Ukoliko se ne izvuku prave pouke iz majskih izbora, u EU će se frontalno sukobiti dva nepomirljiva koncepta: sistemski i antisistemski
Cirkuska šatra. Do neukusa šarena, na nekolikim mestima iscepana i probušena, pa na brzinu i raznim flekicama zakrpljena. Tako bi se mogao opisati Evropski parlament nakon poslednjih izbora. Mada je bilo drugačije. Osamdesetih je postojala tendencija ka dvopartijskom sistemu. Ličila je tada ova institucija na lepo okrečenu kuću sa dvoja vrata: crvenim i plavim. Na prvom ulazu socijalisti, na drugom evropski narodnjaci. Neki se zanosiše mišlju i da to sve može izgledati kao u Sjedinjenim Državama – demokrate sa jedne, republikanci sa druge strane. Obrazlažući da će doprineti stabilnosti sistema.
Sve ostale partije, pokreti i pojedinci slivali su se u neki od dva glavna toka. Neki su, poput poslaničkih grupa okupljenih oko Žan-Marija le Pena, i kasnije Džejmsa Goldsmita (živopisna Referendumska partija Velike Britanije) ili retkih „tvrdih komunista“ ostajali „izvan terena“, ali ti „restlovi“ su uvek tavorili ispod pet odsto od ukupnog broja mandata, te nisu nikako mogli da ugroze donosioce odluka. Čak su jedno vreme dobro poslužili socijalističko-narodnjačkom uređenju da objasni kako je Evropski parlament uistinu demokratski, mesto gde svako može da zastupa politiku kakvu hoće, makar se prezivao Le Pen ili Goldsmit.
FASADA SA HILjADU BOJA
Onda su devedesetih na fasadu dodate još dve boje: žuta i zelena. Uspon liberala (u raznim varijantama, od lib-demokrata, preko socijalnih liberala, raznih progresivista i reformista do nacionalnih liberalnih partija) i bloka koji okuplja partije zelenih, ekoloških pokreta, te brojnih regionalnih stranaka, uticao je da se struktura transformiše ka četvoropartijskoj.
Ni to nije bilo uznemiravajuće. Nije kao u Americi, ali nekako i više priliči evropskoj političkoj tradiciji. Četiri boje se još i mogu uklopiti, a stabilnost institucija i sistema održati. Za razliku od ovog šarenila danas…
Posle ovih izbora, u Evropskom parlamentu će biti najmanje osam poslaničkih grupa. Crveni, plavi, žuti, zeleni, plus tamnoplavi (meki evroskeptici), crni (tvrdi evroskeptici), bordo (krajnja levica) i tirkizni (iz nekog razloga, tako označavaju grupu okupljenu oko Najdžela Faraža). Običaj da se ime poslanika podvuče određenom bojom, kako bi se naglasilo iz kog kluba dolazi, sada gubi smisao: broj klubova se povećava, ponestaje rešenja. Ne može se više lako ni zapamtiti.
Teško je i zamisliti kako će sistem sada funkcionisati. Podele su suštinske, po velikom broju tema čak nepremostive, pogledi tirkiznih i crvenih žestoko suprotstavljeni, vizije crnih i zelenih nespojive. U periodima kada su proglašavani „pretnjama“ za Evropsku uniju, Žan-Mari le Pen je na brojnom stanju u Briselu imao najviše 17 poslanika, Džejms Goldsmit – 20. Posle izbora 2004. godine, evroskeptici su osvojili 37, a „oštra“ levica 41 mandat. Danas, od 751 mesta, crveni, plavi, žuti i zeleni kontrolišu 503. Trećina poslaničkih mandata pripala je drugima, netradicionalnim partijama, nesistemskim pokretima, strankama koje se ne uklapaju u dugo građenu naraciju o evrointegracijama. Od toga, oko 160 poslanika dolazi iz redova anti-EU snaga. I oni će koristiti svoju novu poziciju da preduzimaju konkretne korake.
U Briselu ozloglašeni Stiv Benon, valjda tamo i jedini koga više preziru od Vladimira Putina, požurio je da kaže kako je sa ovim izborima „umro pokret za integraciju Evrope“. Slavodobitno je podsetio na Makronove reči o „stvaranju Sjedinjenih Evropskih Država“ i zaključio da toga posle ovog poraza ne može biti.
U tri od četiri najvažnije države EU pobedili su antisistemski pokreti: Francuskoj, Italiji i Velikoj Britaniji. Samo je Nemačka izuzetak. Pobeda Faraža toliko je ubedljiva da je on već zatražio pregovaračko mesto u timu za „bregzit“. To će onda do te mere usložiti priču o izlasku Velike Britanije, da je pitanje koliko će Evropska komisija uopšte moći da se bavi drugim stvarima u prvim mesecima mandata.
Simptomatično je i što su britanski birači „zaboravili“ sve neistine koje im je Faražov blok plasirao u referendumskoj kampanji 2016. godine, a koje su kasnije otkrivene. Slično je bilo i u Francuskoj, gde se negativna kampanja temeljno vođena protiv Marin le Pen „nije primila“, a čak i u Austriji, iako je nekoliko dana pred izbore Hajnc-Kristijan Štrahe morao da podnese ostavku zbog afere koja je „obišla ceo svet“, njegova partija nije doživela „epohalni poraz“: za njih je glasalo 17 odsto birača.
SISTEMSKO PROKLIZAVANjE
Kada „crna propaganda“, pa još vođena od strane najmoćnijih medija, pa još potpomognuta raznim obaveštajno-zakulisnim smicalicama ne daje rezultat, to je znak ogromne krize sistema. Sistem „proklizava“, ne može više da vrši funkciju zbog koje postoji, zato što birači ne veruju institucijama. Upadljivo je i da su žuti i zeleni „podigli lestvicu“ neverovatnim skokom: uzeli su za 50 odsto više mandata nego pre pet godina. Među njima su i stranke koje se, dijametralno suprotno evroskepticima, zalažu za potpuno otvaranje granica, dalju regionalizaciju (Evropa regija, a ne država), separatizam i žestoku primenu neoliberalne doktrine.
Proces polarizacije je ubrzan, politički centar postaje sve uži, amortizeri su sve slabiji. Ako se ovaj trend nastavi, frontalni sudar nepomirljivih koncepata postaje neizbežan. Očito je da konsenzus o funkciji i političkim ciljevima EU više ne postoji. Zbog toga i Evropski parlament ne podseća na solidno građenu kuću, više liči na šator, unutar njega duva promaja, ulazi ko gde hoće, seda kako misli da treba, uzima reč preko reda.
Za Benona nije pitanje – da li će se šator posle prve naredne oluje srušiti, već: kada će se to odigrati? Očekivano, ljudi iz centralnih sistemskih partija, crveni i plavi, proglasili su pobedu. Matematika je na njihovoj strani, imaju više mandata, skrpiće većinu. Njih više interesuje forma, a manje suština. Uveliko se piše o mogućnosti stvaranja „superkoalicije“, „saveza zdravog razuma“. Da se svi ujedine protiv antisistemskih snaga. I tu se krije najveća opasnost.
Poraz, sam po sebi, nije katastrofalan. Benonovo predviđanje ne mora biti tačno. Katastrofa sledi tek ako se ne izvuku pouke. Onda će se ispostaviti da je Benon u pravu. EU je pred velikom prekretnicom. Istorijskom! Najvažnije je realno oceniti stanje, sagledati okolnosti. Samim tim i otvoriti široki dijalog o budućnosti evropskih integracija. U taj proces moraju biti uključeni i tirkizni i crveni, i crni i zeleni.
TRI VAŽNE RAZLIKE
Evropski izbori postaju referendumi za Lisabonski sporazum i protiv njega. Valjda je mudrije dogovarati se, težiti sporazumu i novom konsenzusu, pa u nekom obliku sačuvati EU, nego tvrdoglavo nastavljati dalje, pa rizikovati da na narednim izborima birači referendumskim glasanjem pošalju EU na smetlište istorije.
U ovom trenutku nije izvesno da će mudrost prevladati. Čak naprotiv. Polarizacijom se dodatno podižu tenzije, što za posledicu ima to da potiskivanje antisistemskih pokreta na periferiju postaje jedina opcija, jedini „politički korektan“ pristup. Unutar Evropskog parlamenta, ali i ostalih institucija EU, na ovakvu situaciju nisu navikli, očigledno je da za nju nisu ni spremni. Zato „tvrdoglave“, bave se formom, a ne suštinom.
Logično, evroskeptici neće sedeti skrštenih ruku. Što pokušaji izolacije budu uporniji, to će njihove poruke biti više populističke. Birači ne veruju sistemu, antisistemske politike imaju perspektivu. Ako je jedan Faraž sa još 13 kolega iz UKIP-a mogao da pravi onoliki ršum u prethodnom sazivu, pa podigne popularnost do neslućenog rejtinga, šta će tek sada biti?
Plus, na raspolaganju im stoje instrumenti, sredstva i logistika Evropskog parlamenta da takvu politiku sprovode. Da, „politički korektni“ crveni i/ili plavi, uz otvorenu podršku žutih i prećutnu saglasnost zelenih – formiraće većinu i zadržaće kontrolu nad procesom donošenja odluka. Ali, taj proces uopšte neće podsećati na ono što smo navikli da gledamo u Briselu prethodnih decenija.
Prvo, šarenilo novog saziva ukazuje na usitnjavanje političkog prostora, uzrokuje ograničavanje realne moći centara u kojima se donose odluke, što će usporiti proces. Evropski parlament će sve teže nalaziti rešenja oko brojnih pitanja.
Drugo, na talasu uspeha, antisistemske stranke će koristiti položaj u Briselu da napadaju sistemske stranke u državnim skupštinama. Osporavaće legitimitet vladajućim većinama, vršiti pritiske, zbog toga treba očekivati niz kriza u raznim državama, počevši od Francuske. Krize će dovoditi do prevremenih izbora, Grčka je primer toga.
Treće, lideri poput Salvinija, Kačinjskog i Orbana su osnažili sopstveni legitimitet, što će se odraziti na međudržavne odnose unutar EU. Kako sada da ih ucenjuju evrokomesari, kakvu težinu uopšte ima to što će ih neko proglašavati „nekorektnim“ ili „nepodobnim“?
EU je iz ovog izbornog procesa izašla slabija. I to je samo pola jada. Jer, sve su prilike da će u narednih pola decenije i dalje slabiti. Na izborima 2024. godine možda više ni cirkuske šatre neće biti. Ostaće na goloj ledini.
Dušan Proroković
Izvor: sputniknews.com
Izgleda da je EU kakvu danas gledamo poput voza koji je stao negde izmedju pocetne i poslednje stanice zbog iskliznuca nekoliko vagona. Da zlo bude vece, ujedinjenjem dve Nemacke doslo je do ozivljavanja nacionalistickih partija, do jacanja sa jedne strane desnicarskih struja a sa druge onih koji su dva puta upravo zbog velike Nemacke bili na nisanu velikih nemaca.
Velika je greska ucinjena izjednacavanjem zlocinca i zrtve odnosno agresora sa njegovim zrtvama, vaskrsao je onaj duh predratne evrope iz vremena pred prvi i drugi svetski rat.
Ne kaze nas narod uzalud da dusmanima nikad ne smes da zaboravis zlo koje je cinio a nemas pravo ni da oprostis jer ces time da to zlo vaskrnes.
– Upravo to se desava od ujedinjenja dve Nemacke, vaskrsava zlo koje je izazvalo dva velika rata i u oba bilo porazeno pa se ludom naivnovscu politicara na pocetku 21 veka izjednacise te vise ni oni sami u EU ne znaju ko je u dva rata kome bio saveznik.
Umesto da se u potpunosti raskrstilo sa nacionalizmom i fasizmom, ono je stvaranjem EU gurnuto pod tepih a raspadom SFRJ ponovo vaskrslo i siri se poput kuge celom evropom.
Ako jos nama nije jasno da je ulaskom Hrvatske i Slovenije u EU pocelo njeno razaranje iznutra, bice nam jasno kad se ponove 1914, 1941. 1999, a ponovice se u malo drugacijem obliku i mnogo strasnije nego u proslosti.
Ne mozete u istom kavezu da drzite pitona i janje, koliko god taj kavez bio velik to prosto nije moguce da ih stavite zajedno i da oboje zive.
Politika evropskih naroda nakon drugog svetskog rata kreirana je van evrope a evropskim narodima nametnuta kao nesto univerzalno. Pomirenje naroda i borba za prevlast vecih nad manjim borba za matiriju koja je ljude umrtvila, ubila osecaj za dobro i zlo, izjednacilo se sve, nema razlike izmedju nekadasnjih oslobodioca i osvajaca, oni koji su vrsili zlocin nad mirom danas najglasnije govore o miru a svaku priliku koriste da nametnu sebe kao primer. Cinjenica je da su nas vise od 70 godina ubedjivali da je fasizam iskorenjen da je dansnja evropa zajednica slobodnih i modernih drzava, da se drugi svetski i prvi svetski rat ne mogu ponoviti pa se 1991 – 1999 pokazalo drugacije. Razlika je u tome sto su oni koji su se borili protiv fasistickih zemalja ujedinili sa tim istim 1990 – tih godina i pomogli im u nameri da se iz porazenog krivca preobrate u oslobodioce i demokrate, cime se amnestirao sav greh nemaca i njihovih saveznika u dva velika rata a novi zlocinci i krivci u evropi odabrani su upravo Srbi. Nije to slucajno, nista slucajno ne biva i zato smatram da danasnja EU nije savez u kojem smo pozeljni i u kojem bi Srbi nasli sebi srecu.
Zamislite da se vreme od drugog svetskog rata do danas potrosilo na izmirenje i materijalna dobra a zaboravile se vrednosti slobode, patriotizma, duhvne i istorijske svake nacije u evropi.
Nije evropa nemci, francuzi i englezi ali se poslednjih 20 godina tako cini, stice se utisak da sem njih u evropi vise niko ne zivi, u svakoj corbi su zacin a gde su onda prava i slobode manjih naroda i drzava, kakva je to demokratija i Unija jednakih kad se tri nacije namecu kao jedine mirodajne da presudjuju, odlucuju i kreiraju pa cesto cujemo da se svi narodi moraju ugledati na francuze i nemce, poslednjih meseci na makedonce i grke a niko ne kaze sta su to dobrog iznedrili postupci tih naroda. Ultimativne demokratije nikad ne traju dugo i uvek se zavrse krvoprolicem. Nadam se samo da necemo mi Srbi biti po cetvrti put zrtveno jagnje velikih i kolateralna steta u podkusurivanju novih saveza i saveznika.