O sportu i još koječemu

0
195
Foto: pixabay.com

Htedoh da pišem o svakojakim probleemima, ali kad čuh raspravu o predloženom budžetu i egzaaltirane izvestioce – Ministra finansija i Predsednicu Vlade, o tome koliko nam je lepo i što je još važnije, koliko će nam još lepše biti, kad ovaj razvojni budžet počne da se ostvaruju – a to se očekuje već početkom naredne godine, odmah posle izbora, shvaatih da bi to bilo krajnje deplasirano. A ko bi mi i verovao? Eto moja tetka Dika mi pre neki  dan reče – E’, da ti je majka živa!

Idemo na sport, tu je sve pošteno i otvoreno, ili što bi naši stari rekli – transparentno. Biće zastupljene sve vrste sportova, i olimpijske i paraolimpijske discipline – i šire, uz puno poštovanje osnovnog olimpijskog načela – važno je učestvovatii! 

Da počnemo od „najvažnije sporedne stvari na svetu“ – fudbala, i od onoga što nam je u fudbalu najmilije – Zvezde i Partizana, pa predlažem da im se u skladu sa tim obezbedi i poseban tretman u okviru naše „Super lige“. Jesam zvezdaš, ali treba biti pošten, pa predlažeem da se njihov trenutno najveći međusobni problem reši uz puno poštovanje principa reciprociteta – ako se Zvezdi dozvoli da svaka njihova utakmica  počne penalom u njenu korist, neka se Partizanu dozvoli da utakmica traje sve dok ne postignu pobedonosni gol ili bar gol za izjednačenje, zavisno od konkretnih okolnosti slučaja.

Takođe predlažem, da se u slučaju kada se neki od tih naših velikana plasira u elitna evropska takmičenja, subvencioniše svaki rezultat na stranom terenu bolji od 6:0 za protivnika.

Što se tiče rukovodećeg kadra, tu za sada, ne bih ništa menjao, jer očigledno i Terzić (Crvena Zvezda) i Vučelić (Partizan) imaju sertifikate o moraalno-političkoj podobnosti. Uz to, Terzić očigledno više i nije interesantan orgaanima gonjenja, jer vratio se iz ilegale u Crnoj Gori i niko ga ne dira, a Vučelić ionako više nikome nije interesantan, sem ukoliko SPS posle izbora ne izađe iz vlasti, mada ni to ne bi moralo ništa da znači, jer će njegov patron Dačić i tada znati koju stranu da odabere. 

Što se tiče Kokeze, predsednika FSS, i on je stabilan na toj funkciji, ne samo zato što ga za Vođu vezuje dugogodišnje prijateljstvo, već i zato što je on čovek skromnih zahteva – njegova jedina neispunjena želja je da zaigra za fudbalsku reprezentaciju. Tu želju mu novi selektor Ljubiša Tumbaković može lako ispuniti tako što će ga najpre staviti na  listu onih 250 potencijaalnih kandidata za reprezentaciju, a potom u 16 odabranih sa tog spiska za neku od narednih utakmica, bilo sa nekim od protivnika iz kategorije Lihenštajna i sl. bilo kad protivnnik – Ukrajina, na primer, već vodi sa 5.0, pa to onda nije ni važno – par minuta u ekstra tajmu i to je to. Time bi i Tumbaković obezbedio staatus selektora sve dok je Kokeza predsednik, tako da bi i taj problem bio rešen.

Problem bi mogli da budu navijači, jer je i sam Predsednik iskreno priznao da nema snage da se obračuna sa njima, što je, koliko je poznato, jedino priznanje koje je on učinio tokom njegove već poduže političke karijere, pa bi trebalo ostati kod vajkada poznate mudrosti – ako ne možeš da ga pobediš ti mu se pridruži. Pored niza sporednih delatnosti kojima se armija tih mladih ljudi već bavi – korisno bi bilo da te aktivnosti izađu iz sive zone u smislu oporezivanja, što bi u narednim razvojnim budžetima otvorilo prostor za njihov dalji razvoj, treba razvijati i driuge slične delatnosti. Primera radi, ako bi sutra došlo do nekog novog „5. Oktobbra“, zašto bi se za sprečavanje iznošenja fotelja iz Skupštine i druge negativne pojave angažovale specijalne jedinice vojske, redovne i komunalne policije, kad bi taj posao brzo i efikasno mogli da obave navijači, čija je upotreba i znatno jevtinija, jer su oni već naoružani bejzbol palicama a i utrenirani, pošto  redovno vežbaju tokom fudbalske sezone. 

U tom cilju je ovih dana učinjen i novi korak ka stvaranju uslova za razvoj takve saradnje i na regionalnom nivou. Nakon potpisivanja sporazuma za izgradnju autoputa do Prištine i odatle ka Skoplju i Tirani, potpisan je i sporazum sa Albanijom i Severnom Makedonijom, popularno nazvan „Mali Šengen“, kojim će navijačima biti omogućeno da slobodno prelaze granice ovih zemalja, što će pozitivno uticati i na protok roba iz oblasti kojima se oni uglavnom i bave, tako da u potpunosti razumem Predsednika kad kaže da je to jedan od najznačajnijih sporazuma koje smo u poslednjih trideset godina potpisali.

Tako posmatrano, apsolutno je opravdana i stavka u „razvojnom budžetu“ od 250 miliona eura namenjena izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona, jedino moram da priznam da nisam baš shvatio Ministra finansija kad kaže da če izgradnja tolikog stadiona biti od nacionalnog značaja za zemlju, kao ni ono kad kaže da će za stanovnike dela grada gde stadion bude izgrađen to biti novi „Beograd na vodi“, ali on je doktor nauka – bar još koji dan, pa se u te stvari svakakako bolje razume od mene.

Kad smo kod budžeta moram da priznam da nisam razumeo ni pozicoju od 200 miliona evra, namenjenu plaćanju dospelih kazni i troškova za izgubljene sporove na međunarodnim arbitražama. Znači li to da i dalje tim težim putem finansiramo obučavanje stručnjaka koji nas na tim arbitražama zastupaju. Nas koji smo se tim poslovima bavili u „ono“ vreme nisu tako obučavali. S tim u vezi moram da vam ispričam i stvarnu anegdotu koju mi je rekao jedan engleski partner u vreme dok sam se tim poslovima bavio. U jednom neobaveznom razgovoru pomenuo sam nekim povodom ono naše čuveno – mi se na greškama učimo, na šta mi je on odgovorio – Interesantno! Mi se učimo na univerzitetima.

A kad smo kod kadrova, da vam za kraj ovog nastavka ispričam i jedan vic – raspričao sam se pa otišao na parasportske aktivnosti, a obećao sam da ću o sportu. Nije politički, ne bojte se, a i radnja se ne dešava kod nas – u pitanju su kupleraj i kurvinska posla. Po završetku drugog svetskog rata, rešili Rusi da poprave devizni bilans zemlje, pa u tu svrhu otvorili kupleraj – samo za inostrane goste. Međutim očekivanih rezultata nije bilo pa je partijski komitet odlučio da razmotri taj slučaj. Ređaju se govornici, pljušte ideje, ali zadovoljavajućeg rešenja nema. Nemajući kud, sekretar komiteta konačno dade reč jednom članu koji se uporno javljao iz zadnjih klupa, jer je zbog nekih greha bio malo politički skrajnut – ‘Ajde kaži šta hoćeš, reče mu sekretar. – Druže sekretare, ja mislim da su tu u pitanju kadrovi, reče ovaj. Sekretar mu hitro oduze reč uz oštro upozorenje – Nemaš ti pojma, kadrovi su sve proverene partijske radnice iz 1941. godine.

Ima još, nastaviće se u sledećem broju.

Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime