Ljudi

0
726

putin

Kada su objavili da će Srbiju da poseti ruski predsednik Vladimir Putin, mnogi su, da ne kažem većina, bili prilično srećni. Retko se događa da predsednik jedne velike i moćne zemlje poseti Srbiju. Amerikanci su nam do sada slali Hilari Klinton i Bajdena, državne sekretare, Evropa razne pomoćnike, zamenike i slične likove koji nisu sa sobom nosili neku moć nego poruke. Da događaj bude veći, uz najavu da predsednik Rusije posećuje Srbiju, obeležava se i sedamdeset godina pobede nad fašizmom.

Međutim, javljaju se dežurni kritičari. Umesto da podrže dolazak lidera kojeg najviše poštuju u Nemačkoj, njihovi komentari su sledeće prirode “Koliko košta vojna parada?” Isti ti su govorili da država treba da izdvoji pare za parade druge vrste, no kada se dešava nešto značajno, oni su kritičari. Potom, zašto se 16. oktobra obeležava oslobođenje Beograda, kada je oslobođenje bilo 20. oktobra. Neko pametan se dosetio pa odgovorio “Da je Putin komandovao tom vojskom, Beograd bi bio oslobođen 16-og.” Ipak, kako bismo jasnije shvatili prijateljstvo naša dva slična naroda, da se podsetimo pomoći Rusije.

Kada su Srbi odlučili da se oslobode od Turaka, Rusija im je dala oružje. No, ustanici u tim trenucima nisu imali čak ni zastavu, pa se neko od ustanika dosetio da okrene rusku zastavu naopačke, te je to danas naša zastava. Da krenemo dalje… Osim što su u svim ustancima u Srbiji učestvovali ruski vojnici, počev od grofa Vronskog, do mnogih kozaka, 1915. godine ultimatumom cara Nikolaja, Rusija je spasla Srbiju. Tada su nas prodali svi saveznici, na prvom mestu Italijani i Francuzi. Da ultimatuma nije bilo, danas sigurno ne bismo postojali kao narod, jer bi demografska promena bila ogromna.

Da Vas podsetimo:  Izbori su stigli u naš mali grad, bojkot još nije

Ali, opet među nama je bilo zahlađenja odnosa, naročito u komunizmu, ali se sve to devedesetih ispravilo. Da li su nam bliži neki drugi narodi? Nisu. Ratovali smo sa svim susedima, osim sa Rumunima, a pritom sve zemlje u susedstvu su nas bar jednom u istoriji napale. O Jasenovcu, bugarskim zločinima, mađarskim, neću ni da govorim.

1999. godine, bombardovao nas je NATO pakt, Englezi, Amerikanci, Nemci… Rusi nikada. Takođe, bombardovali su nas i tokom Drugog svetskog rata, sa obrazloženjem da bombarduju Nemce u Beogradu, gde je više srpskih civila poginulo nego Nemaca. Treba li da podsetim da je tada, na bombama pisalo ćirilicom “Srećan Uskrs”. Jedino nas Rusi nikada nisu ubijali, nikada napali, nikada bombardovali… Bilo je trenutaka kada nam nisu pomogli, ali to je zavisilo od njihove trenutne moći. No, Srbi očigledno istoriju tumače na način koji im odgovara i u ideološkom smislu. Ne mislim ja da su ti likovi strani plaćenici, jer ni stranci neće da plaćaju kad vide da postoje budale koje će same da pričaju.

Samo ih je ovde nezgodno slušati.

Iskren da budem, mislim da će prvi put, kada Đoković ostari i izađe iz forme, postati neprijatelj svih njegovih neiskrenih navijača. A takvih je najviše. Nedavno je jedan pametni novinar, ako tako možemo da ga nazovemo, napisao tekst sa obrazloženjem da je strašno to što Đoković plaća porez u Monaku ili već gde, a ne u Srbiji. Strašno. Čovek koji je, mimo tenisa, toliko uradio za Srbe i Srbiju, preko humanitarne organizacije, a pritom od Srbije nikada ništa nije dobio, nailazi na nipodištavanje ljudi koji tekst mogu da objave samo na svom blogu. No, to nije opasno. Opasan je izuzetno veliki broj idiota koji su taj tekst delili na društvenim mrežama, misleći da im Đoković nešto duguje.

Da Vas podsetimo:  Deca, roboti, dronovi, toalet papir...

Ovaj mladi sportista, najbolji na svetu, nikada nije dobio pomoć Srbije. Nuđeni su mu ugovori i državljanstva od drugih zemalja, ali ih nije prihvatao, pa kada se popeo na tron, čitav svet se upoznao sa malom zemljom koja se zove Srbija i u kojoj žive isto tako mali ljudi, koji uopšte ne praštaju uspehe, niti se njima raduju, nego traže svoj deo, od poreza, jer su valjda tako naučili. Plašim se da će tek u budućnosti, Novak biti napadan, iako nije dužan da plati ni dinar poreza, jer mu odavde niko ništa nije učinio. Međutim, njegova je sreća što živi i što će živeti u inostranstvu, pa neće pratiti probleme ove vrste, a naša je sreća što Novak voli Srbiju, što je predstavlja bolje od bilo kog građanina i što kroz humanitarni rad pomaže mnogima.

Jedno je sigurno, ovde se uspeh ne prašta. Ovde se ideja prihvata kao glupost. Ovde se niko ne uzdiže, nego se unižava od strane onih koji žele da budu veći. Lepo je Andrić rekao “Teško onome ko drugoga unizi da bi sam sebe izdigao, ili da bi dobio iluziju da se uzdigao.”

Slaviša Pavlović

s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs

Srpski glas

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime