Na kakvim namerama počiva naša buduća borba, takve plodove ćemo i imati

1
318
Vesna Veizović / Foto: printscreen

Neko je jednom kazao da se svetom upravlja iz dečije sobe. Misleći pri tom na izgradnju jedinke čiji se zdrav ili pak bolestan koren i stablo hrane i grade u porodici – stavovima, vaspitanjem, ljubavlju, poštenjem, moralnim vrednostima i religijom. Svaka grana koja kasnije iznikne ne može se mnogo razlikovati od stabla, u mladosti možda, dok sazrevaju neke istine i spoznaje, ali plodovi zdravog drveta biće zdravi, i obrnuto.

Državom, gradom i porodicom na isti način se upravlja. Vreme čiji smo mi savremenici nije sjajno a ponajmanje obećavajuće, čak budućnost ni stariji ni mlađi ne vide: zapravo jedini osećaj koji sve prožima jeste apatija i briga kako se snaći, kako preživeti u takvim vremenima kojima se kraj ne nazire. Već izvesno vreme se posebno ističe neka vrsta malodušnosti i očaja, koja se i protežira i nameće čineći sliku beznađa još gorom nego što ona zaista jeste. A upravo radi tog zajedničkog nametnutog beznađa mnoga zdrava stabla, još neizlistala, propadaju.

Šta je zapravo država?

Često se namerno mešaju pojmovi vlasti i države. Tako stalno čujemo konstatacije: Šta je nama ova država dala; država nam je sve oduzela; ova država je lopovska država; država nam oduzima prava; država je upropastila seljake; država je pokrala radnike. Međutim, sve nabrojano je pogrešno. Prvo treba znati šta je država, odnosno da je država suverena teritorija, stanovništvo – ljudi koji nastanjuju teritoriju i vlast. Prva dva atributa države – teritorija i narod su nezamenjivi i stalni, dok je vlast ono što je smenjivo. A baš ta vlast je ono što putem svojih medija sa sebe prenosi odgovornost na državu, dakle na sva tri člana koji je sačinjavaju.

Nažalost, u ovom trenutku državom vladaju najgori od svih. Probrani po poslušnosti, poltronstvu, sposobnosti da podnesu žrtvu radi šefa a ne radi države, skloni marifetlucima, korupciji, lopovluku, neobrazovani ili poluobrazovani na školama gde isti takvi predaju, te samim tim i nesposobni da donesu napredak. I oni odlično znaju da su takvi, a znaju takođe i da im je kao takvima vreme ograničeno i zato gledaju da za to kratko vreme koje im je dato na raspolaganju pokradu što više od države, jer ima još onih koji jedva čekaju da posedaju na njihova mesta, možda još poslušniji, neodgovorniji i grđi.

I tako smene generacija i generacija izmuzaju jadnu državu, kradu, pljačkaju. A opet država stoji. Lepa, bogata, plodna, zdrava i tužna, jer ni kriva ni dužna ispada kriva za prevare najgorih, od kojih većina tih zločinaca čak nije ni iznikla iz njenih gora. Mnoga njena zdrava stabla odlaze, zauvek, zdravo odrastu i odlaze, nesposobni da izdrže tu neprekidnu „igru dahijskih senki“, krug koji bolesni sistem odgaja prenoseći ga na decu, unuke, pa i praunuke tih antidržavnih vlastodržaca, krug neizmenično smenjive pozicije i opozicije sve istih ljudi, sve istih lopova, sve jednih te istih neodgovornih.

Kad se kaže država, prva zdrava asocijacija koja bi Srbima trebala biti na umu jeste teritorija, i to ne neka tamo teritorija, bilo koja, jer je tlo po kom hodamo, svaki pedalj tla srbskom krvlju i kostima obeležen. Pravoslavnim hramovima i manastirima uokviren, kao nevidivim granicama, kao branom od Zapada koji toliko želi da se probije, i silom, i milom a ponajviše lukavštinom i prevarom. Eto, to je samo delić onoga šta je država, šta je Srbija. Majka, a ne maćeha kako je predstavljaju antidržavnici koji joj seku granu po granu, prepuštajući njene teritorije svakom ko zatraži samo da bi odigrali još koje kolo, sve dok golo stablo ne ostane, a oko njega šačica opalog lišća…

Da Vas podsetimo:  Najava povlačenja naših vojnika iz mirovnih misija ili ko se boji Hezbolaha

Narod

Upravo to opalo lišće biće narod koji nije bio sposoban da se razbudi na vreme, te se umesto u nekad svom, probudio u tuđem dvorištu. Zato je važno shvatiti i svoju ulogu kao građanina, rodoljuba, i neraskidivog dela te žive tvorevine kakva je država. Jer narod koji izgubi duhovnu i materinsku vezu sa svojom zemljom, i iz njega iščeznu patriotske dužnosti , osuđen je na propast. To je ono što preti da se desi našem narodu. Odnosno, to je onaj antidržavni projekat promene svesti na kom radi kastinska firma politikanata i pseudoprivrednika.

Da bi znalo boriti protiv tog zloćudnog sistema, prvo se moraju razložiti svi problemi a boljka je što su ti problemi kao korov koji stalno niče, i koliko god ga mi sasecali on iznova raste i razvija se sve više. Međutim i to je samo naizgled. Ipak koren svih problema leži u samom razvitku stabla, jer kao što je napisano na početku da se svetom upravlja iz dečije sobe, tako je pravilno vaspitanje ključ rešenja mnogih problema. Mnogi će se zapitati koliko je moguće uticati na decu i vaspitanje u vremenima kada je materijalna strana odnela prevlast nad duhovnim i moralnim vrednostima. Moguće je, trudom i radom, ali i primerom. Nijedan posao koji nosi plod nije lak, pa tako ni ovaj.

Uostalom, valja znati da ceo svet počiva na leđima nekolicine pravednika, te se tako ne treba zanositi idejom da je ceo srbski narod dobar ili da je moguće čitave generacije pretvoriti u meritokrate, dovoljna je samo nekolicina. Ali nekolicina najboljih od nas, odgovornih, pravednih, poštenih i najzad spremnih na žrtvu svakojake prirode, ne radi šefa, već radi opšteg dobra, radi cele države. Možda u ovom trenutku takvih ljudi još uvek nema, ili jednostavno ne mogu od količine mulja i fekalija da isplivaju na površinu – ne treba zbog toga stvarati sliku potpunog beznađa i odustajati od Srbije, jer će oni u jednom trenutku svakako doći do izražaja.

Na umu treba imati još jednu stvar. Naime, ceo svet jeste u jednoj vrsti involucije. I ma koliko delovalo da je u toku napredak, evolucija u svim segmentima, olakšavanje života ljudi, zapravo je suprotno. Jer u tom olakšavanju je zatupljivanje i zaglupljivanje. Broj onih koji zaista napreduju u smislu intelektualnog razvoja, dijametralno je suprotan onim koji sve više zatupljuju zahvaljujući olakšicama današnjeg sveta koje im donose ti malobrojni intelektualno nadmoćniji. Sve to vodi do današnje situacije, drugim rečima obećane progresije države, nekog nedostižnog vremena vodećih zemalja sveta, „boljeg sutra“ kakvo ne možemo ni da definišemo ali ga očekujemo kao da ćemo u tom „boljem sutra“ moći samo da uživamo u svim blagodetima materijalnog sveta bez imalo muke. Takva pomišljanja i nadanja sve nas vode u propast. Jer bez muke nema nauke, niti leba bez motike.

Osobe koje imamo priliku da vidimo i koje nam predstavljaju kao savršen primer uspeha današnje Srbije nisu ništa drugo nego ogledalo ove vlasti. Rijaliti starlete, neobrazovani i vulgarni muškarci, pevaljke, nepismene voditeljke, kriminalci heroji, prostitutke i sličan talog koji pliva po površini. Svi oni su samo probrano lukavo sredstvo kojim mediji u službi antidržavnih projekata uništavaju čitave naraštaje i truju stara zdrava stabla.

Prvo treba pojasniti zašto oni nisu uspeli kao što se predstavlja da jesu, da su njihovi životi koji žive kroz medije potpuno drugačiji od njihove stvarnosti. Da je većina tog javnog uspešnog sveta samo deo sistema koji je davno izgubio vezu sa realnošću, sa narodom, sa Bogom, oni u toj svojoj bolesnoj samoljubivosti koju sistem gaji stvarajući od naroda fanatike koji žive tuđe živote, ni ne poimaju da su sebe odavno pogubili. Valja objasniti da je poročnost i bestidnost kojom se ti „uspešni“ ponose i ta sloboda življenja čista prevara i razlog za sramotu, a ne divljenje. Zatim, što je jedna od najvažnijih stavki koja prolazi vrlo lukavo, a u vidu od naizgled običnih fraza: Kad svi mogu, svi su takvi, neću odudarati od ostalog sveta i sl.

Da Vas podsetimo:  Korona virus – viša sila

Nismo svi isti, nismo isti ni rođeni, ne živimo svi iste živote i ne umiremo svi istog dana i na isti način. Upravo u toj različitosti i jednobitnosti, i jeste lepota. Biti drugačiji, svoj. Ako se sa prijateljima popneš na zgradu i svi skoče, hoćeš li i ti skočiti? Ili ako svi oko tebe jedu nečiji izmet, hoćeš li ga i ti pojesti? Jer upravo to i rade. Duhovno se samobijaju stapajući se sa ostalim demosom.

Zato treba da počne da se budi odgovornost kod jedinki. Duhovna i državotvorna odgovornost. Ona koju bi svi trebali da imamo prema državi, prema majki, a koju većini apmutiraju još u detinjstvu raznim idolopoklonstvima i idejama o „boljem sutra“ u svetu gde pada hleb sa neba.

To je razlog što se mnogi zanose parolom – „snađi se, kad se krađom i prevarama snalaze organi najviše državne ili opštinske vlasti, zašto bismo mi bili drugačiji“. Tu parolu treba saseći u dečijoj sobi. Jer oni koji se kroz život vode tom parolom ne samo da isto mrze svoju državu kao i zločinci na vlasti, nego mrze i svoj narod, svoje roditelje, mrze sebe i svoju decu kojoj ostavljaju u nasleđe prazno stablo, još goru budućnost i tu istu parolu.

„Glasački listić može da popuni svako; ali da odgovorno razmišlja o potrebama države i njenom funkcionisanju – ne može ni izdaleka svako. Čovek učestvuje u životu svoje zemlje kao živi organizam, koji i sam postaje živi organ državnog organizma; on učestvuje u životu svoje države na najrazličitije način – fizičkim radom, nošenjem oružja, podnošenjem oskudica, napora i patnji vojničkog života; svojom lojalnom voljom, vernošću srca, osećanjem duga, poštovanjem zakona. On gradi državu instiktivnom i duhovnom predanošću, svojim porodičnim životom, plaćanjem poreza, službom i trgovinom, kulturom i stvaralšću, čak i ugledom svog ličnog imena, “ napisao je Iljin o organskom shvatanju države i dodao:

„Država se ne nalazi „tamo negde“ izvan nas, ne, ona živi u nama kao mi sami, jer smo mi, žive ljudske ličnosti, njeni „delovi“, „udovi“ ili „organi“.

Kada se to bude shvatilo i „primilo“ u ljudima da smo mi država, i da svako stanje i promena zavisi samo od nas, jer smo mi jedini koji su nezamenjivi, a da drugu državu nemamo, i, naravno ukoliko to shvatanje bude imalo efekta, odnosno ukoliko poimanje probudi odgovornost kod ljudi prema sopstvenoj kući, možemo očekivati istinske promene i razilaženje sivih oblaka nad Srbijom.

Najbolji

Dakle, činjenica je da smo svi mi odgovorni. Odgovorni smo i za sadašnje stanje. neki više, neki manje. Neki zato što su ćutali, neki jer su slepo verovali, neki zbog veće koristi, neki manje. Ipak najodgovorniji jeste sistem. Ali ni sistem nije nepobediv, deluje nevidiv ali nije imaginaran. Sistem su ljudi koji stoje iza svih političkih stranaka, iza svake poziciono-opozicione politikantske postavke. Oni prave opozicije, ubijaju zdrave ideologije, otimaju, podmićuju, ucenjuju, ubijaju, oni su kancer našeg društva koji još niko nije probao da uništi i sa kojim se još niko nije sukobio, jer su svi oni navodni borci za državu ustvari antidržavni projekti proizišli od njih.

Da Vas podsetimo:  Posledice potpisivanja Sporazuma u Vašingtonu

Taj sistem nije od juče, ili od pre deset godina. On je kao paralelan osmišljen još pre jednog veka, a onda, na prevaru uspostavnjen kao legalan u najtežim trenucima naše države. Zato se takvoj jednoj živoj instituciji „Kajzer Soze“ tipa, ne može drugačije ni suprostaviti nego na isti način, samo sa drugačijim namerama. Njihove namere su bile uništenje Srbije, pravoslavlja, uspostavljanje komunističkog sistema koji je vremenom doveo do obezbožene mase, raje kojom je najlakše manipulisati jer se ne vodi duhom, već najopštijim instiktivnim potrebama, poput nerazumnih životinja.

Uništenje pravoslavne Srbije ne treba gledati kao nekakvu teoriju zavere, budući da su se baš oko te teme isplele brojne neverovatne priče koje su se kosile i sa naučnom fantastikom, već kao na činjenicu i stvarnost. Ta borba traje upravo od nastanka nekad paralelnog, a zatim i samolegalizovanog sistema, a njen epilog upravo sada gledamo dok vrh crkve načinjen od pomenutog sistema uspostavlja potpunu diktaturu, nimalo drugačiju od antidržavnog uređenja. Ucenama, pritiscima oslabljenom sveštenstvu koje se retko i plašljivo oglašava prosto se natura ekumenizam kao osnova. A ni to nije ništa drugo nego guranje u još veće beznađe i otvaranje vrata ka globalizmu, nakaradnom svetskom poretku, denacionalizaciji i potčinjavanje sve otvorenijim mračnjačkim uticajima.

No, valja imati na umu da su se procesi involucije i ranije dešavali, i da su se oni svršavali katastrofama. Primera za to ima dosta, uglavnom su takvi procesi bivali na samom vrhuncu moći neke imperije koja od siline i gordosti nije mogla ni da sagleda sve posledice svog ponašanja. Kao na primer razna carstva…Trenutno je to Zapad, uobličen u jednom trileteralnom čudovištu koji svojim postupcima je sebe već doveo na ivicu propasti, ili bolje reći koji je sada jedan ogroman balon koji se preduvava i skakuće po polju kaktusa, i samo je pitanje trenutka kada će pući.

Zato ni sada nije kasno za Srbiju. Jeste nam dodeljeno jedno od najtežih vremena, i činjenica je da su sve institucije u službi vlasti antidržavno uređene, ali to ne sme i ne treba da nas pokoleba da nastavimo našu borbu, da razvijamo odgovornost prema državi kod svakog do koga možemo da dopremo, to ne treba da pokoleba našu volju za služenjem našoj državi, jer služeći njoj – služimo sebi i našoj deci koja će, ako ne i mi, jednog dana uživati u blagodetima naše borbe. Mi jesmo svedoci najnemoralnijeg doba u istoriji naše zemlje, ali mi ne moramo da učestvujemo u tome, ne moramo da budemo kao svi ostali. Pravim primerom i neodobravanjem nemoralnog kao nečeg što je postalo normalno mi možemo da učinimo promene. Možda male, ali nekoliko malih čini veliki skup. Od sitnica se sastoji život. Nismo svi muve, niti svi pčele, primerom kakav dajemo privućićemo jedno od toga.

I najzad, na kakvim namerama počiva naša buduća borba, takve plodove ćemo i imati. Plodove svojih namera gledali su svi vladari i vlastodržci Srbije, od Stefana Nemanje koji je po zvaničnoj istoriji uspostavio Srbiju, i koji je uz Božju pomoć i gledajući u njega radio i izgradio, pa do današnjih najobičnijih marioneta u kojima se ogleda sam antihrist tj. onaj koji razgrađuje.

Vesna Veizović
Izvor: Vaseljenske

1 KOMENTAR

  1. Sve se svodi na pitanje da li narod postoji radi drzace ili drzava radi naroda. Narod je prvo nastao i onda stvorio drzavu koja treba da bude servis naroda . Kod mas nije tako birokratija u drzavnim istitucijama tretira narod kao podanike.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime