Kosovo – kost u grlu Imperije

0
1747

Krivi su Srbi, nema sumnje. Jer nisu uspeli sebe da ubede da im je najbolje da završe kao Indijanci. Doduše, proces ubeđivanja još nije okončan…

Slobodan Reljić /Foto: stanjestvari/Milan Timotić)

Lobistička posluga u Beogradu se ustalasala. Ruka što drži konce na koje su nakačeni lokalni „radnici na terenu“ vuče sve nestrpljivije. I onda se sa srpskih ekrana razleže rafalna paljba, sad sasvim neusklađena sa stavovima zvaničnog Beograda. Čega doskora nije bivalo.

NOVA TEORIJA RELATIVITETA Dobar deo tog sveta se krsti politički korektnim imenom – opozicija. Istina, iako je pod sve većim pritiskom, Srbija je ipak počastvovana poverenjem Zapada, jer joj prozapadna opozicija nije naoružana dugim cevima i minobacačima kao u Siriji. Ali zaista je domišljatost te „opozicije“ izvanredna. „Članstvo Kosova u UN nije priznanje nezavisnosti“, moglo bi se uzeti kao moto „opozicionih“ radova. Ili, ono šćekićevsko biserje: Hoćemo li da nas bude više ili manje? Ta mudra glava je pronašla da ako budemo manje za svoju stvar – biće nas više. Zvuči kao nova teorija relativiteta.

A onda valja slušati talase „velikih misli“ iz devedesetih. Teško je zamisliti Srbina na koga delovanje „krletovskog marketinga“ utiče. Istini za volju, ni tako bedan marketing nema više na šta da se osloni. Uzoriti Zapad je poništio sve svoje vrednosti iz vremena pada Berlinskog zida, a kojima su pričešćeni „borci za demokratiju“ na palom Istoku.

UHAPSITE RT Prvo, na ruševinama Berlinskog zida kao gljive posle kiše niču zidovi širom tzv. civilizovanog sveta – od Gaze, preko mađarske Panonije do američke granice prema Meksiku. A tako je uzvišeno zvučalo: Rušimo zidove, jednom zauvek! Drugo veliko načelo o „slobodnom kretanju ljudi, roba i ideja“ pretvorilo se u smehotresnu karikaturu. Evropa i Amerika barikadama, oklopnim transporterima i bodljikavom žicom dočekuju ljude koji beže iz pakla koji je plod inženjeringa Pentagona, CIA i „Si-En-Ena“. Treće, sankcije, sankcije, sankcije kao pokušaj spasavanja zapadnih monopola postaju jedini odgovor na robu i usluge sa Istoka. Glavna poluga američkog predsednika za podizanje „Amerike pre svega“ je nastojanje da se napravi šteta Kini, Rusiji i inima. Na svoja dostignuća Zapad više ne računa. I četvrto, u sudaru s novim idejama današnji Zapad pokazuje sve karakteristike Sovjetskog Saveza pred konačno unutrašnje iscrpljivanje. I šta tu može marketing, ma mnogo bolji od krletovskog.

Čuveni vic sa Istoka „uhapsite tog Rojtersa“ sada se pretvorio u vest – RT se izbacuje iz zemlje „slobodnog sveta“ kao „strani agent“. Pri tome se veruje da „Glas Amerike“ i „Si-En-En“ ne zaslužuju istu sudbinu. Jer oni nisu „strani agenti“ pošto američka „arogancija moći“ sebe doživljava kao domaćina u čitavom svetu. Međutim, s tom američkom voljom danas su saglasni samo američki NVO-lobisti.

Svet se bespovratno promenio.

KISINDžEROVO UPOZORENjE Danas, izvesno je, živimo u „novom svetskom neredu“. Doduše, to se mnogo slikovitije vidi u engleskom: aludirajući na poremećaj u New World Order-u „Njuzvik“ je objavio naslov New World Disorder. I izgledalo je to tog 31. maja 1999. kao proročanstvo. Konkretno o povodu pisaše: „Loše promišljen rat na Kosovu potkopao je veze s Kinom i Rusijom i uveo NATO u rizik“, pisao je Henri Kisindžer.

Sad je i lobistima u Srbiji jasno da tada na Zapadu nije imao ko da čuje nijednog od najpromišljenijih znalaca međunarodnih odnosa. A i slepe vođe vide Kinu i Rusiju na drugoj obali: nedokučivi za američku silu i znak da je Pax Americana još samo našminkani mrtvac. A već je u upotrebi i pojam NATO-Exit, otkako je Erdogan kod Putina pazario S-400 da bi mogao da se zaštiti od svojih saveznika.

Nad američkom „kućom na bregu“ nadvila se senka a njena misija nepoželjna je u svakom delu planete. Sem u Prištini. Jedan pažljivi bloger je početkom ove decenije utvrdio da je od svog nastanka 1776. godine – od 235 kalendarskih godina trajanja – Amerika ratovala 214 godina. Ništa se nije promenilo od te 2011. I danas „vodeća zemlja slobodnog sveta“ ima razaslatih bar 240.000 aktivnih vojnika u 172 države i teritorije. Više od šesnaest godina je zaglavljena u Avganistanu, „grobnici imperija“. Najava za izlazak vazda ima, a izaći će se kad i poslednja kuća bude pretvorena u ruševinu a krv mrtve dece toliko zacrveni ekrane da na njima neće biti mesta za hrabre marince koji obezbeđuju krvavi mir i uvode smrtonosnu demokratiju.

To „delo“, inače, nema cenu. Kad je novinarka „Si-Bi-Esa“ pitala Madlen Olbrajt da li je vredelo uvoditi demokratiju u Irak kad je to značilo pola miliona smrti dece, čule su se reči koje su zaprepastile razuman svet. „Mislim da je to bio vrlo težak izbor“, filozofirala je Madlenka, „ali mislim da je vredno, vredno je toga“. Valjalo bi temeljno pretražiti Hitlerovu biografiju, ali teško da bi se našla misao ovakvog dostignuća. I pokazuje se dalekovidnim uočavanje Žorža Klemensoa, s početka prošlog veka, da je „Amerika jedina nacija u istoriji koja je čudotvorno iz varvarstva prešla u dekadenciju, a bez uobičajenog perioda civilizacije“.

SRBI KAO INDIJANCI Srpska velika istorijska nepogoda nastaje iz tragičnog neopreza američke imperije da „klizne u kosovski konflikt bez adekvatnih promišljanja o njegovim implikacijama“, previđajući – što je Kisindžeru jasno 1999. godine – da će „sve nacije sveta biti protiv nove NATO doktrine humanitarnih intervencija“. Vašington je, objašnjava Kisindžer, pre NATO bombardovanja držao da je činjenica o „istorijskoj vezanosti Srbije za Kosovo precenjena“ i nije se ozbiljno razmatralo pitanje: „Ali šta ako Srbija, zemlja koja se borila protiv Turske i Austrijske imperije i prkosila Hitleru i Staljinu na vrhuncu njihovih moći, ne popusti?“ Rambuje, veli Kisindžer, „nisu bili pregovori – kako se to često tvrdi – nego ultimatum“. Kad su se nepromišljenosti pokušavale ispraviti „poređenjem Miloševića sa Hitlerom“, to nije moglo sluditi Rusiju, a kad je bombarder „greškom“ preleteo okean da bi kinesku ambasadu na Novom Beogradu sravnio s zemljom, i sumnjičavost Kine se pretvorila u stav. NATO više nikad i nikome nije mogao da zaliči na organizaciju zainteresovanu za mir u svetu. A krivi su Srbi, nema sumnje. Jer nisu uspeli sebe da ubede da im je najbolje da završe kao Indijanci. Doduše, proces ubeđivanja još nije okončan.

I „dobitak Kosova“ i placa za Bondstil srušio je jedan poredak, a NATO je postao globalno strašilo: „Vazdušni rat na Kosovu ocenjivan je kao uspostavljanje principa da će međunarodna zajednica – ili makar NATO – od sada kažnjavati prestupe vlada protiv svog naroda. Ali mi to nismo činili u Alžiru, Sudanu, Sijera Leoneu, Hrvatskoj, Ruandi, na Kavkazu, u kurdskim oblastima i mnogim drugim regionima. I kakav će biti naš odnos prema izvesnim konfliktima u Aziji, na primer u Indoneziji ili na Filipinima? Odgovor je da mi činimo gde je to moguće bez nepotrebnog rizika, a ne svuda. Ali šta je onda kriterijum razlikovanja?“ Bez kriterijuma nema jasnih normi za ponašanje. Čak i kad si spreman da sve uradiš, ne znaš tačno šta, a i ništa ne garantuje da nećeš završiti kao Indijanci. Na takvim temeljima ne može se održati nikakav poredak. Izgleda kao da je Pax Americana izdahnula kod Muratovog turbeta na Gazimestanu. Tako će guslari i njihova digitalna deca, reperi, imati lepe osnove za velike alegorijske slike.

Da Vas podsetimo:  Priznaćemo, nećemo, priznaćemo…

SMOKVIN LIST Tako jedan normalan, a bez sumnje američki, pogled na „kosovski konflikt“ jasno pokazuje da Srbija nema šta da se dogovori s ovakvom Amerikom. I šta ima nelogično u potrebi uvređene Imperije da Srbe i Srbiju ponižava i poništava? Koja bi se slepa sila odrekla „prava“ na kažnjavanje malog neposlušnika? Pa, ni Hitler i Staljin nisu digli ruke dok ih otpor i okolnosti nisu uveli u odnos tolerisanja!

Deceniju posle Kisindžerovog upozorenja i američka administracija je razumela da se za kosovsku sramotu mora napraviti – smokvin list. UNMIK, koji se mora držati Rezolucije 1244, zamenjen je EULEKS-om, hermafroditom zaduženim da od lokalne prištinske administracije napravi državni mehanizam i tako birokratama iz Brisela pribavi argumente za održavljenje teritorije zbog koje su NATO i Zapad toliko zabrazdili.

EULEKS je stigao na Kosovo s uverenjem, na najvišim mestima u samoprozvanoj „međunarodnoj zajednici, da je jedini dobar put u tom bespuću potpuno poništavanje prava Srbije da se ponaša kao „sav normalan svet“ i brani 15 odsto svoje teritorije. I sledile su igre u kojima čak ni Boris Tadić nije mogao da bude dovoljno disciplinovani igrač.

Sećam se da je novinare iz Srbije EU, pred lansiranje spasiteljske misije, častila posetom prestonom Briselu. U Srbiji znana Doris Pak, koja je imala tu sposobnost da uopšte nije mogla da prikriva antipatije prema Srbima, pričala je o tom čedu Unije kao o konačno pronađenom eliksiru koji će od Beograda napraviti grad bez oblika, stava i volje da liči na sebe. Džejmi Šej, koji se takođe postarao da objasni sve blagodeti tablete za uspavljivanje Srba, izgledao je prema Pakovoj kao dobri Samarićanin. On se čak malo i kajao što je za vreme NATO bombardovanja srpske žrtve držao za „kolateralnu štetu“, ali energična Nemica je nastupala kao valjak a to što je ovenčana Redom kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom „za izniman doprinos neovisnosti, cjelovitosti i međunarodnom ugledu Republike Hrvatske, te izgradnje Hrvatske i razvitak njenih odnosa s drugim državama“ kao da je bilo neupitni dokaz njene neutralnosti i prava da deli lekcije. Posle ju je odlikovala i Albanija.

NEMAČKA EFIKASNOST Ali, dobro, Doris Pak je činila sve kao germanski ratnik koji razumeva zašto su se njeni prethodnici u Srbiji držali principa „sto za jednog“. I malo koji događaj je toliko učinio za ujedinjenu Nemačku kao „kosovski konflikt“. Leteli su nemački „tornadi“ u NATO jatima i to ne kao pomoćno osoblje. U Aleksincu je nemački smisao za efikasnost 5. aprila 1999. smrću platilo 17 civila. Kad se ispostavilo da je žrtva i jedna izuzetna devojka odrasla u Nemačkoj, to je grupu nemačkih građana potaklo da tuže svoju državu za očigledan „zločinački poduhvat“.

Nemački sud je bez dvoumljenja zaštitio svoju vojsku, kao što je imao razumevanje i za potporučnika Davida Freka koji će ostati zabeležen u novijoj nemačkoj istoriji kao čovek koji je prvi posle Drugog svetskog rata izdao naređenje nemačkoj vojsci da „puca u meso“. Spomenik tom zaumlju je na internetu: ekipa RTS je 13. juna 1999. u Prizrenu snimila – žuta, poluraspadnuta „lada“ juri iz zone koju kontroliše UČK i naleće na Nemce koji uvode mir. Na „halt“, auto staje, pa onda suočen sa oružjem na gotovs pokreće se u rikverc i potporučnik procenjuje da je reč o tako opasnom neprijatelju da se mora pucati. Posle je prebrojano 220 kuršuma u telima Žarka Andrijevića, portira u „Kosovovinu“, i Slavka Veselinovića Bosanca, izbeglice iz Bosne, radnika Elektrodistribucije u Prizrenu, i u olupini bedne „lade“.

Tako počinje „slavno vojevanje“ Nemačke, a čije će jedinice imati važnu ulogu u održavanju (ne)mira 17. marta 2004. kad su s naglašenim razumevanjem mirno posmatrali paljenje Bogorodice Ljeviške u Prizrenu i pogrom nad ljudima i svetinjama Kosova. U tome se niko ni iz NATO-a nije mogao uporediti s Nemcima. U tim činovima se jasno oslikava odnos Nemačke prema Srbima. Uvek ćete naći ozbiljnih Nemaca, od Getea do Petera Handkea, koji će srčano iskazivati poštovanje prema delu i stavu Srba, ali nikad nećete naći nemačku državu koja će imati razumevanje za stabilnu i jaku srpsku državu.

S Amerikancima i Britancima je moguće i potpisati pakt, dok Nemci od Srba uvek očekuju – kapitulaciju. Dva svetska rata su svedoci takvih odnosa. Svi pregovori s Angelom Merkel imaju samo taj nivo, bez obzira na to koliko se nastojali predstaviti – prijateljskim. Jer mi smo remetilački faktor na svakoj projekciji trase Berlin–Bagdad. Preko veka traje i nastojanje Nemaca da se posluže Albancima za te ciljeve. Posle Drugog balkanskog rata, na Londonskoj konferenciji 1913. albanskim plemenima, nesklonim državnoj organizaciji, dali su za monarha Vilhema od Vida, pravog Nemca. Ta se epizoda završila neslavno, ali Nemačka se ne da zbuniti kad je njeno interesovanje za Balkan u pitanju.
Vreme za novo istorijsko NE

Završena je igra: Kosovo za ulazak u EU. Istraživanje srpskog javnog mnjenja marta ove godine, iza koga je Institut za evropske poslove, pokazuje da 81 odsto građana ne bi podržalo priznavanje kosovske nezavisnosti a da im se ponudi ulazak u EU. To pokazuje da se Kosovo i Metohija vraća među Srbe kao pitanje čojstva i nešto čime se ne može trgovati

I da se vratimo u doba ovo: kako je utemeljena Misija vladavine prava EU na Kosovu (kakav ciničan naziv!), tako je i delovala.

NEUSPEH EULEKSA Približava se kraj prve decenije tog „evropskog napora“. Rezultati su tragikomični. Liče na Doris Pak. Zapadna štampa, koliko god antisrpska, gotovo da nije uspela da sastavi pažnje vredan izveštaj o Kosovu u kom akcenat nije na „kriminalizovanim strukturama“, „putevima droge“, „trgovini ljudskim organima“. Hamburški „Špigl“ javlja kako je Euleks „najveći i najskuplji program u istoriji Evropske unije“, da je utrošeno više od milijardu evra, ali da se mora priznati da – misija Euleksa nije uspela.

Da Vas podsetimo:  Možda će biti, možda neće biti…

Detalji su još jasniji signal o neuspehu. „U stvarnosti, mi ni izdaleka ne znamo šta se ovde dešava“, pripoveda nemački policajac koji je 10 godina sprovodio misiju. „Grad Uroševac važi za najveći centar trgovine drogom na Balkanu, ali tu se gotovo nikad ne zapleni veća količina narkotika. Treba samo pogledati koliko je novih benzinskih pumpi i tržnih centara gde niko ne kupuje. Tu se nameće sumnja da to služi, pre svega, za pranje novca.“ Savršeno snimljena situacija na terenu.

I? Šta se dešava? Čemu služi utvrđena istina? Reaguje li neko na ta saznanja koja su i deo javnog mnjenja? Ne. Zapad ima važnijih interesa od istine. Od istine se ne živi. „Niko od odgovornih iz Euleksa ne javlja istinu u Brisel“, priča čovek s terena reporteru jednog od najuticajnijih nedeljnika u svetu. „Šalju ulepšane izveštaje, što možda moraju da rade, da bi zadržali svoj posao u inostranoj misiji. Ali to neće pomoći Kosovu.“ Ali koga stvarno briga za Kosovo.

Kako koji činovnik ode s Kosova, tako priča o redu, pravu i državi prestaje. Štampaju se njihova svedočanstva o haosu, likvidacijama, pritiscima, ucenama. A Brisel, gluv i slep, traži od Srbije da prizna to kao državu. I obećava toj karikaturi „put u Evropsku uniju“. Još malo pa će im poslati i legendarna poglavlja na – ispunjavanje. Kad bi ovo neko pričao ljudima u ludnici, oni bi okrenuli leđa i smatrali to provokacijom. Ovako, evropsko javno mnjenje – sudija najuglednijih starih demokratija na svetu – to mirno prima i čudi se što Srbi „ne razumeju“ šta im je logično činiti. S vremena na vreme i prete.

MAFIJAŠKI (NE)RED A kako akcionarsko društvo klanova Haradinaj–Tači i drugi funkcioniše, ogledno je pokazao Redžep Tajip Erdogan koji je takvoj „državi“ bukvalno oteo turske državljane koje on sumnjiči za veze s Fetulahom Gulenom. Misija vladavine prava EU na Kosovu utrošila je deceniju da stvori sudstvo, policiju i tajnu službu koje, naočigled sveta, rade isključivo po zakonu političkog podzemlja. Taj red se čak ne može nazvati ni mafijaškim. Kad je babo Erdogan, koji je priznao Kosovo odmah posle Amerike, uzeo šta je hteo, pobunio se lik koji za sebe drži da je premijer jer ga njegov čovek na mestu šefa policije nije obavestio o tom činu, ali drugi koji voli da se zove predsednikom usprotivio se ideji da šef tajne službe, njegov čovek, bude smenjen. Što bi trebalo da znači da je on bio obavešten. A onda se raspomamljeni Redžep Tajip izvikao na tzv. premijera kao na đaka prvaka koji se usudio da otvori bukvar pre nego što je učitelj dozvolio.

Teško je danas na Balkanskom poluostrvu, ako se isključi samouvereni Kipar, govoriti o suverenim državama u doslovnom smislu reči, ali ono što je Euleks održavio nije uporedivo ni sa jednom drugom tvorevinom.

RAZUMEVANjE ZA FRANKENŠTAJNA Ne treba odbaciti ni činjenicu kako je Euleks asistirao u akciji svojih pitomaca Rosu (tako se naziva ekipa maskiranih ljudi koji su intervenisali kao specijalna policijska jedinica 26. marta u Severnoj Mitrovici). Prema rečima funkcionera Srbije tada je demonstrirano ono što je već viđeno kad su momci koji su uzeli pravdu u svoje ruke tretirali karikaturiste „Šarli ebdoa“ zbog krivljenja lika proroka Muhameda. Red koji uvodi Rosu – organizacija za primenu sile sa teritorije u kojoj nije uspela misija Euleksa – i mora se svesti na brutalnu pokaznu odmazdu, doduše, zasad bez overavanja u glavu.

Šta se sad protivi zdravom razumu, i svakoj normalnoj politici, da vlasti iz Beograda pitaju Euleks gde se to prolazi takva obuka a da se služi u ustroju u kome ne važe zakoni podzemlja? Jer, po definiciji, „Euleks Kosovo pomaže kosovskim organima pravosuđa i organima za sprovođenje zakona u njihovom napretku u održivosti i odgovornosti, kao i u daljem razvoju i jačanju nezavisnog, multietničkog sistema pravosuđa i multietničke policije i carine“. Tako piše. Koliko reči i kakve konstrukcije, kao da je sve i pravljeno da ne bude ništa. Međutim, Beograd nema razloga da prema tom Frankenštajnu pokazuje razumevanje.

I, zaista, posle Severne Mitrovice, država koja drži do sebe podržala bi Haradinajevu ljutnju protiv Evropske unije. Pošto više niko u Evropi ne veruje u uspeh misije Euleksa posle 10 godina, nema više razloga da se država Srbija ne zahvali briselskoj administracije na pokušaju. Decenija eksperimenta bi trebalo da bude dosta i za Demokratsku stranku koja je dovela Euleks, a koja danas nastupa u nekoliko kolona.

ZLATNO PRAVILO Nema sumnje da mehanizam koji je stvoren na Kosovu i Metohiji nije nešto čemu bi ijedna država EU, bez ucenjivanja, predala svoje građana na uredovanje. Valjda Srbija može da zahteva toliko, da se prema Srbima postupa onako kako se postupa prema građanima Evrope. Pa, svi Evropljani su za Kantov kategorički imperativ, čak i ako nisu čitali Kanta. „Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme želiš da ona postane jedan opšti zakon.“ Plus: „Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti, kao i u ličnosti svakog drugog čoveka, upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo“ (1788). Iz toga je destilisano Zlatno pravilo, a čija univerzalnost toliko oljuđuje filozofsku „kritiku praktičnog uma“ da ono može biti i citat nekog srpskog domaćina iz bilo kog vremena: Odnosi se prema ljudima tako kako bi voleo da se oni odnose prema tebi! Ili: Ne čini drugome ono što ne bi voleo da čine tebi. Eto, samo toliko nam treba od civilizovane Evrope. Mrva, ali bez koje je delanje evropske civilizacije divljačko poništavanje civilizacije.

Odsustvo volje da se učini minimum bar za psihološko osećanje Srba na Kosovu da postoje neke granice zaštite njihovog životnog prostora, a što se naziva Zajednica srpskih opština, apsolutno je razlog da se sve vrati na tačku u kojoj je bilo pre odluke Saveta bezbednosti OUN 26. novembra 2008. Podsetimo da je tada „EU prihvatila da misija bude neutralna o pitanju statusa pokrajine i u odnosu na njenu jednostrano proglašenu nezavisnost, a zauzvrat, prihvaćena je do srpskih vlasti i jednoglasno izglasana u Savetu bezbednosti.“ Dosta je bilo. Srbija zaista ne sme da pristane da bude eksperimentalni miš sve onesposobljenije Unije.

Da Vas podsetimo:  Vučićevo rasipničko građenje puteva

Euleks se nije držao mandata, pa je zato i propao. Sa srpske strane, eto, pokušalo se i to. Može se reći da se verovalo da je EU zainteresovana i sposobna da problem bar umanji, ali jasno je da – nije. Plus, birokratija Unije, i pored toga što pet njenih članica nije priznalo samoproglašavanje Prištine, nije se pridržavala određenih nadležnosti i vreme je da se „kosovski slučaj“ vrati OUN.

Stvari su otišle toliko daleko da su zemlje koje nisu priznale Kosovo, iz pasivnog čina prešle u aktivan – Španija, Kipar i Rumunija odlučuju da bojkotuju konferenciju EU – Zapadni Balkan gde Unija Kosovo „tretira kao državu“ i takvom kakvo je „obećava mu se budućnost evropskih integracija“. Ni Grčka i Slovačka nisu bez dilema. Situacija se menja drastično. Cena zapadnog proglašavanja Kosova državom postaje sve viša. To sada nisu samo milijarde evra već i podrivanje svojih organizacija.

ZAMRZNUTI KONFLIKT I završena je igra: Kosovo za ulazak u EU. Istraživanje srpskog javnog mnjenja marta ove godine, iza koga je Institut za evropske poslove, inače, usmeren na „praćenje pregovora Srbije sa EU i jačanje kapaciteta svih uključenih u procesu“ – svakako ne evroskeptična institucija – pokazuje da 81 odsto građana ne bi podržalo priznavanje kosovske nezavisnosti a da im se ponudi ulazak u EU. To pokazuje da se Kosovo i Metohija vraća među Srbe kao pitanje čojstva i nešto čime se ne može trgovati. I predsednik države, naglašeno sklon da se nađe rešenje sada, iz „javne diskusije“ koju je organizovao izveo je zaključak da je većina za „zamrzavanje konflikta“.

Sam pojam „zamrznuti konflikt“ u stvari je neadekvatan. Zašto je vraćanje Rezoluciji 1244 u UN zamrzavanje? Naprotiv. To vodi mogućnosti sveobuhvatnog rešavanja problema koji svakako nadilazi Beograd i Prištinu. Evnuški napori Unije se tako prevazilaze. A Amerikanci dobijaju za sagovornike suparnike pred kojima ih je, opet smo kod Kisindžera, „kosovski konflikt“ ogolio i predstavio kao nasilnike. I biće im logičnije da vode razgovore sa „sebi ravnima“. Rešenja odobrena, od svih, bila bi stabilna.

NORMALIZACIJA ODNOSA SA EVROPSKOM UNIJOM S druge strane, preko Kosova, Srbija dobija priliku da unormali odnose sa Evropskom unijom. Da učini kraj samoponištavanju i prosjačenju. Pošto se više ne trguje tante za kukuriku, odnos je pitanje ugovora dve strane. Dve ravnopravne strane. Treba li Uniji od 28 članova normalna Srbija sa specifičnostima i interesima? Ako je put u Uniju posut nemačkim ili inim ultimatumima da „Srbi moraju promeniti svest“, da Beograd mora strepeti pred bandoglavošću nekog anonimnog člana Bundestaga koji će se pojavljivati kao arbitar u odnosima prema Rusiji, u politici prema Iranu, prema kineskim investicijama, ako se očekuje da u Srbiji žive slepci kojima je drago da Nemačka sebi dovodi „Severni tok 2“ a pošto je nama beskrupulozno srušila „Južni tok“ – onda će biti najbolje da s Unijom živimo kao susedi. Kao dobri susedi.

Uostalom, nismo valjda zaboravili da je birokratija u Briselu pod pritiskom građana evropskih država prekinula širenje Unije, a da s nama pregovara kao da će se odnos građana menjati. Ali to sve više liči na šarenu lažu za nezrelu decu. Ako su do juče Evropljani bar razmišljali o širenju, posle migrantske krize i iskustva s istočnoevropskim članicama Unije, izglednije je da će biti protiv svim svojim bićem. Kome ćemo da se žalimo kad se suočimo s tim godinama koje su pojeli skakavci? Trampu, koji šalje Nacionalnu gardu da presreće došljake?

Umesto da se zaluđujemo poglavljima na kojima trošimo čitave generacije, razaramo svoj pravni sistem u samoubilačkim harmonizacijama i demontiramo ekonomiju i bezumnim privatizacijama, normalnije je da shvatimo da nam je namenjena uloga Turske. Novi večiti čekači pred vratima Unije.

I nema razloga ni da se ponašamo drugačije od Turaka. Veliko i skupo Ministarstvo za evropske integracije bi se razumno svelo na jednu kancelariju koja će pratiti šta se zbiva, a mi ćemo se okrenuti životu, koji danas preko čitave Zemljine lopte teče na Istok. Valjalo bi da se iz naših pregovaračkih institucija povuku ljudi koji su veći pro-Evropljani nego pregovarači s evropske strane. Valjalo bi imati tamo nekog kome će Boža Đelić biti uzor kako se srpski predstavnik ne sme ponašati.

LOGIKA SILE I ovakav Brisel, i nadobudni brižnici iz Bundestaga, pre će nas razumeti kad se budemo ponašali kao neko kome je stalo do svog interesa. Ovo jeste vreme za – novo istorijsko NE iz Beograda. Zar neko zaista misli da je totalitarizam koji pokazuje današnja Britanija – kad traži da proterujete ruske diplomate, a nudi dokaze da bi primedbe imala i deca koja se igraju u parku – obzirniji prema slobodi nekog naroda od Staljinovog pritiska iznuđenog potrebom da se sačuva narušeno jedinstvo radničkog pokreta? U čemu se razlikuje bezuslovno klimanje glavom današnjih „demokratskih vlada“ na evropskom Istoku pred Nemcima, od saginjanja glave pred negdašnjim komandama crvenog Kremlja? Svetski igrači su se promenili, ali logika sile je večno ista.

Ovo je prelomno vreme. I teško. Ali i optimističnije za zemlju na kojoj je Amerika ispravljala svoje nesmotrenosti posle kosovskog pomračenja njenog svetskog poretka. Ne, ništa sada ne treba zamrzavati, upravo valja podići glavu i pogledati oko sebe. Asad nije završio kao Gadafi, a Toni Bler i Nikola Sarkozi su u svojim zemljama prokazani kao hohštapleri i prevaranti, u „carstvujuščoj Vijeni“ je ministar inostranih dela postao čovek koji se glasno ne slaže s priznanjem Kosova, građanski rat elita u Americi se zaoštrava, doba kineske obzirnosti se privodi kraju…

I zašto bi Srbija, žrtva arogancije američke moći, bila ta koja će platiti njihovu kardinalnu grešku? To se može podvesti samo pod princip gole sile. Ali principom gole sile se niko neće hvaliti. Pa čak ni naša armija probuđenih otporaša spavača. Srpska država je poslednja koja bi na to smela pristati. Jer rizikuje da posle toga ne bude srpska.

Tekst je objavljen u „Pečatu“ u dva dela (13. i 20. aprila 2018)

Slobodan Reljić

stanjestvari.com/Big portal

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime