Kosovo, poslednji čin

2
708

Kosovo je najvažnija srpska nacionalna tema ali poslednjih decenija i jedan od najvećih problema sa kojim je Srbija suočena. Sa albanskim separatizmom i terorizmom suočavala se i Titova Jugoslavija ali je uspevala da ga kako-tako drži pod kontrolom uz činjenje velikih ustupaka albanskoj strani. Problemi su se usložnili kada je počeo raspad Jugoslavije i kada su se zapadne sile umešale u postojeće konflikte. Vrhunac toga bila je NATO agresija na Jugoslaviju koju su 1999. godine sačinjavale Srbija i Crna Gora, bez odobrenja Saveta Bezbednosti UN. Od tada do danas situacija se nije promenila na bolje. Naprotiv. Naredne godine 24. marta se navršava tačno 20 godina od početka bombardovanja Jugoslavije. SAD žele da podvuku crtu, bez sumiranja rezultata svoga rada i stave tačku na pitanje Kosova.

Mi se sada nalazimo u završnici rešavanja kosovskog pitanja ali tako da ni sami ne znamo odgovore na mnoga pitanja. Nismo došli do rešenja kao društvo, nismo uspostavili minimalni konsenzus, nismo usvojili ni državnu platformu za rešavanje kosovskog problema. Umesto toga, već godinama se povlačimo po zahtevima Zapada koji od dela državne teritorije Republike Srbije pravi posebnu državu, protivno svim međunarodnim zakonima. Sadašnje vlasti su prihvatile takav obrazac. Iako su obećavale da će predstaviti svoju platformu za rešavanje kosovskog problema, nikada to nisu uradile.

Da li je Ustavni sud doneo pogrešnu odluku?

Jedini okvir za rešavanje ovog problema, u skladu sa međunarodnim pravom i Ustavom Republike Srbije je Rezolucija 1244 SB UN. Međutim državno rukovodstvo Srbije je potpuno prepustilo zapadu da rešava pitanje Kosova u okviru briselskog dijaloga, iako Srbija nije članica EU i Brisel nema nikavog osnova da se meša u unutrašnja pitanja jedne suverene države. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je čak pokušao da obezvredi Rezoluciju 1244 tvrdnjama da je ona nepovoljna za nas ali da mi toga nismo svesni. U vezi sa takvom tvrdnjom izložio je tezu da se Rezolucija 1244 odnosi na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) koja više ne postoji, nemerno zanemarujući činjenicu da je Republika Srbija pravni naslednik SRJ.

Državno rukovodstvo iznosi stavove koji ne oslikavaju realno stanje stvari, tvrdeći da Srbija nema ništa na Kosovu i da bi bilo koji dobitak označavao pobedu. Zapravo Srbija se potpisivanjem Briselskog sporazuma 2013. godine dobrovoljno odrekla niza nadležnosti u interesu albanske strane i prepustila kontrolu nad svojom teritorijom albanskim separatistima. Ustavni sud se na zahtev za ocenu ustavnosti briselskih pregovora proglasio nenadležnim, tvrdeći da je u Briselu potpisan politički dogovor a ne međunarodno-pravni dokument. Međutim predsednik Srbije je demantovao ovakav stav izjavom na konferenciji za štampu prilikom posete Dejvida Mekalistera u martu ove godine da je protivustavni Briselski sporazum iz 2013. godine, međunarodno-pravni sporazum.

I pored toga, Kosovo u pravno-formalnom smislu ne može da postane država, sve dok Srbija potpisom ne overi svoj pristanak i dok se sa tim ne saglase stalne članice SB UN. Jedina adresa za rešavanje međunarodnog statusa Kosova je UN, međutim tu su Rusija i Kina koje nisu spremne da se saglase sa nasilnom secesijom dela teritorije jedne suverene države, jer bi to predstavljalo presedan i značilo da u budućnosti istim putem može da bude raskomadana bilo koja druga država.

Da li Rusija podržava odvajanje Kosova?

Čitav manevar sa izmeštanjem dogovoro o Kosovu i Metohiji iz UN u Brisel, osmislile su zapadne zemlje koje su glavni pokrovitelji kosovske nezavisnosti, kako bi izbegle tu prepreku u UN.

Da Vas podsetimo:  Šta je NATO pogodio

Sada žele da Rusiju i Kinu stave pred svršen čin, tvrdeći kako su Beograd i Priština spremne za dogovor i da za „iznalaženje rešenja“ imaju podršku Zapada, ali je pre svega Rusija u čitavoj toj idili remetilački faktor zbog toga što insistira na uvažavanju međunarodnog prava, odnosno Rezolucije 1244 i Ustava Republike Srbije. Ono što zbunjuje srpsku javnost su protivrečne izjave ruskih zvaničnika koje idu od tvrdnje da Rusija podržava svako rešenje koja Srbija dogovori sa Prištinom, do tvrdnje da Rusija jasno podržava Srbiju u rešavanju kosovskog pitanja isključivo u skladu sa Rezolucijom 1244,  Ustavom Republike Srbije i voljom srpskog naroda. Razlika je ogromna. Podrška svakom rešenju koje Beograd dogovori sa Prištinom znači podrška  protivustavnim dogovorima koji nisu u skladu ni sa Rezolucijom 1244 i koje predsednik Srbije donosi na svoju ruku iako nema nikavih ovlašćenja da tako postupa i po Ustavu Srbije nema nadležnost da se bavi rešavanjem tog problema. To podrazumeva da bi Rusija podržala nepostojeću politiku države Srbije za rešavanje kosovskog pitanja koja se zapravo svodi na prihvatanje već postavljenih uslova Brisela.

Podrška rešavanju kosovskog problema u skladu sa Rezolucijom 1244 i Ustavom Republike Srbije je nešto sasavim drugo i podrazumeva podršku jasno zacrtanim okvirima međunarodno pravnog sistema i ustavno pravnog sistema Srbije. Tu nema nikakvog prostora za manipulaciju. U preambuli Ustava Srbije stoji da je Kosovo sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije. Uvažavanje volje srpskog naroda i potrebe da se o rešavanju  najvažnijeg nacionalnog pitanja slobodno izjasni, podrazumeva uvažavanje demokratije i prava naroda da odlučuje o svojoj sudbini. Nažalost, kontradiktorne izjave unose pometnju u srpsku javnosti, a mediji, pa čak i ruski mediji u Srbiji, dodatno manipulišu izjavama ruskih zvaničnika stvarajući privid kako Rusija bespogovorno podržava poteze rukovodstva Srbije koji idu na štetu državnim i nacionalnim interesima Srbije.

Šta znači razgraničenje?

Sama ideja srpskih vlasti, da uz pomoć proruskog biračkog tela uvedu Srbiju u NATO može da zvuči suludo, ali zahvaljujući potpunoj kontroli vlasti nad institucijama države i medijima, ona ide ka svojoj realizaciji. Istim metodama koje su primenjene u Crnoj Gori.

Sasvim niotkuda, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ponudio plan za rešavanje Kosova. Dobro upućeni izvori tvrde da je angažovao Tonija Blera, bivšeg premijera Velike Britanije i jednog od glavnih lobista za bombardovanje Srbije 1999. godine, da ovaj plan dobije podršku u međunarodnim krugovima. Izvesno je da je taj plan dobio podršku SAD i Trampove administracije, koja u njemu vidi šansu da stavi tačku na kosovski problem.

Šta zapravo znači plan „razgraničenja“ ili „razmene teritorije“ sa Albancima za Srbiju? Ovaj plan bio bio deo „Sveobuhvatnog mirovnog sporazuma između Srbije i Kosova“i podrazumevao bi da Srbija potpisivanjem takvog dogovora priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. To nije nikakva tajna i o tome otvoreno govore američki činovnici. Prilikom nedavne posete Prištini, Metju Palmer zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara je izjavio za prištinske medije: „Ako bi sporazum o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine sadržavao i sporazum o razgraničenju ili korekciji granice između Srbije i Kosova, onda bi to bio sporazum oko kojeg su se zajedno saglasile dve nezavisne i suverene države“. Sam plan razmene teritorije i promene granice podrazumevao bi da se Srbija odrekne gotovo cele teritorije južne srpske pokrajine Kosova i Metohije i da dodatno pripoji nezavisnom Kosovu deo juga Centralne Srbije. Za uzvrat, Srbija bi „dobila“ oko 4% teritorije Kosova odnosno delove opština na severu Kosova u kojima većinski žive Srbi. Ideja da pored teritorije Kosova Albancima ponudimo i Preševsku dolinu je više nego opasna. Ona otvara pitanje svih srpskih granica i nudi perspektivu drugim zemljama koje imaju teritorijalne pretenzije. Takva politika u budućnosti može da dovede u pitanje i Rašku oblast, Vojvodinu ili bilo koju deo teritorije Republike Srbije. Sama Preševska dolina je deo strateškog pravca, kroz koji prolaze važni putevi, panevropski Koridor 10 i evropski put E75, koji spajaju Srbiju sa Makedonijom i Grčkom. Takođe to je pravac kojim ide novi Kineski put svile.

Da Vas podsetimo:  “Omanji” ratovi i “omanje” sankcije

To znači da predajom Preševske doline Albancima, Srbija ulazi u veliki bezbednosni rizik, za koji spasonosno rešenje može da bude ulazak Srbije u NATO. Celokupna ideja razmene „svojeg za svoje“ i priznavanja Kosova kao nezavisne države je krajnje pogrešna i može da dovede do nesagledivih posledica. Jedini razlog zbog čega predesnik Vučić nudi ovakvo rešenje je mogućnost da predstavi javnosti u Srbiji kako je ostvario nekakav „dobitak“.

Širenje NATO na ostatak Balkana

Tvrdnje da će potpisivanje „Sveobuhvatnog mirovnog sporazuma“ sa Prištinom doneti trajni mir Balkanu nema nikakvog utemeljenja, jer se teritorijalne pretenzija Albanaca neće zaustaviti. Albanci se drže koncepta „Velike Albanije“ koji podrazumeva objedinjavanje svih teritorija na kojima žive Albanci. Pored Albanije i Kosova, delom „Velike Albanije“ smatraju i južni deo Centralne Srbije tj. Preševsku dolinu sa tri opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa, zatim južni deo Crne Gore, severozapadni deo Grčke, odnosno  okruzi Trespotija i Preveza kao i zapadne delove bivše jugoslovenske republike Makedonije. Ukoliko Srbija pokloni svoje teritorije Albancima, to će biti još veći podstrek za njihove teritorijalne pretenzije i na druge države u okruženju.

Ono što je Amerikance zainteresovalo da podrže „plan razgraničenja“ Srbije sa Kosovom je činjenica da tako dobijaju širi manevarski prostor za zaokruživanje prostora na Balkanu. Nije nikava tajna da SAD žele da uključe ceo region Balkana u NATO, a Vučićev „plan razgraničenja“ je korak ka ostvarivanju tog cilja. Jasno je da će Kosovo automatski, potpisivanjem „Sveobuhvatnog mirovnog dogovora“ između Beograda i Prištine dobiti odobrenje od Srbije da se učlanjuje u međunarodne organizacije kao nezavisna država. Hašim Tači je već dogovorio ubrzani prijem Kosova u NATO, nakon potpisivanja sporazuma sa Srbijom. Kada Kosovo postane deo NATO, jedini bezbednosni izlaz za Srbiju biće učlanjenje i same Srbije u NATO. Postoje osnovane sumnje da je predsednik Aleksandar Vučić već dogovorio i taj korak, u zamenu za američku podršku oko „plana razgraničenja“. Iako se u Moskvi kleo da Srbija nikada neće ući u NATO, vrlo brzo se pokazalo da ruska strana nije pogrešila što je izrazila sumnju u takvo obećanje. Konačno, Rusija je već imala takav slučaj sa Milom Đukanovićem. Na osnovu izjava koje su dali američki kongresmeni, pripadnici Srpskog kokusa u Kongresu SAD, moguće je zaključiti da takav dogovor zaista postoji između državnog rukovodstva Srbije i SAD.

Osmorica kongresmena iz Srpskog kokusa su uputila pismo državnom sekretaru SAD Majku Pompeu u kom su zatražili podršku srpskim naporima da trajno reši kosovski problem. U tom pismu su naveli: „Inicijativa Srbije za pomirenje sa Kosovom ne samo da ukazuje na to da je rešenje ovog spora na vidiku, već nudi jedinstvenu priliku da se raščisti put za nesmetanu integraciju celog regiona Balkana u zapadno društvo“. Konačno, Metju Palmer je jasno rekao na Beogradskom bezbednosnom forumu: „Mi želimo da čitav Balkan bude u NATO“.

Aleksandar Vučić nije dobio podršku Moskve za svoj „plan razgraničenja“ i u vezi sa tim je dosta uznemiren jer svoju vlast temelji na pro-ruskom biračkom telu. Rusija ostaje dosledna u odbrani međunarodnog prava i Rezolucije 1244 i zahtevima da se kosovski problem reši u skladu sa Ustavom Republike Srbije i voljom većine građana Srbije. Iako je srpsko društvo iscrpljeno višedecenijskim konfliktima i mnogobrojnim problemima ono nije spremno da se odrekne Kosova i Metohije. Zbog toga poslednja linija odbrane srpskog Kosova su volja srpskog naroda, Srpska pravoslavna crkva sa svojim doslednim stavom i Rusija. Međutim iako su i istina i pravo i pravda na srpskoj strani, ukoliko rukovodstvo Srbije reši da ide do kraja protiv volje naroda, ne postoji previše načina da u tome bude sprečena. Na primeru BJRM videli smo kakvim brutalnim metodama se Zapad služi da dosegne „svoju demokratiju“.

