Kolonijalna demokratija u Srbiji

1
750

skupstina-euPrvi koji je čestitao Aleksandru Vučiću pobedu bejaše ministar inostranih poslova Austrije Sebastijan Kurc i to istog dana (24. aprila) kad su kandidati vladajućih austrijskih partija „pretrpele jasan poraz“ na predsedničkim izborima. Pobednik u ovoj važnoj zemlji Evropske unije je kandidat Slobodarske partije Norbert Hofer a on predstavlja ono što današnji Vučićevi „prijatelji“ nazivaju „ekstremna desnica“.

Rani Vučić bi se bez razmišljanja složio s Hoferom da je ishod tih izbora „težak za vladu, ali dobar za Austriju“. Kao čovek sa izrazitim talentom da „kasno na Kosovo stiže“, premijer Srbije Vučić će se bez razmišljanja baciti u zagrljaj Kurcu. Bez obzira što Kurcova Evropa svakako nije „biranje budućnosti“.

Marin Le Pen raste, Velika Britanija je u groznici referenduma za izlazak iz organizacije Vučićeve budućnosti, Holandija se ogradila od podržavanja Ukrajine, senka Viktora Orbana se diže iznad drame sa izbeglicama, a Angela Merkel – ličnost godine 2015. – leti u Ankaru da moli podršku za spas od sultana Erdogana, najnepouzdanijeg čoveka na evroazijskom kopnu. Ali, Aleksandar Vučić neće odustati da „bude pohvaljen“ od Evrope koje više neće biti, pa makar bilo belodano da „ide u četnike 1945“.

To je Vučićev karakter koji privremeno postaje sudbina Srbije. Ali ne mora to biti samo loše.

Dok se kontinentom valjaju koncentrični talasi protesta protiv zlokobnih „mera štednje“ (austerity measures), naš premijer nastupa kao prorok koji je pronašao alhemijsku formulu spasa.

MMF!? Ta tri čarobna slova. Žrtva našla spasioca u svom dželatu. Taj „program reformi“ se Srbima baca kao pojas spasa. Ali nema tog trena u kome će se Vučić zapitati, ako je to zulumćarenje nad siromašnim tako dobro, zašto to niko na Zapadu ne primenjuje na sebi. Ali, ne mora to biti samo loše.

I sam MMF se u javnosti kritički odnosi prema „merama štednje“. Zna se da to ne može biti izlaz iz Velike krize, ali naš premijer više voli jasne komande. Doleti ekipa MMF-činovnika u Beograd i pravac Nemanjina 11. Izdiktiraju šta da se radi, bez obzira na cenu. Šta ih briga, nije to njihov narod.

Da Vas podsetimo:  Prava slika srpske (ne)svesti o očuvanju prirode

Kao desetar koji zna red premijer odgovori: Razumem! I ide se na izvršenje, sa ministrom Dušanom Vujovićem koji, kao što je pokazao u Ukrajini, zna šta je najbolje za naredbodavca. A reforme su: smanji plate i penzije, rasprodaj što još imaš, povećaj cene! I: biće bolje – sledeće godine. Iako „sledeće godine“ uveliko prolaze.

Nema veze što čudotvornost Vučićevih reformi prevazilazi i Isusa Hrista. Božji sin je sa pet hlebova i dve male riba nahranio pet hiljada gladnih. Premijer obećava da će sa sve manje hlebova i bez riba hraniti sve više gladih. Prijatelji iz MMF tako usmeravaju reforme.

Postoji red u Božjim čudima. Ali, MMF nije od Božje strane. Zelenašenje je oduvek zanat od one mračne strane. Ne verujem da postoji iko, kad razmisli minut-dva, da zaista veruje da bi moglo da bude bolje. I za sto godina. Izuzimajući, naravno, Sinišu Malog viteza u svetom ratu protiv pljačkaške privatizacije. Ali, nije važno. Četvrtina punoletnih zaokruži broj 1 na glasačkom listiću.

Međutim, najveća moć u srpskom društvu je – ćutljiva polovina. Oni „ne priznaju ovaj sud“. To je otpor sistemu koji dokazano ne može da proizvede nikakav boljitak. Dokazano! Jer, kolonijalna demokratija – traje četvrt veka.

Što se više udaljavamo od prezrenog socijalističkog samoupravljanja to više propadamo.

Ne, ovo nije nostalgično kukanje za sistemom koji nije izdržao proveru u prelomnom istorijskom trenutku, držimo se činjenica. U svemu, brate, nazadujemo.

Nestaje industrija, razaramo poljoprivredne osnove, udžbenike nam prave stranci, nikad više nećemo imati prvaka sveta u fudbalu, sve je više krezavih oko nas jer nemaju za zubara. Postajemo „četvrti svet“. Sve veća beda je naš „bolji život“ i najveće dostignuće „naših reformi“ koje „svi cene“.

Kako je govorio Orvel: „Neznanje je snaga“.

I ovde moramo da stanemo. Nije naš najveći problem Aleksandar Vučić. Tako je činio i Zoran Đinđić. O Borisu Tadiću ne trošimo reči. Ali, eto, bio je vlast i Vojislav Koštunica, a ovi koje je doneo Srbiji na svojoj grbači su ga toliko mrzeli. Šta je mogao? Ne mnogo različito od onih koji su ga mrzeli: rasprodaja, povijanje pred cinizmom Haškog tribunala, „Partnerstvo za mir“… Ne radi se ovde o ljudima. U pitanju je sistem. Mi živimo u – kolonijalnoj demokratiji.

Da Vas podsetimo:  Čelični zagrljaj

Oni, koji sebe vole da zovu „međunarodna zajednica“, implementirali su nam sistem i on, valjda logično, služi njima. Tako da kad „Informer“ vrišti kako Zapad ruši Vučića, to ne treba uzimati kao čisto ludilo. Šta je jedan sluga u tolikom carstvu.

Važnije je ovom sistemu da se izmeni Ustav Srbije i da se u ime evro-atlantskih integracija srpska vlada odrekne dela svoje teritorije nego svi naši životi zajedno. I Aleksandar Vučić će se baviti time. Koliko god u novom boju na Kosovu bude ličio na Vuka Brankovića – on će iz sveg glasa vikati kako je poslednji potomak loze Obilića. Sebastijan Kurc će reći da su to reforme i evropski put. Ali, ne mora to biti samo loše.

Istina, dok god sistem bude u njihovim rukama naći će se brankovića. Da narodu predaju sistem, oni to neće. Da ga otmemo, zasad se nismo osposobili. A šta se može uraditi u okviru sistema. Malo. Jer, niko od igrača nije ni osposobljen za ozbiljnu i istrajnu političku borbu. To su sistemi za trke na kratke staze.

Jedino je SPS organizacija koja je prethodila kolonijalnom sistemu. Prošli si kroz „toplog zeca“, ali opstali. I danas postoji struktura, postoje ljudi organizacije, politika se razumeva kao „veština mogućeg“. Ali postoji, valjda zakonito, i Ivica Dačić, mačka sa sto života, sluga sto gospodara – od kao diskretnih poseta Moskvi, kad mu zatreba, do evrofilskih trka u kojima ni foto-finiš ne može da utvrdi da li ga je u poslednjoj desetinki sekunde pretekao Čeda Jovanović. Nema toga koga nije podržao i koga nije izdao. Šta god da za njega kažete, ipak će stati u pojam „političar“.

Tako ni sad nije sigurno hoće li on ostaviti Vučića da se kuva u sopstvenom sosu i sam toliko izranjava ovaj sistem, da na kraju srpsko društvo od ovih izbora ima i – Veliku korist. Nema sumnje da bi to Vučiću pošlo za rukom.

Da Vas podsetimo:  Nijedna zvanična institucija nije protiv izgradnje gondole

Neko se ovih dana setio kako je Vojin Dimitrijević govorio da ako Vučićev nesumnjiv talenat za vladanjem jednom bude dobio svoju šansu, iza njega će ostati pustinja. A prof. Dimitrijević je pripadao onima koji drže da je kolonijalna demokratija maltne ne demokratija, nego se samo mi „nismo snašli u višestranačju“.

Ali, nije srpsko društvo tako bespomoćno, kao što izgleda, posle ovih Vučićevih vanrednih izbora. Hit pred ove izbore je bilo sočinenije Beogradskog sindikata u kome se hiruruški tačno precizira /„Sistem te laže, ne veruj šta ti kaže,/ovaj život je borba, od rođenja do groba, zato ustani odmah“/.

Naša kritička inteligencija snom mrtvijem spava, ali čini se više nije ni potrebna kad je istina stigla do pevanih strofa i video-klipova. Tu nezaokruženih rečenica i prekomplikovanih misli nije ni potrebno. Čemu? /Sad slušamo baronije iz usta loših glumaca,/al’ nisu oni vlast, već pozorište lutaka./Znam ja ko me laže i od koga sam ja zgažen,/banke, MMF, korporacije su važne./A sistem i postoji da za njih pravi pare,/i biće pravde tek kad ovo carstvo padne!/

Šta reći još? Na narodnom jeziku sve je rečeno.

I Ljubiša Preletačević Beli iz antipoltičke organizacije „Sarmuprobonisi“ iz Mladenovca se preobukao u vučićoida i na izborima koje sistem i zapadni prijatelji smatraju tako važnim dobio 22 odsto glasova. Pobuna je tiha, ali se širi.

Jer, narod kome se kao lojalnost vlasti podmeće nepodnošljivo poniženje ima pravo da čini sve da „ovo carstvo padne“. Iznad toga prava nema prava.

Dvesta godina pre Maksa Vebera stari DŽon Lok je govorio: Revolt is the right of the people! Što Vučić i vlasnici sistema kolonijalne demokratije budu više istrajavali na svom putu, to će se pre pravo na pobunu pretvarati u – kraj kolonijalne demokratije. Što duže bude nje, toliko će manje biti nas. Zato trijumf SNS ne mora da bude loš za ovaj narod. Ubrzaće sve.

slobodan reljic

Slobodan Reljić

Nedeljnik

1 KOMENTAR

  1. Hristos Voskrese! Ne treba da bude tema politika danas, ali ovde ima dosta netacnih stvari. Prvo Srbija NIJE pod kolonijalnom upravom 25 godina. Ovo reci narodu kao publicista je skroz NEtacno. Srbija i danas nema status kolonije sve dok sama ne prizna da je kolonija; Ima mesto pokradene, upropascene zemlje.
    Ima sindrom siromasne zemlje i alavih lopova koji su uobrazili da su „ugledni ljudi“ SPS nije partija levice, oni se sete naroda samo kad su izbori. SPS ima veliku odgovornost za mnoge od ovih posledica o kojima Reljic govori, a autor to NE moze da sagleda.
    Pre nekog vremena g. Reljic se zapitao u nekoj emisiji sta ce Srbiji putevi? kad Srbija nista ne proizvodi. mozda se g Reljic zamisli gde je otisao u svom razmisljanju i lutanju.
    Sto se tice Mladenovca i preletaca ono je skandal; Cuban koji ocekuje da ga njegovi sugradjani ljube u ruku ??meni to lici na seoske siledzije i nista vise. a to kako su im davali glasove, e to treba da pitate Mladenovcane, kad cuban i njegovi ljudi nisu u blizini.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime