista uspeo da se probije na godišnju skupštinu akcionara Rio Tinta i da im se obrati:

„Domorodci plemena Inu u Kvebeku optužuju preduzeće za povredu prava naroda Inu na raspolaganje plemenskom zemljom i najavljuju da nameravaju da podnesu zahtev preduzeću da počne da plaća zakupninu za korišćenje zemlje koja pripada Inu, a koja je preuzeta bez njihove saglasnosti za iskopavanje rude gvožđa. Rodžer Federston iz Koalicije za reformu rudarstva države Arizona optužio je kompaniju za kršenje domorodačkih zemljišnih prava pripadnika plemena Apači[17] nameravanim otvaranjem rudnika bakra na mestu gde se nalazi plemensko svetilište.“

Što se tiče zaklinjanja u ekološku korektnost, što smo već videli u biltenu srpske filijale Rio Tinta, izgleda da se radi, u najmanju ruku, o vrlo nedoslednoj politici:

„Izražena je i zabrinutost u vezi sa proizvodnjom uglja koja se odvija u pogonima ove kompanije, za koju kompanija kaže da nema nameru da je obustavi, uprkos šteti koja se time nanosi klimatskom okruženju.“

I na kraju, ganutim akcionarima predočen je i „skandal pogibije radnika na radnom mestu u pogonima kompanije na Madagarskaru, u Južnoj Africi i Zapadnoj Papui.“[18]
Zato jedva da čudi da je 7. oktobra 2014. održan svetski dan protesta protiv zloupotreba kompanije Rio Tinto. Protest je koordinisano održan u trinaest zemalja širom sveta gde Rio Tinto ima svoje pogone. U rezoluciji koja je tom prilikom objavljena, i na koju bi srpski radnici dobro učinili da obrate pažnju, doslovce stoji:

„Naša poruka Rio Tintu je da svetski sindikalni pokret neće odustati i da ćemo se boriti i voditi kampanju protiv Rio Tinta sve dok kompanija ne pokaže trunku poštovanja i počne da vodi računa o dostojanstvu svojih radnika, kao i prema životnoj sredini u kojoj obavlja svoje delatnosti i prema okružujućoj lokalnoj zajednici.“[19]

Uprkos brojnim žalbama i to – kako se vidi – bukvalno sa svih krajeva sveta, sudovi svuda i gotovo bez izuzetaka pokazuju se krajnje predusretljivi pred argumentima veštih (ili, ako hoćete, nepobedivo stručnih) advokata Rio Tinta. Spisak sudskih odbijenica oštećenim pojedincima i kolektivima koji su pred raznim sudovima pokušali da odmere snage sa Rio Tintom, podugačak je.[20] Izuzeci, kao jedan koji smo naveli, najpre bi se mogli smatrati kuriozitetima.

Bez sumnje najozbiljniji i najzloslutniji od ovih sudskih predmeta je postupak Sarei v. Rio Tinto PLC, po tužbi grupe građana Papue Nove Gvineje podnetoj 2002. godine pred sudom u američkoj državi Kaliforniji. Profesor prava Majkl O’Donel ovako izlaže tok i ishod predmeta:

„Rio Tinto, velika rudarska kompanija sa sedištem u Britaniji i pogonima širom sveta, uključujući Sjedinjene Države, u saradnji sa vladom Papue Nove Gvineje (PNG), šezdesetih godina otvorila je pogon na ostrvu Bugejnvil, koje teritorijalno pripada PNG. Navodi se da je izvođenje poduhvata iziskivalo pomeranje čitavih sela i uništavanje velikih površina prašume. Koristeći taktiku koja je neodoljivo podsećala na slično ponašanje preduzeća Ekson Mobil u dosluhu sa vladom Indonezije, Rio Tinto je vladi PNG ponudio 19% profita od eksploatisanja rudnika zauzvrat za saradnju u realizaciji ovog projekta. Pošto je očekivani prihod od Rio Tinta bio od krucijalnog značaja za vladu PNG, vlada je Rio Tintu izašla u susret i tako što je operaciju vađenja rude stavila pod neposrednu zaštitu svojih oružanih snaga. Uprkos žestokom protivljenju seoskog stanovništva koje se našlo na putu izvođenja ovog projekta, vojska PNG ih je proterala i čak je uzela učešće u konstruisanju rudnika Panguna, koji je zatim postao jedan od najvećih na svetu. Otpor protiv izgradnje ogromnog rudnika je sve vreme rastao, što je dovelo do izvođenja od strane građana akcija sabotaže, žestokih vojnih represalija i dugotrajnog građanskog rata.“

Tužioci su izneli stanovište da je kompanija Rio Tinto bila zamajac celog projekta i njegov glavni korisnik pa je samim tim dužna i da pokrije sve vrste gubitaka nanetih oštećenim stranama.

Kalifornijski sud je, navodi profesor O’Donel, u svojoj odluci „zahteve tužilaca odbacio po nekoliko osnova (…) Sud je raspršio nade da bi se u datom predmetu mogla postići pobeda za stvar ljudskih prava i tako što je tužbu odbacio po svim tačkama sa obrazloženjem da se radi o političkom pitanju.“[21]

Ovo vrlo prigodno obrazloženje temelji se na memorandumu Stejt Departmana upućenom sudu, da bi odluka suda kojom bi se izašlo u susret zahtevima tužilaca „ugrozila spoljnopolitičke interese Sjedinjenih Država“.

Svakovrsne analogije između činjeničke podloge ovog predmeta[22] i ovdašnje svakodnevice zavređuju podrobnu pažnju ne samo radnika koji će potencijalno biti žrtvovani u jadarskim kopovima pored Loznice i okolnog stanovništva, već i svih koji raspolažu voljom i dovoljnim resursima da se time bave. Da dodamo još i to da pored ljudskih tragedija, ekološke katastrofe takođe redovno prate pojavu Rio Tinta bilo gde u svetu. Sudski predmet koji smo naveli odnosi se na formalno „nezavisni,“ istočni deo novogvinejskog ostrva, ali treba naglasiti da istu praksu susrećemo i na zapadnom delu, koji pripada Indoneziji:

„U aprilu 2001. godine, WALHI [Institut za životnu sredinu Indonezije] izvestio je da su otpaci iz rudnika Friport/Rio Tinto zagadili 35,820 hektara zemlje nizvodno i još 84,158 hektara od obale. Zagađenje je doseglo sve do Nacionalnog parka Lorenc, uništavajući rečne i šumske resurse i devastirajući izvore za život domorodačkih zajednica Amungme i Kamoro, koje prebivaju nizvodno od rudnika.“[23]

Jasno je, dakle, da je Rio Tinto sistematski zagađivač životne sredine koji uopšte ne diskriminiše ni po kakvom, a najmanje po geografskom osnovu.

Ali kada je reč o zagađivanju, postavlja se još jedno interesantno pitanje, a to je u kojoj meri, u određenoj zemlji, prisustvo Rio Tinta zagađivački deluje na moralnu atmosferu.

Gdegod su u igri ogromne količine novca, ako se imaju u vidu poznate koruptivne sklonosti ljudske prirode, o takvim stvarima bi se samo moglo nagađati. Ipak, malo su nam bila odškrinuta vrata i na tu temu kada su 2015. godine Stern Hua, Rio Tintovog mahera u Pekingu, kineske vlasti uhapsile pod optužbom za razne delikte, uključujući mito i „špijunažu“. Na terenu, Stern Hu je bio glavni čovek Rio Tinta u nastojanju kompanije da se uključi u probitačno eksploatisanje rude gvožđa u Kini, pa se izbijanje ovog skandala (kakvo god bilo stvarno činjeničko stanje) smatralo krajnje nepovoljnim po kompanijin renome.

Za savet, kako da ispegla ovu nezgodu, kompanija se zato obratila jednom drugom maheru, čuvenom dr. Henriju Kisindžeru i njegovoj izvanredno uvezanoj konsultantskoj firmi, Kissinger Associates. Doktorovo rešenje (za koje mu nije bilo mrsko da od Rio Tinta naplati honorar od skoro pet miliona dolara[24]) bilo je da se više isplati negovati dobre odnose sa kineskim rukovodstvom nego – radi nekog potrošnog lokalnog mahera – „mešati se“ u rad pravosudnog sistema u Kini. Rečeno, učinjeno. Po doktorovoj preporuci, lokalni pion Hu bio je bačen pod autobus (na idiomatičnijem srpskom, to bi valjda bilo pušten nizvodu) i osuđen je na izdržavanje višegodišnje zatvorske kazne.

U međuvremenu, rukovođena doktorovim pragmatičnim savetima, kompanija Rio Tinto je preduzela niz mudrih aktivnih mera u cilju „izgradnje poverenja“ sa partnerskim kineskim institucijama, pažljivo izbegavajući sve što bi se moglo protumačiti kao kritika i iskazujući na sve moguće načine svoju posvećenost učvršćenju „konstruktivnih odnosa.“

Od nemile epizode sa Huom naovamo, kompanija Rio Tinto se ističe pohvalama dostignuća kineskog rukovodstva, trudi se da što više koristi opremu proizvedenu u Kini, pa se čak pojavljivala i kao sponzor na raznim partijskim svetkovinama.

Na jedno od tih događanja u martu 2015, China Development Forum, bio je pozvan i Henri Kisindžer da se obrati prigodnim govorom i uzgred malo obnovi kontakte.[25] Nimalo loše za doktorov biznis.

Ovo je, za sada, dovoljno.

Stefan Karganović

www.fsksrb.ru

________

[1] www.riotinto.com/energyandminerals/jadar-4643-sr.aspx i www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2815110/vlada-srbije-i-rio-tinto-potpisali-memorandum-o-projektu-jadar.html

[2] serbia-energy.eu/

[3] serbia-energy.eu/serbia-challenges-of-exploiting-serbian-mineral-resources-ace-in-the-bush/

[4] Alber Memi, „Portret kolonizatora i portret kolonizovanog“ (Andrićgrad, 2015.), str. 152

[5] I na tu temu, A. Memi ima interesantna i u datoj situaciji zaprepašćujuće primenljiva zapažanja. Videti str. 102-103 i 113, op. cit.

[6] www.larouchepub.com/eiw/public/2000/eirv27n33-20000825/eirv27n33-20000825_028-brent_scowcroft_the_kissinger_cl.pdf

[7] american_almanac.tripod.com/bushgold.htm

[8] www.telegraph.co.uk/news/politics/tony-blair/10917264/Tony-Blair-strikes-gold-with-a-boxing-banker.html

[9] www.reuters.com/article/us-rio-tinto-agm-grasberg-idUSKBN17E1R7

[10] www.smh.com.au/business/world-business/grasberg-mine-dispute-off-the-table-in-us-indonesia-talks-20170420-gvor6k.html

[11] www.reuters.com/article/us-freeport-mcmoran-results-idUSKBN17R1I6

[12] american_almanac.tripod.com/bushgold.htm

[13] www.riotinto.com/documents/RT_Borates_Q4_2016_Jadar_Newsletter_SER.pdf

[14] loznickenovosti.com/index.php/component/content/article/104-ekonomija/9489-p-pis-n-r-ndu-r-zu-v-nju-iz-du-vl-d-srbi-i-p-ni-ri-in-pri-ni-pr-d-r-pr-izv-dnj-z-sh-s-g-din?Itemid=101

[15] workers.labor.net.au/102/news4_hunter.html

[16] londonminingnetwork.org/about/

[17] Uredništvo „Lozničkih novosti“ bi učinilo uslugu zajednici ako bi umesto samohvalisavih biltena Rio Tinta prevelo na srpski i objavilo potresno pismo starešina plemena Apači upućeno predsedniku Džordžu Bušu povodom otimačine plemenske zemlje i njenog pretvaranja u rudnik bakra od strane kompanije Rio Tinto: www.savethesantacruzaquifer.info/SanCarlosLetter.htm

[18] newint.org/blog/2015/04/23/rio-tinto-agm/

[19] www.industriall-union.org/rio-tinto-workers-protest-in-13-countries

[20] business-humanrights.org/en/rio-tinto-lawsuit-re-papua-new-guinea

[21] www.bc.edu/content/dam/files/schools/law/lawreviews/journals/bctwj/24_1/11_TXT.htm

[22] Sarei v. Rio Tinto PLC, 221 F. Supp. 2d 1116, 1121 (C.D. Cal. 2002)

[23] www.downtoearth-indonesia.org/story/protests-over-fatal-collapse-freeportrio-tinto-west-papua-mine

[24] www.smh.com.au/national/henry-kissinger-paid-5m-to-steer-rio-tinto-through-stern-hu-debacle-and-consolidate-china-links-20150326-1m8kjn

[25] www.smh.com.au/national/henry-kissinger-paid-5m-to-steer-rio-tinto-through-stern-hu-debacle-and-consolidate-china-links-20150326-1m8kjn

1 KOMENTAR

  1. Рио Тито, па може и Тинто. Воле Срби црвено, па то ти је. То што „светска класа“ владара из сенке долази да прави профит је свакако лоше, јер показује да они верују да ће прилике у Србији бити повољне за њих бар за следећих 10+ година. Ако ико, они имају најбоље информације. Са друге стране, и Фердинанд је веровао да може безбедно да се возика Сарајевом…

    Сасвим случајно, наравно, и потпуно невезано са овим, крајем 2015. изгласан је у „нашој“ скупштини нови закон о рударству, којим се повећава правна сигурност „инвеститора“, поједностављењем и убрзавањем издавања дозвола, потпуним избацивањем општина из процеса, ограничавањем права на штрајк, одређивањем да је за надзор над активностима „дужан“ сам инвеститор (практично сам себе надзире) итд.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime