Zanimljivo jučerašnje razmišljanje Predraga Popovića. Uskoro ćemo saznati ko je pobedio na izborima za predsednika Republike Srpske, Milorad Dodik ili Ognjen Tadić? Da li se u Srpskoj bira, isto kao i u Srbije – manje zlo? Ili, da na kraju ono „manje zlo“ ne ispadne veće?
Građani Republike Srpske na današnjim izborima imaju divnu priliku da naprave budale od sebe. S iluzijom da, između ostalog, biraju predsednika, oni će odlučiti da li će stečajni upravnik Srpske biti kriminalac Milorad Dodik ili gnjida Ognjen Tadić. Ko god da pobedi – Dodik i njegova mafijaška koalicija ili Tadić i evroatlantska horda prevaranata organizovana po modelu Vučićevog naprednjačkog kartela – s ovim izborima Republika Srpska ulazi u poslednju fazu svog prividnog postojanja.
Sutra, kad se budu prebrojali glasački listići, znaće se imena delija koje će u RS sprovoditi nezvaničnu ali neizbežnu reviziju Dejtona, koja za cilj ima unitarizaciju Bosne i Hercegovine. Nestanak „prve srpske države s one strane Drine“ nije samo uslov antisrpski orijentisanog Zapada, nego i posledica slabosti i nezrelosti srpskih političara, stranaka i glasača. Više od 20 godina potrošeno je na deobu ratnog plena, a ne na jačanje državnih institucija, oporavak privrede i kreiranje uslova za normalan život. Avantura, koja je počela s pucanjem i pevanjem, završava se na svom početku – Bosna će biti uređena po modelu iz 1991. Kao da se ništa nije događalo, kao da Sarajevo nije očišćeno od Srba, Srebrenica od muslimana, Mostar od Hrvata, kao da nije pobijeno 70.000, a rasterano više od 500.000 ljudi.
Posle svih žrtava, ratnih strahota i posleratne bede i beznađa, Srbi danas nemaju izbor, za koga god da glasaju – gotovi su. Bolje nisu ni zaslužili. Da jesu, politička scena Republike Srpske ne bi izgledala ovako, Dodik bi bio u zatvoru, a Tadić bi se bavio advokaturom. Međutim, đavo je došao po svoje, da građanima RS naplati to što se nisu suprotstavili korupciji i kriminalu i što su dozvolili da vladaju najgori među njima.
Svu nesreću naroda u RS personifikuju kandidati za predsednika.
Mile Dodik, devojačko Ronhil, u politički i ratnih haos ušao je kao pristalica jugoslovenskih reformista Ante Markovića. Brzo se transformisao u nezavisnog socijal-demokratu i najostrašćenijeg protivnika Karadžićevog SDS-a. Kao spoljni glasnogovornik Pentagona, stvaranju Republike Srpske i borbi Srba protivio se žešće nego Alija Izetbegović i Franjo Tuđman. Odmah po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, na insistiranje američkih i evropskih saveznika, a uz podršku Slobodana Miloševića, iako je u Skupštini RS imao samo dva poslanika svoje NSDS, dobio je premijerski mandat. Na najsuroviji i najsiroviji način osvojio je simpatije zapadnih moćnika. Iznosio je najteže optužbe protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića i bespogovorno je ponavljao muslimanske kvalifikacije o genocidu u Bosni. Kad su vojnici SFOR-a brutalno ubili Simu Drljaču u njegovoj kući, pred maloletnim sinom, Dodik je državnički mudro zaključio: „Ko ga jebe, bio je srpski nacionalista“. U vreme njegove vlasti, dok je bio nedodirljivi favorit Zapada, urušene su osnovne državne institucije RS, među kojima su i vojska, policija, carina…
Isplatilo mu se. Ni njegovi tadašnji saveznici iz CIA nisu mogli da utvrde koliko firmi, vila i stanova ima ne samo u Laktašima i Banjaluci, nego i u Beogradu, Novom Sadu, Somboru… Tek kad je, kompromitovan kriminalom, postao problematičan, stranci su odlučili da ga puste niz vodu.
Ali, nije Mile od juče. Zna on da će s odlaskom s vlasti završio u zatvoru, a to mu se ne sviđa. Zato je naprasno postao srbenda s dna kace. Kao svaki nitkov, zaogrnuo se nacionalističkom retorikom, nadajući se da će mu to omogućiti politički opstanak.
Početkom 2000. Dodik je svečano otvorio radove na izgradnji nove Ferhadije, najveće banjalučke džamije koja je srušena tokom rata. Nezadovoljnim Srbima, koji su protestovali, odgovorio je pesmom „Ferhadija nek se gradi, klanjaće se Srbi mladi“. Kasnije se istakao kao ktitor nekoliko pravoslavnih crkava, a sada pozira pored svežih spomenika Stefanu Nemanji i Milošu Obiliću. Kao što se nekada slikao s Madlen Olbrajt, ruku pod ruku, sad se ne odvaja od patrijarha Irineja Dok je bio miljenik Zapada, zabranio je Vojislavu Šešelju ulazak u Republiku Srpsku, nazivajući ga „krvožednim divljakom“. Sad mu Šešelj iz Haga šalje pisma podrške. Dodikove izjave o Karadžiću i Mladiću bile su pune težih kvalifikacija nego što se navode u haškim optužnicama, ali to mu ne smeta da sada optužuje Trbunal za pristranost i progon svega srpskog.
Na veliku Dodikovu žalost, od srbovanja nema velike koristi. Ne samo što Srbija nije zainteresovana za Srpsku (a što bi i bila, kad se ćutke pomirila s gubitkom Kosova i Metohije), nego nije uspeo samo da utiče na Aleksandra Vučića i osvoji njegove simpatije. Uzalud mu se tri godine ulizuje, Vučić ni po koju cenu ne pristaje da odbije naređenje svojih stranih mentora, koji žele da Dodiku vide leđa.
I njegov protivkandidat Ognjen Tadić je obični primitivni, pohlepni konvertit. Samo u suprotnom smeru. Naravno, bio je gorljivi šešeljevac, najperspektivniji radikal u Srpskoj. Pod Dodikovim pritiskom, SRS se nekoliko puta cepala, pa je i kukavni Ogi na kraju pocepao svoja stara ubeđenja o srpskim granicama od Đevđelije do Virovitice, podvio je rep i udomio se u Srpskoj demokratskoj stranci, koja se u međuvremenu očistila od Karadžićevog nasleđa, po ugledu na ono što je u Srbiji napravio SPS s uspomenom na Miloševića. Danas se Tadić zaklinje u novog idola – Vučića, nudeći se Zapadu da mu dozvole da u RS sprovede iste destruktivne procese kakvima njegov uzor uništva Srbiju. Da ludilo bude potpuno, Karadžićeva porodica, posebno Radovanova ćerka Sonja, podržava tog i takvog Tadića.
Ne znam koje zlo je manje. Dok sam bio u političkom progonstvu u Banjaluci, od kraja 1999. do početka 2001, radio sam u „Nezavisnim novinama“ i upoznao obojicu aktuelnih predsedničkih kandidata. Utisak o Dodiku od tada nisam promenio. Mafijaš kao mafijaš, interesuje ga samo lična korist, zbog koje je spreman da uništi svakoga ko mu se nađe na putu. Ipak, i takav, ili baš zato što je takav, neuporedivo je jači od vučićevske gnjide Ogija.
Za tih 15 meseci emigracije nekoliko puta sam razgovarao s Tadićem. Ponašao se kao da je normalan, kao da nije lider SRS. Pošto „Nezavisne novine“ nisu ustupale prostor radikalima, bar ne u pozitivnom smislu, nije imao nikakvu korist, ali prilikom svakog susreta ponašao se korektno, čak prijateljski. U tom stilu postupio je i kad sam odlazio iz Banjaluke. Pošto mi je Željko Kopanja dugovao 7.000 maraka honorara za knjigu o Slavku Ćuruviji, a ja sam žurio s povratkom u Beograd, Tadić se ponudio da mi pomogne. Predložio je da potpišem ovlašćenje s kojim će on podići i proslediti moje pare. Kako i ne bi, mi smo jarani. To je i uradio. Uz jednu malu izmenu. Umesto 7.000, poslao mi je 6.500. Dobro, smrda me zavrnuo, nema veze, nije prvi, ni poslednji. Srećan što sam se izvukao iz Banjaluke, zaboravio sam na Tadića. Ali, nije on mene. Čim sam pokrenuo „Nacional“, eto mog jarana, moli da objavim intervju s njim. Ne bi bilo pristojno da sada citiram šta sam mu sve rekao. Naravno, ni te psovke i uvrede nisu ga sprečile da mi se kasnije, s vremena na vreme, kad mu zatrebam, javlja i traži usluge. Hoću da kažem – gnjidica. Uzalud mu je što se napinje da bude kao Vučić, njegov idol je štetočina velikog formata.
Drugim rečima, građanima Republike Srpske ne piše se dobro. Uskoro će shvatiti da je rat bio bolji. Znalo se ko su neprijatelji i šta od njih može da se očekuje. Postojala je i nada da će pobedom uspeti da stvore kakvu-takvu državu. Tu avanturu skupo su platili, svojim i tuđim glavama. Uzalud. Ali, sad je kasno za kajanje. Sada imaju mogućnost samo da izaberu stečajnog upravnika koji će ih vratiti u tragičnu prošlost. Neka im je sa srećom.
