Srpska napredna stranka, za koju zli jezici tvrde da je nastala pod uticajem raznih bezbednosnih službi (o, ne, tu se ne radi o teorijama braće Čvorović), poznata je po tome da je do savršenstva dovela umeće pobede na izborima. Ono po čemu su naprednjaci još poznati jeste beskrajna maštovitost u kreiranju lažnih obećanja, kao i besprizornost u branjenju tih laži pred televizijskim kamerama. Onog dana kada se izborni proces završi, Vučićevo pozorište kreće u novu predizbornu kampanju, koja traje onoliko vremena koliko veliki vođa proceni da je potrebno da protekne do narednih izbora.
Svesni da nemaju ljude koji su kadri da rade na promenama na bolje, Tomini i Acini reciklirani radikali simpatije kod ucenjenog i neobrazovanog naroda stiču bajkama o novim fabrikama, radnim mestima, donacijama, subvencijama, i svim tim nekim lepim rečima koje vraćaju veru u bolje sutra. Pozorište, međutim, služi tek za zabavu naroda, i svaka predstava, ma koliko da je dobro režirana, kad tad dođe do trenutka kada se glumci poklone i dobiju aplauz. Postoje, doduše, i one predstave u kojima glumci budu izviždani i u kojima ih razočarana publika gađa trulim pomidorima i krtolama (paradajzom i krompirom, op.ur.).
Naprednjacima se mora priznati da imaju odličan tim za promociju partije. Počev od predsednika stranke (i na nesreću svih žitelja i vlade Srbije), preko ministara i poslanika u parlamentu, pa do „botova“ koji po internetu lobiraju u korist svoje stranke. Gebels je odavno rekao da hiljadu puta ponovljena laž na kraju postaje istina, i to je sistem koji provereno funkcioniše i na kome se zasniva marketing SNS-a. Sistem koji uz besomučno spinovanje i svakodnevno fabrikovanje većih ili manjih afera, a kontrolu nad medijima su preuzeli skroz, obezbeđuje Vučiću miran san i spoznaju da dok drži medije u mraku može da vlada duže i od Josipa Broza. O bahatosti koja je primetna prilikom iznošenja u javnost optužbi, pretnji, obećanja, laži i insinuacija bolje mogu da govore psihijatri, jer taj stepen samouverenosti i sindrom nedodirljivosti teško da je uočen u skorijoj svetskoj istoriji.
Ono što je posebno važno jesu mehanizmi na osnovu kojih naprednjaci osvajaju vlast. Ma koliko da je narodu ispran mozak, i ma koliko da je jak uticaj medija, ne postoji čak ni teoretska šansa da stranka koja zemlju vodi nezaustavljivo u propast dobija svake izbore tako lako i nadmoćno. Tokom prethodnog izbornog ciklusa SNS je organizovao ekipe koje su glasačima isplaćivali gotov novac (u rasponu od 1.000 do 5.000 dinara) i delili kućne potrepštine (litar ili dva zejtina, kilogram ili dva brašna, 4-5 pašteta, pakovanje makarona), pod uslovom da građanin na glasačkom mestu zaokruži broj ispred naprednjačke liste i onda kao dokaz fotografiše mobilnim telefonom listić. Srbin, međutim, ne bi bio Srbin da se nije dosetio, pa su ljudi zaokruživali broj 1, fotografisali listić, a onda zaokruživali i druge brojeve, ili na neki drugi način činili listiće nevažećim. Na stranu činjenica što je poražavajuće za koliko malo su ljudi spremni da prodaju budućnost dece, i sa koliko poniženja i potcenjivanja SNS prilazi celoj toj priči, procenjujući nečiji glas na 20-ak evra, taj sistem im je propao, pa su morali da promene taktiku.
U svim manjim i većim mestima u Srbiji rukovodeće pozicije u državnim i preduzećima koja koliko toliko dobro posluju drže naprednjaci. Ove godine su direktori vrlo direktno davali uputstva radnicima da obavezno izađu na izbore, da obavezno glasaju za SNS, a ukoliko bi se desilo da ta stranka izgubi pretnja je bio otkaz svima. Korupcija i ucene prešle su sa ličnog na kolektivni nivo. Ljudi su, plašeći se za sopstvenu i egzistenciju porodica, odlazili na biračka mesta i, rukovodeći se logikom „Ovi mi daju bar kakav takav posao, ako oni izgube dobiću otkaz“ glasali su za Vučićevo pozorište, i tako im ponovo obezbedili ogromnu većinu. Možda ona nije bila kao na prethodnim izborima, jer je ovog puta lista bila preširoka, pa je sam SNS procentualno dobio manje poslanika, ali kako se ovde sve vrti oko moći jednog jedinog čoveka rezultat je u oba slučaja isti. Po Srbiju poražavajući.
Kunem se da mogu da razumem dilemu ljudi koji su ucenjeni egzistencijom, i mogu da razumem da strah od gubitka posla učini da se glasa protiv savesti. To što razumem ne znači, naravno, i da opravdavam. Ono što ne mogu da razumem jeste činjenica da niko nije rekao „Ako ovi ostanu na vlasti opet će ljudi biti ubijani, proganjani, maltretirani, i dalje će se rasprodavati domovina, i dalje će se stranim investitorima dozvoljavati da radnike primoravaju da nose pelene da ne bi išli u toalet u toku radnog vremena, i dalje ćemo svakodnevno biti zasipani lažima, i dalje…“. E to ne mogu da razumem, ma koliko da se trudim. I nikakvi protesti neće srušiti ovu vlast, nikakve demonstracije neće učiniti da se Vučićevo lutkarsko pozorište ugasi, nema ovde promene dok ne promenimo taj čip u glavi, i ne shvatimo da smo porobljena zemlja, koju strani okupatori tlače uz pomoć domaćih kvislinga. Može biti da ima onih kojima je u takvoj zemlji život podnošljiv, i ja im se onda ovim putem izvinjavam što su odvojili vreme i pročitali ovu kolumnu, ali bih sve one kojima se ta ideja ne dopada zamolio samo da se zamisle. Ništa više.
Peđa B. Đurović
Kolumnista
