Luburić utopljen u krvi srpskih žrtava

2
411

Da li  će Luburić, kao osvedočeni i istaknuti ustaški zločinac iz NDH, dobiti spomenik u Zagrebu

  • Kada se spomene Jasenovac, pomisli se na Vjekoslava Maksa Luburića, gotovo ceo rat zapovednika sistema koncentracionih logora među kojima je i koncentracioni logor Jasenovac. Znači, pomisli se na ustašu od čijih su ruku postradali mnogi Srbi.
  • Luburićeva aktivnost u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) rezultirala je krvlju srpskih žrtava.
  • Kako je Luburićeva ideja o svehrvatskom pomirenju ostvarena pod vođstvom Franje Tuđmana, kao i da je program ministra Mile Budaka i drugih ustaških glavara da će „drumovi poželjeti Srba, ali Srba biti neće!“, nama ostaje pitanje: Da li je moguće pomirenje i među nama Srbima tim pre što smo u svakom pogledu na ivici istorijske provalije iz koje nema povratka.
  • Kako je u jednom trenutku Luburić odlučivao o sudbini Pavla Đurišića

Pre nepune dve decenije, kao profesor na predmetu Istorija Jugoslavije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini smeštenom u Kosovskoj Mitrovici, prihvatio sam molbu Gorana Kikovića, svog apsolventa iz Berana, da za diplomski rad obradi ratne godine Pavla Đurišića, jednog od komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Sve je prošlo u najboljem redu – diplomski je uspešno odbranjen, kasnije je štampan pod naslovom „Vojvoda Pavle Đurišić“ u dva izdanja. U međuvremenu, ja sam od strane tadašnjeg dekana, inače ubeđenog komuniste, bio optužen da širim četničku ideologiju na fakultetu.

Danas, početkom maja 2019, čitam jedan diplomski rad o Vjekoslavu Maksu Luburiću, ustaškom oficiru za vreme NDH, (odbranjenog 2014. godine na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu), pa shvatam da bi trebalo da objasnim kakve veze imaju ova dva diplomska rada.

Luburić zagovara svehrvatsko pomirenje

Istorijske činjenice kazuju da je jedan od pomenute dvojice odlučivao o sudbini drugog! Naime, kada se Đurišić odvojio od đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića negde kod Doboja i krenuo ka zapadu, sticajem nerazjašnjenih okolnosti, i velikog poraza na Lijevče polju koji su pretrpeli od ustaša predvođenim generalom Vjekoslavom Luburićem, dospeo je do crnogorskih ustaša,  do Sekule Drljevića, a ubrzo zajedno sa svojim najbližim saradnicima 28. aprila 1945. godine bio umoren u jednom od stratišta koncentracionog logora Jasenovac.

A kada se spomene Jasenovac, pomisli se na Vjekoslava Maksa Luburića, gotovo ceo rat zapovednika sistema koncentracionih logora među kojima je i koncentracioni logor Jasenovac. Znači, pomisli se na ustašu od čijih su ruku postradali mnogi Srbi.

Luburićeva poratna biografija, međutim, skrivana je iz sijaset razloga mada se znalo kako je ubijen, ko ga je ubio i još nekoliko nevažnih podataka. Nije sporno da je Luburićeva aktivnost u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) rezultirala krvlju srpskih žrtava.

Sporna je, kad je reč o njegovoj poratnoj politici, njegova ideja o hrvatskom nacionalnom pomirenju koju je, na neki način, ostvario 90-tih godina prošlog veka partizanski general i komunista Franjo Tuđman u nezavisnoj Republici Hrvatskoj.

Kada je prvih dana maja 1945. godine ustaški vrh odlučio da ne brani Zagreb i da se povuče ka Austriji, Luburić i još nekolicina glavara su smatrali da se borba mora nastaviti.

U Blajburgu su se našli pripadnici različitih poraženih snaga iz Jugoslavije i uz saradnju sa Britancima bili prepušteni partizanima. Onda je usledilo ono što se može podvesti pod pojam osvete.

Tih dana Luburić se odlučuje za gerilu. S obzirom da je prošao izvesne nacističke kurseve, lako je od jednog mrtvog ustaše uzeo njegovu vojničku knjižicu i uskoro se pridružio onim koji su ostali zapamćeni kao križari. Verovao je da će uskoro započeti rat Angloamerikanaca i Sovjeta i da to treba iskoristiti u borbi za obnovu ustaške Hrvatske.

Nema preciznih tragova o tome šta je od sredine maja 1945. godine Luburić sve radio. Ima indicija da su ga tražili saborci Rafael Boban, Erih Lisak i Ante Moškov kako bi zajedno krenuli u gerilu. Plan je propao kada je Lisak zarobljen u odajama Nadbiskupije zagrebačke na Kaptolu, gde je nekoliko puta razgovarao sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem.

U međuvremenu se Luburić krio po Bilogori sa nekolicinom križara i svojih pedesetak prekaljenih ustaša. Prema izvesnim tvrdnjama, odatle je krenuo u Frušku Goru. Prema podacima OZN-e, do kraja 1945. i dobar deo 1946. godine boravio je na prostoru između Iloka i Vukovara a potom se prebacio preko Slavonije do, navodno, Velebita. Kada je shvatio da on sukoba Istoka i Zapada nema ništa, Luburić i Boban prešli su jugoslovensko-mađarsku granicu i krenuli put Zapada.

U odori franjevca Luburić stiže u Španiju

Zna se da je bio ranjen i da se kao Maksimilijan Soldo lečio sve do septembra 1948. godine, potom u odori franjevca stigao u Španiju. Tamo je, navodno, naučio španski jezik i završio vojnu akademiju.

Luburić je pokrenuo novine pod imenom „Drina“, zagovarao ideju nove Hrvatske, saradnju sa muslimanima… Komunizam je uvek poistovećivao sa Srbima („srbokomunizam“) i prizivao Ameriku da predvodi borbu protiv te ideje.

U međuvremenu, došlo je do razlaza Pavelića i Luburića navodno zbog susreta poglavnika i bivšeg predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića. doduše, na Pavelićeve pristalice nisu ostajale dužne pa su za sva zla optuživali Luburića.

Posebna meta u tekstovima u „Drini“ bili su komunisti Hrvati.

U međuvremenu je dobio špansko ime i prezime (Roberto Campos Caballer), oženio se Baskijkom i s njom dobio dva sina (Domagoj i Vjeko) i dve kćeri (Drina i Marica), na venčanju bio u ustaškoj generalskoj uniformi sa svim odlikovanjima.

Posle atentata, Pavelić se doselio u Španiju gde je i umro 1959. godine. To je bio povod za borbu u hrvatskoj i ustaškoj emigraciji. Luburić je iskoristio priliku ali nije dobio mnogo pristalica. Stoga je krenuo u razradu ideje svehrvatskog pomirenja, koja zahteva da ustaše odbace svoju (U) a partizani svoju ideologiju (petokraku). Jednom prilikom (1966) hvalio je hrvatski patriotizam Andrije Hebranga, koga je inače upoznao u Staroj Gradišci.

Vjekoslav Maks Luburić ubijen je 29. aprila 1969. godine. Postoji više verzija o o tome ko su mogući naručioci: od porodice Pavelić, do jugoslovenske UDBe. (Sahranjen je na lokalnom groblju u blizini Valensije, a od jula 2018. lokalne vlasti gradića Carcaixenta traže pravni način da posmrtne ostatke zlikovca premeste sa tamošnjeg groblja.)

Kako je Luburićeva ideja o svehrvatskom pomirenju ostvarena pod vođstvom Franje Tuđmana, kao i da je program ministra Mile Budaka i drugih ustaških glavara da će „drumovi poželjeti Srba, ali Srba biti neće!“, nama ostaje pitanje: Da li je moguće pomirenje i među nama Srbima tim pre što smo u svakom pogledu na ivici istorijske provalije iz koje nema povratka.

Na kraju ostaje da saznamo i odgovor na pitanje da li  će Luburić, kao osvedočeni i istaknuti ustaša iz NDH, dobiti spomenik u Zagrebu?

Pre traženja odgovora, trebalo bi da se podsetimo kako je prošla ideja o spomeniku Pavlu Đurišiću u Beranama: crnogorska policija je srušila započeto postolje pravdajući to zakonima!

Uzgred, ako ne daju u Crnoj Gori, trebalo bi sagraditi bar kopiju kapele sa Lovćena u Lijevče polju, mestu stradanja crnogorskih četnika od ustaša i partizana!

Veljko Đurić Mišina
Izvor: izmedjusnaijave.rs

2 KOMENTARA

  1. DO POMIRENJA U SRBIJI NEĆE NIKADA DOĆI,IZ PROSTOG RAZLOGA,JER SU KOMUNISTI NAJ VEĆI NEPRIJATELJI SRBA I SRBIJE,KOJU DRŽE OKUPIRANU OD 1944,DA BI 2000 PONOVO NAPRAVILI PREVARU SA JEDINIM CILJEM,OČUVANJA KOMUNIZMA,TAKO ŠTO SU PETOOKTOBARSKU PREVARU ONI NAPRAVILI,NAZVAVŠI JE ”DEMOKRATSKE PROMENE” A IMALO JE ZA CILJ DA SAMO POSTAVE SVOJU DECU DA VODE TE SVOJE LAŽNE OPOZICIONE STRANKE,KOJE SU STVORILI UDBA I KOS,A VOĐENE OD DECE BROZOVIH OKUPATORA.Kako rekoše,NEĆEMO DATI VLAST,PA NEK POTOCIMA LIJE KRV PO SRBIJI.Eto šta je istina,a ovaj intervju to odslikava,https://www.youtube.com/watch?v=S7Aojue4sEg,a i ovaj,https://www.bastabalkana.com/2010/05/porodica-koja-tajno-vlada-srbijom/,evo kome nije jasno,sad je sve razjašnjeno.

  2. Pitanje ujedinjenja Srpskog Nacionalnog Korpusa jeste pitanje logike, inteligencije, opstanka,prirodnog refleksa za prezivljavanje, osjecaja dobrote i pravde, a najmanje ideologije !!!
    Ovaj prirodni proces ujedinjenja je prekinut ” petooktobarskim prevratom ” i dovodjenjem VELEIZDAJNIKA na vlast u Srbiji koji su svojom izdajnickom politikom prouzrokovali ekonomsko i moralno siromastvo, bedu, podanicki duh, nesigurnost, strah, migracije mladih i obrazovanih izvan zemlje, negativnu kadrovsku selekciju ………….. Kada ( ako ) na celu SRBIJE dodju patriote, nacionionalno svjesni, obrazovani, kulturni i prije svega dobri i posteni ljudi …….proces ujedinjenja ce postati normalan i sastavni dio drzave politike, u ciji uspjeti ne treba sumljati !!!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime