Je l’ morala tolika bruka na Svetog Savu?!

Bila sam danas na nesvakidašnjnoj proslavi Svetog Save. Šest-sedam minuta posle ulaska na slavlje, uhvatila me je neopisiva… ne znam ni ja šta, od onog što sam tamo čula i videla. Po meni su padale suze… I ta plaha kiša iz neke svete duše kao da me je potopila. Ali… Bog, koji me uvek uhvati za kosu kad god počnem da se davim, izneo me je na površinu da se baš ne udavim ni ovog puta. Jer, ovako pljunuti na Svetog Savu kao što se to desilo danas, nije bilo valjda nikad.

Gde se to desilo? I šta se desilo…?

Danas, na Svetog Savu 2019, opština Vračar u Beogradu slavila je krsnu slavu. Oko 14 č lomljen je kolač, ali nisam došla na to, jer nisam zbog toga ni išla tamo. Otišla sam na najveće čudo vezano za Svetog Savu, a koje se desilo za mog života. To je izložba „Svetorodna loza Nemanjića“. Nju sam, koji dan pre toga, pogledala u galeriji ove opštine. Ljubazni ljudi, rade tamo valjda, još su ljubaznije pozivali da ponovo dođem, može i za slavu, može i za promociju knjige, ali za slavu će baš da bude lepo… Kako, bre, da dođem?! Pa, ja sam niko i ništa, jedna obična penzionerka i to sa druge opštine. A zarekla sam se da ni u jednu opštinu neću da uđem od kako su me demokrate toliko zavile u crno da sam ostala invalid… (Da neko ne pomisli da sam SNS botovka, moram da kažem da sam jedino bila član DS i to 1990/91. Ko tad nije video kuda ovo sve ide, može subotom da šeta i danas. Ja – jok. Našetala sam se toliko da imam šta da ispovedam do kraja života). I ovaj poziv na slavu me je štrecnuo. Mislim – neko me zeza, da prostite. Ali, pošto je izložba nešto što se do sada nije desilo u srpskom narodu, a ja poželela da je vidim ponovo i da pokažem mojim ukućanima, odlučimo da odemo, ali pred kraj slavlja, pa ako nas puste, puste, a ako ne, doći ćemo drugi put.

Šta je na toj izložbi mene fasciniralo…? Autor te izložbe, pardon autorka, oslikala je sve Nemanjiće od prvog do poslednjeg, rekonstruišući svaki detalj pronađen u literaturi, a koji je vezan za ovu našu jedinu svetorodnu lozu… Fascinacija tim istraživačkim podvigom, mene je danima držala prosto u neverici! Ej, da neko sam prvo iščita sve knjige da bi video neki ukras, odeću, mač, krunu, sve! Pa, mi nemamo knjigu gde na jednom mestu piše kako je sve to izgledalo! Da l` se, bre, neko u nekom institutu time bavi?! Odećom, na primer… Drugo, još i znam Nemanjiće po imenu, ali kad počne ono Uroš Prvi, Drugi, Treći, nemam pojma o kome se radi. Zašto ne znam? Zato što sam išla u školu u komunizmu. Ovde je pored svake slike to napisano. Još pet puta da idem, ne mogu sve da zapamtim. Treće, kažu ljudi, koji su tamo bili, da je autorka sama platila te kratke natpise, kaširala ih i stavila na zid da narod zna konačno ko je ko. Pretpostavljam da je, kao svaki slikar, i ona bez posla… I to me tada nije tako potreslo kao što sam se danas potresla na slavi.

U nekoj lepoj opštinskoj sali bio je i Patrijarh sa svitom. Lepo. Bio je tu i Vesić koji nije gradonačelnik Beograda, predsednici drugih opština, rekoše i neki ministri. Bio je i hor hrama Svetog Save. Divno pevali, mada sam slušala i moćnije crkvene horove, moram da priznam. Bila i operska pevačica. Pevala jednu rusku pesmu i ariju iz Travijate. Kakve veze ima Travijata sa Svetim Savom nemam pojma. Valjda niko iz opštine nije imao prevod teksta. Narod je to doživeo kao degute repertoar uz nasnimljenu muziku, vazda spremnu za neku tezgu. A meni se i to dopalo. Žena predivno peva. I više od toga… Glumac Slobodan Ćustić je govorio besedu Svetog Nikolaja Velimirovića, ali bez žara, kao da su mu tog časa dali tekst… To ni početnici ne rade… Stvarno nije morao…

Govorili su i predsednik opštine i Goran Vesić, koji nije gradonačelnik Beograda. I oni nisu morali. Predsednik je udario u toliku hvalu, da nije ni primetio da mu se publika podsmeva. Ja nisam. Slušala sam. Govorio je o Svetom Savi sa uvažavanjem i ljubavlju, o njegovoj borbi za državnost Srbije… Ali kad je rekao „Tako i danas Aleksandar Vučić…“ u publici se čuo neki gadljiv žamor. Da sam ja Vučić, ja bih mu za ovo „nalupala šamare“. Sveti Sava je bio monah više od 40 godina… Išao bos po kamenjaru Svete Gore krvavih nogu, podvizavao se neprekidno. Molio se i dan i noć – za nas. On je prvo, i pre svega, bio hrišćanin-podvižnik, pa uzgred i sve ostalo. Niko od nas, danas, ne sme da se s njim poredi, jer smo postali bedni hrišćani. Koliko se nas danas pričestilo na Liturgiji? A hoćemo da nam bude bolje? Pa, kako, ljudi moji?! I tu su pale prve suze na mene. Nečijeg anđela čuvara…

Posle je govorio Vesić. Prosto neverovatno nemanje mere u dužini govora pred Njegovom Svetosti Patrijarhom srpskim G.G. Irinejom, koji ima… Čekaj da izračunam… Ako je rođen 1930. a sad smo 2019, pa to je on ušao u 89. godinu! Pa, valjda, on zna više od svakog od nas ko je bio Sveti Sava, na njegovom tronu sedi… Nego je sad morao da sluša da se kaže „Zakonopravilo“, a ne „Zakonupraviklo“ (To nas je jednom prilikom podsetio VP Mitropolit Amfilohije, lično sam ga čula, ali Vesić nije bio na tom času. Čas bio u crkvi, stvarno ga nisam videla). I drugo, Vračar je bio, u vreme spaljivanja moštiju, ako su uopšte spaljene, kod crkve Svetog Marka na Tašmajdanu…

I to bi bilo to. To bi bilo to, da se nije desio skandal kakav se u analima Srbije ne pamti. Patrijarha niko nije obavestio, ni cenjeni publikum, kakva se remek-dela srpske duhovnosti nalaze u opštinskoj galeriji, metar udaljenoj, ali iza zatvorenih vrata. Svita je projurila kroz narod. SNS zvanice su se liftom popele na sprat da klopaju, valjda, poluzvanice su sedele za stolovima iza portirnice, a običan narod je mogao da jede i u galeriji.

Na spuštene kataloge na klaviru, neko je, bez ikakvog stida, spustio piće. Jedna žena je rekla: „Ne može, ja sam to platila!“. To je toliko bilo potresno da sam umalo zaplakala.

Samo je dvoje mladih ljudi iz hora stajalo ustreptalo pred slikama… Ushićenje i neverica na njihovim licima ličila mi je na moje osećanje uznesenosti u susretu sa ovim gigantskim umetničkim poduhvatom…

Primetila sam tu i Bratislava Petkovića, bivšeg ministra kulture. Čovek koji o svom trošku napravi muzej automobila je čovek koji bi poštovao i tuđi trud da sam digne iz pepela naše neznanje. Nije ni on pogledao izložbu, jer nije znao da postoji. Svi bi pogledali da je predsednik opštine SHVATIO šta ima u prostoru u kojem radi. On je znao, ali nije shvatio… Očigledno.

Ljudi moji, ako ima i jednog jedinog intelektualca u Beogradu, neka ode da vidi ovo čudo od izložbe. Ako ima i jednog jedinog profesora istorije, neka povede decu da vide ko je ko u dinastiji Nemanjić… Ej, bre, pa neko da ovo ima, napravio bi od toga događaj veka… A mi? Napravili kafanu među svetiteljima…

Ma ne ljutim se ja na predsednika opštine Vračar. Ni ja ne znam, pa učim. Ali, bre, brate slatki, očisti Sinđelićevu ulicu bar, da ne pokrljamo vratove na tvojoj opštini! To bar znaš. To je tebi i Vesiću posao. A ovo…? Nije važno… Ne znaš šta je čemu vrednost – ne znaš, šta da se radi… Oprostiće Bog, ako Ga pod epitrahiljom zamolimo.

P. S. Odoh do ikone Svetog Save. Moram nešto da ga molim. Da mu kažem „Sveti Savo, vidiš li ti koliko se neko potrudio oko tvojih i naših…? Pomozi da nas svojim trudom preobrati. Potrudih se, grešna, i napisah čemu sam svedok. Pomozi da nas i to preobrati. Mi smo još uvek Božji. Ne daj nas neprijatelju“. Dovoljno je ovo. Čuje Sveti Sava svaki uzdah srpske duše.

Izvor: blogfrket.blogspot.com