Da Vas podsetimo:  Činjenice u ogledalu istine...

Krajnji rok

Zbog toga, narednih nekoliko meseci će biti presudni za Kosovo i Metohiju, jer Zapad ovaj problem želi da reši na 20-tu godišnjicu početka bombardovanja Srbije i pre novih izbora za Evopski parlament koji mogu ozbiljno da promene odnos snaga u EU u korist van sistemskih stranaka. Takve stranke podržavaju srpsku poziciju po pitanju KiM. Ukoliko Aleksandar Vučić stavi potpis na „Sveobuhvatni mirovni sporazum sa Kosovom“ on neće samo priznati Kosovo kao nezavisnu državu, već će osloboditi krivice kako albanske teroriste tako i NATO od svega što su učinili Srbiji. Vrlo je verovatno da će u vezi sa odlukom želeti da se sakrije iza volje naroda i da će organizovati referendum zajedno sa vanrednim izborima, na kojima će tražiti potvrdu za svoju politiku. Referendumsko pitanje može da bude veoma dvosmisleno i da glasi npr: Da li ste za postizanje mira sa Albancima i za ulazak Srbije u EU? Izborni sistem je i dalje pod kontrolom Zapada, a na primeru BJRM i Grčke smo videli da čak ni nezadovoljavajući rezultati nisu prepreka u ostvarivanju ciljeva.

Postoje naznake da bi nakon referenduma i potpisivanja „Sveobuhvatnog mirovnog sporazuma“ Srbija mogla da zatraži Međunarodnu konferenciju po pitanju Kosova i Metohije koja bi poslužila da se Rusiji, Kini i svim drugim zemljama koje ne priznaju Kosovo, prezentuje kako su svi harmonično saglasni osim njih i kako njihovo odbijanje da priznaju pravo nasilja i secesija, predstavlja problem za uspeh mirovnog dogovora. Moramo da budemo svesni činjenice da će SAD učiniti sve da dovedu stvari do kraja i da stave tačku na Kosovo. Za njih bi bio veliki neuspeh da posle svega što su do sada postigle na putu odvajanja Kosova od Srbije, ne postignu jedan poslednji korak koji bi mogao da promeni čitav ishod.

Vrlo dobro znaju da je sada poslednja šansa za realizaciju kosovske nezavisnosti, što je po tvrdnji vrlo obaveštenih izvora sa Kosova Metju Palmer podvukao i albanskoj strani. Doslovce im je rekao na sastanku u američkoj ambasadi: „Morate da iskoristite to što je Vučić na vlasti, kako biste dobili državu“. Ostaje ipak nada da se neće realizovati plan koji  je Zapad zacrtao i da pravo i pravda mogu da budu temelj neke bolje budućnosti. Posebno Vučiću treba da skrene pažnju činjenica da sve više zemalja povlači priznanje Kosova. Ne bi bilo normalno da u takvim uslovima Srbija prizna Kosovo. Za narod u Srbiji, poslednja linija odbrane Kosova ostaju Srpska pravoslavna crkva i Rusija. Jedini problem je što Kosovo moramo više da branimo od srpskog predsednika nego od Albanaca.

Dragana Trifković
(Autor je direktor Centra za geostrateške studije)
Integralna verzija teksta objavljenog u ruskim medijima IA REGNUM
Izvor: nspm.rs

2 KOMENTARA

  1. “ Jedini problem je sto Kosovo moramo vise da branimo od srpskog presednika nego od Albanaca “.
    Ovo je Dakle NAJ TUZNIJI DIO, ne samo ovog teksta, vec i Srpske stvarnosti !!!!
    Nedostaje prijedlog……ideja ……kako zaustaviti Vucica !!!!

  2. Država se može uspešno voditi samo sa jasnom vizijom.

    Nakon 2000. godine vlastodršci u Srbiji nisu imali bilo kakvu viziju o boljoj budućnosti Srbije, jer je pljačka sopstvenog naroda bila jedini cilj i smisao vlasti.

    Zabluda lažne srpske elite, da se u EU može ući mimo članstva u NATO-u skupo će koštati građane Srbije.

    Sada je došlo vreme da se plati puna cena besmisla kratkovide politike svih režima od 5. Oktobra do danas.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime