Prošli su i beogradski izbori. Opozicija i njeni simpatizeri su preneraženi, očajni i ogorčeni zbog očajnih rezultata. Najpre su im bili krivi oni koji nisu izašli na glasanje, ali što vreme više odmiče i što su poznatiji rezultati u detaljima sve više su im krivi obični građani glasači koji su gle čuda u velikom procentu podržali SNS. Drugim rečima običan narod.
Akademik Dušan Teodorović kaže da glasači stranaka koje nisu prešle cenzus žive mnogo bolje nego pobednici ili glasači naprednjaka. Boris Trivan je na svom tviter profilu izjavio: “Potpuno apsurdna situacija u Srbiji, za bolje sutra se bore ljudi koji žive bolje od 90% ljudi, a oni kojima je najteže, glasaju za Vučića. Ne znam ko je ovde lud.” Ovo je fenomen „pobune elite“ koja se odvojila od naroda i više ga i ne prepoznaje kao „svog“.
Moglo bi se slobodno reći da su ovde ludi (preciznije ljudi sa psihičkim problemima) autori ovih izjava koji sa prezirom i mržnjom govore o „krezuboj Srbiji“. Kad pogledamo protekle izbore, nivo vlasti i ovlašćenja za koji su održani izbori možemo zaključiti da su se za bolje sutra borili uglavnom Vučićeva lista, socijalisti sa palminom JS i radikali, koji su se u istoriji našeg višastranačja pokazali efikasni kada su u pitanju rešavanja komunalnih problema. Birači su to videli o čemu govori bolja izlaznost u prigradskim naseljima gde su pomenute stranke dobile veći broj glasova. Opozicija se nije bavila komunalnim i gradskim temama izuzev liste „Ne davimo Beograd“ a i ona je to činila na „otporaški način“.
Moramo istaći da postoji veliki disbalans u kvalitetu života u gradskim i prigradskim naseljima, a najveći doprinos ako ne rešavanju problema u prigradskim naseljima a ono barem uočavanju istih dale su gore pomenute stranke.
Neke stranke su ovoj kampanji otvoreno odbijale glasače od sebe. LDP koga komunalni problemi ne zanimaju, a u Batajnici su inicirali podizanje spomenika navodno pobijenim Albancima i mladi lider DSS-a Miloš Jovanović, koji je u Lazarevcu, Obrenovcu i Mladenovcu otvoreno govorio da te opštine treba da se izdvoje iz Grada Beograda. Verovatno je zbog njegove kampanje u Lazarevcu zabeležena najveća izlaznost. Inače Miloš Jovanović kao da se sprema da DSS uvede u novi DOS na čelu sa Đilasom o čemu govori i izalazak DSS-a na izbore zajedno sa opozicijom u Sevojnu i Boru.
Lista „Ne davimo Beograd“ se, kao što smo rekli, bavila komunalnim problemima, al je kao i ostatak opozicije imala elitistički pristup koji je zanimao više mlađe obrazovane glasače iz centralnih delova grada koji nemaju većih komunalnih problema kao što je nedostatak vodovoda, kanalizacije, struje, mreže linija gradskog saobraćaja i polazaka tek na svakih sat vremena kao što je situacija na periferiji.
Uopšte, elitizam je najveći problem opozicije i njenih pristalica, a gospoda Teodorović i Trivan to nikako da vide. Lično sam primetio prolazeći kroz grad, pošto sam i lično sklon elitizmu i odevanju u skladu s tim da su me često zaustavljali aktivisti Nove stranke, Demokratske stranke i srodnih opcija smatrajući me svojim biračkim telom. Opozicija kao da zazire od običnog naroda, retko se, izuzev Đilasa i Šapića, odlučuje da posećuje prigradska naselja, a mnogi od njih kao da se boje ili gade naroda. Na primer koalicija pokreta Dveri i Dosta je bilo svoju kampanju je vršila na brodu Koruptolomac, izbegavši tako bilo kakav kontakt sa običnim građanima sa periferije. Beograđani ne žive na Dunavu i Savu već na kopnu njihovih obala.
Naposletku da dodamo da je akademik Teodorović uvaženi međunarodni ekspert za saobraćaj, ali potpuni laik kada su u pitanju društvene nauke o kojima se očigledno informiše putem novina i interneta. Elitizam je zaslepio i prilično inteligentne ljude da ne vide ono što je vidljivo i običnoj babi koja prodaje povrće na pijaci – a to je da je običan čovek gledao na izborima da glasa za onog ko mu je delovao ozbiljniji, odgovorniji, aktivniji i jedinstveniji.
Stojan Marić
Vidovdan.org
@Б.М.
О конформизму интелектуалаца мало је писано, о страху као његовом узроку стид нас је да и проговоримо. Мичемо се, као инсекти чиодом прикуцани (М. Данојлић). А заборављамо: We have a long way to go, and short time to get there.
Схватам господине Питагора, слажем се са Вама у скоро свим ставкама, само, стид је бојкот нашем грабљењу наших природних, људских права. Удружења су неопходна, инстантно сажимање снага, као што је Швајцарски писац Фридрих Диренмат рекао :“Сваки покушај појединца за себе, да реши што се тиче свих, мора да пропадне.“ Све док не отворимо пандорину кутију, створићемо додатну, за агорафобију више нема ни места, а мени је мање стало до самога себе но до спречавања низа суицидалних подухвата српске деце и адолесцентних без перспективе, без излаза, а камо ли осталих недужних и честитих. Реците, шта је потребно да се учини, да би се то догодило? Ја немам стрпљења да чекам, прем да ми у грудима ври. Мислим да можете извући закључак о интезивности мога страха, собзиром на то, да ми је до отварања пандорине кутије, а једва чекам тај идеалан моменат.
Опростите, грешка, мислио сам на клаустрофобију. Са поштовањем.
Поштовани, ја не размишљам на тај начин нити у том правцу, не само зато што сам стар, а јесам, него зато што сам хришћански верник, па самим тим друкчије схватам појам спасења.
Поштовани господине Питагора, поштујем вашу мудрост и старост, као и ваше чврсто опредељење вери. Такође као ви сам православни хришћанин, млад човек доброг срца. Прем да сам одрастао на западу, нисам себи дозволио, да материализам постане језгро мог смртног живота. Сврха сваког хришћанског верника, а поготову православног хришћана, је да тежи ка доброме. Љубав према ближњима, сажаљење, пожртвовање, чувати слабе, храброст, стицати знање и уоптребити у сврху доброг између осталог су неке од правих вредности. Господине питагора, ја не желим никоме зло, нити желим, да склапам очи када видим насиље у било каквој форми према недужнима и слабима, а будуће генерације су те за које сам спреман, да се жртвујем. Ја не позивам на злодела, већ на одбрану свих нас, а поготову слабих и недужних. Та спремност, да бранимо слободу и достојан живот се не односи на старе али млађе, здраве, снажне и мудре људе. То је Божија воља, изабрани смо да живимо, да постојимо и да се спремамо на наслеђе вечнога живота. Много тога може се учинити и без насиља али у колективу и добром организацијом и кооперацијом многих. Ја не желим као и многи православни Срби, да се сруши све што су наши преци у крви, сузама и зноју тешким радом несебично за генерације после њих створили. Бог значи љубав, то нас учи наша вера, самоубиство и самодеструкција је све супротно од воље Божије. Истина, да је спасење душе невезано за све материјално али је терминал за пут ка спасењу рођење на земљи. Верујем, да сте Ви изврсно добар човек, не познајем вас али верујем, да сте чинили много доброг на овој земљи и ред је, да се настави и очува сва позитивна достигнућа. Мени материјализам мало до нимало значи, више ми значи осмех детета, које ће у властитој држави без страха и стрепње за ексистенцију у сигурној држави имати шансу на здрав развој и срећно детињнство. Ово је мишљење моје маленкости, ако то није део хришћанства онда не знам шта је. Са великим поштовањем.
Nista Srbo, procitaj ponovo komentar i videces da se i ja slazem sa tobom oko toga, nalazost nista se nije promenilo. I jos se i nastavlja, evo poceli su i svoju decu da uvlace u politiku.
@Vladimir
nije pisao ni o Ceci niti o Lukasu”
Не заборавимо да постоји и политичка порнографија као корелат оној кловновској, естрадној. Ја тврдим да она није нови феномен, није дошла са тзв. демократијом, не, постојала је она и пре тога, у другим облицима, често непрепозната и по правилу никада названа правим именом.
takozvana demokratska opozicija koja je puna stereotipa“
У праву сте, наравно. Ни једне једине нове идеје. Реч је о јаловим интелектуалцима који врте исто, као кућни хрчак у оном кругу. Нема нових идеја. Демократија је одсвирала своје. Не лије се ново вино у мехове старе, каже Христ. Чак и да има нових идеја, како би се примиле у друштву које је претворено у идеолошку и културну депонију бар колико и праву, где свак за паре може да одлаже toxic waste.
Elitizam je obeležje desnice,“
Питање је да ли је тако. Елита постоји чак и када можда ми то нећемо, то је со земљи, или би бар тако требало да буде. И сама култура, она врхунска, права, јесте елитистичка ствар. Њени производи носе невидљиву ознаку НЗС, није за свакога. Политика, напротив, јесте за свакога, from the very beginning, те најчешће привлачи оне који нису низашта а воле брзо и пречицом.
Ипак сматрам да је УПРАВО ГЕНИЈАЛАН Срђанов коментар, „da ovaj narod manje mrzi prave intelektualce a vise mrzi korupciju, bolje bi bilo.” Није народ никаква цвећка. Ласкају му само они који хоће да га искористе. Морално посрнуће народа не може се објаснити само сиромаштвом. Било је времена када су морални подвизи остваривани у још горим материјалним условима. Сиромаштво није срамота, али беда јесте порок, и с тим овде имамо посла.
Поштовани господине Питагора,
Не могу да се не слажем са Вама кад говорите о елити и о томе да је политика за свакога. Додајем да је Леонардо да Винчи несметано стварао код Борџија, Висконтија и француског краља (неке од ових многи називају тиранима), а најгоре је прошао кад је радио за своју родну демократску Фиренцу. Скоро сви атински мислиоци су били противници демократије и поклоници режима какав је био у Спарти, а вођа атинских демократа за време Пелопонсеког рата је био задрти локалшовиниста Клеон, кожар по занимању.
Међутим, тема текста који коментаришемо било је питање бољег живота и ко за кога гласа. Далеко већи број бирача је схватио да му владајуће странке нуде веће шансе за бољитак и напредак него опозиционе, а неколико интелектуалаца, међу њима и један академик, су на то дали циничан коментар.
На Вашу и Срђанову тврдњу „da ovaj narod manje mrzi prave intelektualce a vise mrzi korupciju, bolje bi bilo.” могу само да кажем да уопште није тачна. Из текста смо видели „da je akademik Teodorović uvaženi međunarodni ekspert za saobraćaj, ali potpuni laik kada su u pitanju društvene nauke“ слична је рецимо и ситуација са Србијанком Турајлић која је електротехничар или електроничар, а сличних примера има много.
Цинизам интелектуалаца је еманација пораза, што је одувек . Фрустрација је заиста била огромна. Али од ње је већа једино немоћ. Немоћ интелектуалаца је управо фасцинантна!Поздрав.
Господине Питагора, немоћ српских интелектуалаца су засновале пуке теорије о побољшању горког стања, објективно гледано, већ деценијама смо немоћни, јер је дискрепанца између теоретисања и прагматике фатално огромна. Ми смо застали и зачаурили у једном међупроцесу, из кога не знамо да изађемо. Све док не научимо да одлучно делујемо, тј. да заврнемо рукаве и да идеје интезивно претварамо у дела тонућемо и даље као Атлантида до егстинкције, ја не знам да ли је то нама свима јасно. Замислите, да користим ваш пример глодара као инструменат илустрације, хрчка који у заклону фиксиран на шаку житарица испред свог склоништа себи нонстоп сугерише и потврђује жељу и начин, како да се дохвати хране, а уствари или нема довољно храбрости или одлучности, да свој план спроведе у дело, колико га год тај подухват коштао живота. Србин је тај хрчак, генијалан у размишљању, надарен теоретичар, мислилац, али изгубљен у теоријама и неодлучан, а поготову неспреман за било који ризик. Господине питагора, шта нама интелектуалцима вреди уопште, да свакога дана изнова посећујемо овај портал, читајући добре чланке али у суштини већ годинама познате, а онда полемисати о шемама које су прекривене дебелим слојем прашине. Губимо време сви, истиче нам, седимо скрштених руку, понављамо једно те исто и чекамо. Промислили смо многе идеје али колико њих смо истрајно спроводили и спровели у дела и за колико смо истински ризиковали живот, слободу итд. ? Колико смо спремни да ризикујемо, да живимо достојно, колико желимо да будемо срећни, слбодни и задовољни у властитој држави? Када ћемо уствари бити спремни, да покушамо све што се досада нисмо усудили и када ћемо се уједињено гвозденом руком борити за бољитак свих нас? Питања, на која нико гласно не тражи огворе и то подхитно. Управу сте без мане, када сте написали да нема нових идеја, да преживамо на старим и да смо оковани тешкоћом, да их спроведемо у друштву. Друштво је изгубило наду у нас и поверење, јер вребамо у шибљу са скројеним планом, како да ловимо али чекамо, да нам неко да импулс, како би смо се опробали у практици. Опробати се у практици, покушати, ризиковати, оформити организације, бојкотовати наређења окупатора и макевијалистичке владе, уколико могуће урлати за оставком врха пирамиде тиранина, изгласати најболнији порез у корену вештачке културе, повећати порез на болну суму државним службеницима на „додатан приход“ тј. порез на корупцију, уколико то већ није било покушато досада. Ако ове идеје не доносе никакв помак, онда оптимизујмо их или радимо на другим идејама, суштина да брусимо на решењима заједничким снагама је уствари кључ ка бољитку, надоградња различитим идејама са равноправним погледом на сва мишљења. Нама је прешло у навику коментарисање стања уместо да пређемо на активна дела. Можда грешим овде у многим стварима, постоје далеко умнији од мене у овом форуму и уопште у нашем интелектуалном делу друштва али у једно сам сигуран, да морамо што пре променити старе навике и отрести се страха од пада или пораза. Све док не покушамо да се окупимо и размотримо све могуће ефективне опције за мале инстантне промене и организовано почнемо да делујемо у малим корацима, остаћемо у овом проклетом систему који дише већ брутално влада деценијама. Организација, прагматичност, темпераменат, самопоуздање и одлучност недостају у нашем интелектуалном друштву и друштву уопште, то је главни проблем и узрок наше немоћи. Наша улога је, да схватимо механизам сваког проблема у друштву, у држави, да пронађемо адекватна решења и чак да поставимо шине примени. На нас се целокупно друштво ослања, а ми већ заказујемо? Ми смо промена, ми смо доносиоци слободе, ми смо умно оружје против сваког покорења и спољашњег и унутрашњег, зато смо створени. Узмимо ствари у своје руке, како не би клели себе и своју немоћ. Сами смо је створили, сами ћемо је и отрести и са себе и са нашег народа, зато што смо зато способни и зато што смо зато изабрани. Пређимо на дела, покренимо се, време је.
Kako da mrze korupciju kada od nje zive? Od najmanjih opstina pa sve do Beograda, svako ko radi na drzavnim jaslama je korumpiran i ucestvuje u propadanju svoga naroda. To je tih 25 posto koji glasaju za SNS, i nesto sludjenih penzionera… Radno mesto u drzavnoj sluzbi se ovde prenosi s kolena na koleno, to je ta kasta u Srbiji, i svi mi ostali radimo da bi oni postojali, umesto da bude obrnuto. Sad ce Srbo da se javi od nekud, i kaze kako su to sve komunisti, i u pravu je nazalost, taj sistem unutar drzave se nikada nije promenio.
Oprosti Žarko,morao sam da se javim,da te pitam za mišljenje,a to je ŠTA SE TO PROMENILO,osim što su deca onih starih postavljena da ih menjaju,po horizontali i po vertikali.Oni svako radno mesto nasleđuju,kao da mi nemamo pametnih i obrazovanih mladih ljudi nego neke sline i njemu slični.Voleo bi da nisam u pravu,ali za sada je tako i ja samo iznosim činjenice.Mislim da se svi normalni slažu da su u skoro svim porama vlast sve naj gori,neka me neko demantuje.
Човек себи махинално нацрта зачарани круг око себе, схативши у паници да је погрешио, умисли, да не може да изађе из њега, а уствари га дели само корак од слободе. Тако смо и ми себи створили круг, само затворена црта на асфалту коју можемо прегазити. Ко нам уствари може забранити, да будемо слободни? Ко нам конкретно брани наш напредак? Ко нам брани бојкот? Војска? Полиција? Или психолошко оружје председника? Јесмо ли ми осуђени на доживотни ђавољи коловрат или смо ништа друго сем сами себи створили илузије?
da ovaj narod manje mrzi prave intelektualce a vise mrzi korupciju bolje bi bilo“
Генијалан коментар! Много поздрава.
Ocigledno je da je gospodin Maric veliki ljubitelj Velikog vodje i njegovih pajaca. I naravno tu mora da bude i poveca doza mrznje prema obrazovanim i kulturnim gradjanima, tzv Elitistima. Jerbo , kako moze da bude pravi Srbin neko ko vidi mane svog naroda, a da narod ima mane, vidi se iz aviona. I jos ako neko ne misli da su Ceca i Aca Lukas buduca klasika, i ako mu se ne svidja Ruska autokratija, taj mora da je izdajnik. Jer pravi Srbin samo gleda u proslost, krivi ceo svet za svoju zlehudu sudbinu, sve u svemu bezi od realnosti kao djavo od krsta. Samo jedan ideja gosp. Maricu, da ovaj narod manje mrzi prave intelektualce ( ove naprednjacke, lazne diplomce ne racunam), a vise mrzi korupciju i sveopstu kradju, bolje im bilo. Eto toliko, pa neka budem i gnusni Elitista. Sto rece nedavno preminuli dragi Predrag Lucic, u ovim strasnim vremenima, casno je biti na gubitnickoj strani.
Autor ne mrzi obrazovane i kulturne građane već govori o umišljenim pojedincima i grupama koji se takvima smatraju, nije pisao ni o Ceci niti o Lukasu, a nito o prošlosti. O svemu tome što ste Vi napisali govori i misli takozvana demokratska opozicija koja je puna stereotipa, nažalost o svom narodu, olako kači etikete i pravi podele, naj;e[‘e na ruralno i urbano, a u novije vrem sve više na gradsko i prigradsko. Elitizam je obeležje desnice, a kod nas levice fragmentirane oko DS i njenih satelita i savremenih skojevaca okupljenih oko Inicijative ne davimo Beograd.