Nije slučajno što svako od komšija pokušava od nas da ukrade nešto što je naše predstavivši ga nečim svojim. Mi smo toliko navikli na to da nas potkradaju da im se čak ponekad i izvinjavamo što nemamo više da nam uzmu. Kad god bi nam neko nešto oteo i to srpsko pokušavao da načini nesrpskim, retko kad smo odgovorili na način na koji bismo morali, već češće biramo da ponosno kleknemo u ime demokratije.
Klečati pred nižima od sebe je poniženje kakvo svet ne pamti. Tvrdnja da ćirilica nije srpska je jedna od najtežih uvreda koje smo oćutali u javnosti. Ako nama Srbima oduzmu ćirilicu, šta nama ostaje? Ćirilica nije samo pismo. Ona je čip u našoj ličnoj karti. Mi ne samo da pišemo ćirilicom, već Srbi ćirilicom i razmišljaju. Krenulo je prisvajanje najranijih ćiriličnih spomenika, pa ako i njih prisvoje, mi nećemo ostati samo narod bez pisma, već i narod kojem se, oduzimanjem najranijih spomenika, kruni spomenik svih onih koji su se za ćirilicu borili ili njom pisali.
U isto vreme, neki drugi narodi, ako ih tako možemo nazvati, a najpre derivati pravih naroda, pokušavaju da prisvoje gusle. Ne znam šta će njima instrument koji je vekovima pevao samo o srpskom junaštvu ili srpskoj muci. Da li je neki narod pravi narod ako se njegova istorija i ono što naziva sopstvom, koje nema, sastoje od fragmenata duše i kulture drugog naroda? Damo li im gusle, tačnije, ne odgovorimo li im na prisvajanje gusala, odreći ćemo se svog najvećeg bogatstva kroz koje gubimo sva ostala i kolektivnu emociju srpskog naroda prepustićemo nekom drugom nazovi-narodu.
Nakon prisvajanja pisma i gusala, morali su prisvajati i ono što narod čini narodom, a to je jezik. Srpski jezik svi preslovljavaju i nazivaju kako im volja, a mi za to vreme ćutimo. Bilo je lingvista i književnika koji su opominjali Srbiju, ali su, po starom proverenom načinu, proglašeni nacionalistima i pretnjama evropskom napretku. Nismo se ni pobunili, a kamoli borili, za ono što nam otimaju. Sve što je rečeno protiv te krađe bilo je blago i sa zadrškom, jer nema veće sramote u Srbiji nego biti patriota. Kad naš jezik svi okolo proglase svojim, onda nama neće ostati ništa osim kostiju naših predaka, a i one će nas se stideti i tražiće neku zemlju dostojnu njihove žrtve i onoga što su bili.
Nakon krađe pisma, gusala i celokupnog doživljaja srpstva, revizije istorije, krađe jezika, na delu je i krađa Kosova i Metohije. Kosovo nam ne otimaju kako bi proširili svoju državu, već kako bi obezglavili našu. Razmetanjem kolevke, narod koji bez nje ostane ostaje iščupan iz korena i nikada se ni na šta drugo ne može nakalemiti. Kosovo je rascrkvljeno i rasrbljeno, a onda su i naše manastire počeli da proglašavaju svojim kulturnim bogatstvom i u odbranu manastira srcem je stala Srpska pravoslavna crkva uz manji broj Srba, a i poneki političar, većina samo deklarativno. Popalili su srpske kuće, prognali deo Srba, ubijali sve što se izjašnjavalo kao Srbin ili Srpkinja, a da nisu stigli ili uspeli da ih prognaju, iščupali nam korenje i krstove sa crkava.
Ako već tvrde da je sve na Kosovu i Metohiji njihovo, zašto pale i ruše svoje?
Ono čemu sad svedočimo, a da nije krađa, jeste odricanje onih koji su oduvek bili Srbi od svog srpstva. Oni ne kradu, već pljuju i rasprodaju ono što su bili i za sitninu koju su dobili za svoje stare kože kupuju polovne identitete od onih koji ni svoje nemaju.
Nije naš problem u tome što oni kradu. Trebalo bi time da se ponosimo, jer se krade samo ono što vredi. Mi imamo problem sa sobom i sa rečima koje srpski narod ima spremne za svakog Srbina koji bi da brani ono što mu pripada. Sve pseudodemokrate i napredni kvazievropejci imaju spremne noževe koji su gladni bratskih leđa.
Ne znam da li našim otimačima identiteta da budem zahvalan ili da na njih budem ljut. Kad mi ovako reagujemo, možda je i bolje da nam otimaju, jer će oni sve ono što otmu sačuvati, a mi, kao što vidimo, niti vrednujemo niti čuvamo.
Moramo biti svesni da nam niko ne otima ono što nama ne treba. Otimaju nam nas!
Otimaju jer bolje od nas znaju koliko vredi ono što imamo.
Lako je savremenim Srbima oteti identitet i zemlju – dirnite nam smartfone, pa da vidite šta je odmazda!
Milan Ružić
Izvor: iskra.co
