Kada je, 1799. godine, Napoleon Bonaparta izvršio državni udar i sebe postavio za prvog konzula (pet godina docnije, samoproglasiće se i za cara), prvi njegov vladarski akt odnosio se na štampu: od, do tada, postojećih 70, odmah je zabranio 60 listova! Jednom od urednika preostalih novina, naredio je: „Upamtite, kod opisivanja naših pobeda, govorite samo o meni… uvek samo o meni – razumete li?!“
Razumem ja godine, poodmaklu životnu dob. Podržavam i sekularizam u Srbiji.
Ali, „onaj“ patrijarh Irinej – onaj, na primer, iz 2011. p.n.e, dakle, od pre naprednog „zlatnog doba“ Srbije – a ako ćemo pravo, i „onaj onaj“ predsedik Republike (Boris Prvi Lepi) umeli su da obiđu, osokole, ohrabre, podrže, ispovede i pričeste opozicionog čoveka u nevolji, štrajkača glađu (i „zžeđu“), makar on bio i potonji predsednik Republike (Njegova eks-ekselencija).
Danas, tim pre što se, na ovaj dan 357. godine, izjutra u devet sati, „pojavio Časni krst nad Golgotom“, kada su mnogi nevernici poverovali u Hrista – očekivao sam isto. Pogotovo što, od Novog dvora (Muzeja kneza Pavla Karađorđevića) u koji je patrijarh srpski došao „na noge“, ovom aktuelnom, predsedniku Republike, do stepeništa zgrade narodnog sobranja, na kome su, 11. dan, još „strogo postili“ poslanici procrkvenog političkog pokreta „Dveri“ – nema ni 100 metara kroz Dvorski park Obrenovića.
Međutim, Vrhovnik naš nasušni uspeo je da, iznenadnim driblingom udesno, izbaci iz ravnoteže ne samo političku, nego, evo, i verujuću Srbiju. Da Crnom Gorom koja je, za njega, koliko do juče, bila „nezavisna, prijateljska i bratska država, inostranstvo u čije unutrašnje stvari ne sme da se meša“ – zaseni ne samo „Fašistu koji laže da ne jede“ (citat: oficijelni komunikei režima), nego, u duboku senu nebitnosti, „u odnosu na dramatični položaj srpskog naroda u Ce-Ge“, zakopa celu oporbenu Srbiju!
Hvala ti do neba, brate Milo – može samo da zazbori Vrhovnik naš nasušni, na besprizorni pokušaj Vrhovnog ateiste i Gospodara Ce-Ge, Brda, Malesije, Sandžaka, Boke, Stare Hercegovine itd.itd da formira „Crnogorsku za razlike od hegemonističke Srpske“ nekakvu pravoslavnu crkvu! Jer, u senci nepočinija Vrhovnikovog poslovnog ortaka iz Podgorice, ostaće ne samo izbori u Srbiji, već i svaka ozbiljna unutrašnja, ovosvetovna politika ovde.
Em je, uz naivno, „grlom u jagode“ političko sasluženije patrijarha srpskog, od danas otpočela „diferencijacija“, sa ozbiljnom pretnjom da, od Srpske crkve u Ce-Ge, bude oteran ozbiljan broj preostalih Crnogoraca koji su bili vernici SPC i koji su, premda Crnogorci, priznavali srpski za svoj maternji jezik, em će biti ispunjena i Vrhovnikova želja – da svaka normalna komunikacija u Srbiji o izborima i izbornim programima, a pred izbore – postane irelevantna… Ne računajući od sada, skoro pa obavezu, svih „nacionalno i državno odgovornih“ političkih aktera u Srvbiji da se, pre nego što išta prozbore o prirodi vlasti u Srbiji, prethodno legitimipu tako što će, prvo da okrpe po titogradskom režimu, a „u ime najviših interesa“ otćute Vrhovnikove greške i grehove. Uključiv i ono „uživo“ svrstavanje našega Vrhovnika na stranu crnogorskog Gospodara, na sam dan izbora u Ce-Ge, pre čtiri godine…
Jer, Bože moj (biće tako), kome je u Srbiji, osim „rušiteljima države i nacije“, do kritike vlasti u Srbiji, u trenutku kada je Srpskoj crkvi – veli patrijarh – „teže nego pod Osmanlijama“, a srpstvo iz Ce-Ge „proteruju ustaškim metodama“?! Čak i da je sve to tačno (a, na sreću, nije), da to, ipak, nije malo prejako, da li je, možebiti, moglo za oktavu niže, osim ako nije, ne dao Bog, cilj da se ublaži težina zločina u NDH – dajte malo diplomatije, nacionalne i teološke… Crkva je tu, valjda, da sabira (da u Ce-Ge, umesto 30 odsto, sutra bude 40, 50 odsto srpskog naroda), a ne da nadalje kruni i rasipa srpski verski, nacionalni i državni identitet. A kada gurate prst u oko „nekome tamo“, pogotovo ako to činite u funkciji izborne kampanje predsednika Srpske napredne stranke ovde, u funkciji podržavaoca političara koji pokušava da se, privremeno, kao i pred svake izbore, rejtinga radi, predstavi kao onaj stari, nepatvoreni radikal, od pre „veberovskog preumljenja“ – onda takva komunikacija u ime Crkve svakako nije mudar put.
A sve, opet, u sred srede izborne kampanje u Srbiji i u trenutku kada su se režim u Srbiji, navodno u ime građana Srvije, i „Fridom haus“, u ime zapadnog dela „belog sveta“, svako iz svog rova, složili u jednom – u Srbiji „manjka“ demokratije!
Po „Fridom hausu“, Srbija (sa sve Crnom Gorom, Brdima, Starom Hercegovinom, Bokom, Malesijom itd.itd), prvi put od 2003, nije kategorisana kao demokratska država, već je „napustila kategoriju delimično konsolidovanih demokratija i prešla među države označene kao hibridni režimi“!
Srpski Vrhovnik promptno se složio s tim. Citiram, da ne ispadne da ga pogrešno interpretiram: „U Srbiji je na delu fašizam, a pristojnoj Srbiji prete fašističke falange, kao u nacističkoj Nemačkoj tridesetih i ustaškoj Hrvatskoj četrdesetih godina (sic)…. Zato tražim od naroda da na najoštriji mogući način osudi fašističko divljanje ovih ljudi i da pokažemo da je Srbija demokratska zemlja. To tražim i od svih političkih predstavnika… Naše je da sačuvamo demokratiju i na izborima pokažemo kome verujemo.“ („Miris poljskog snopa fašističkog cveća“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Logika zdravog razuma pita:
Pa, da li onda u zemlji u kojoj je „na delu fašizam“ (navod: predsednik te zemlje), odnosno zemlji koja „nije kategorisana kao demokratska država“ (citat: „Fridom haus“) ima uslova za demokratske izbore?
Moj laicistički odgovor je: nema!
Ali, ja sam samo laik. Ju-es-ej gubernator Srbije, dakle, američki ambasador u Beogradu, upravo suprotno, „apeluje na demokratsku, prozapadnu opoziciju“ da obavezno učestvuje na nedemokratskim izborima, pošto je, veli mislilac Entoni Godfri, „najbolji način za razvoj demokratije u Srbiji upravo da se izađe na izbore 21. juna“!?
Dok „Bojkot opozicija“ na neznane adrese „sitnu knjigu (žalbi) piše“, naša „ptica na grani“, dakle, EU – ne reče li baš tako naša bivša evro-ministarka Grubješić – i dalje „ne razume šta je to bojkot izbora“?!
Pa, kad je sve već tako, zašto onda promtpno, dragovoljno (pošto je ionako neophodno zakonsko premošćavanje vanustavnog stanja bez Skupštine i Vlade s mandatom, koje će potrajati najmanje od 3. do 21. lipnja, ili po naredbi „beloga sveta“, svejedno, Vrhovnik ovdašnji saborno ne pomeri izbore do trenutka kada će biti obezbeđeno makar ono stanje u kome opozicija neće biti okrivljena za „savezništvo sa koronavirusom“ i za sve smrti tokom pandemije?
A da bi do, iole demokratskih, izbora moglo da dođe, osim onih nekoliko zahteva „bojkotaša“, postoji i jedan, možda i važniji, opštegrađanski preduslov: da se vlast koja, već devetu godinu, apsolutno vlada Srbijom konačno izjasni o tome u kome pravcu, kakvu i koliku (sa 100 i 17 procenata manje od teritorije Ustavom definisane) Srbiju vodi!
Ovako, vododelnica između Vrhovnika i opozicije, bilo prave, bilo konstruktivne, bilo satelitske, i dalje (za prosečnog birača prezbunjujuće) ne ide linijom podele na vlast i na i opoziciju, ovde se ne izjašnjava o tome ko je za Vrhovnika, a ko protiv njega, već ko je za „Acu Srbina“, a ko za „Aleka Najevropljanina“, ko je za „starog“, a ko za „novog“ AV, ko za „genseka radikala“, a ko za „preumljenika“, ko za „100 za jednoga“, od onomad ili ovog današnjeg „100 za jednoga“…
Jer, kao što EU, na oba oka, žmuri na „manjak demokratije“ u Srbiji u znak zahvalnosti za hiperkonstruktivnost koju Vrhovnik srpski pokazuje u pogledu odustajanja od Kosova i Metohije, tako će tzv. nacionalna opozicija, u narednim nedeljama, morati da otćuti na „višak autokratije“ iz „viših nacionalnih ciljeva“, tj. zbog činjenice da se jedini, Ustavom ovlašćeni, zaštitar Srba izvan Srbije, naš Vrhovnik – gle slučajnosti, baš usred izborne kampanje – prisetio da su srpski narod i Srpska crkva ugroženi po Crnoj Gori, Brdima, Staroj Hercegovini, Boki itd.itd.
Zbog čega će i u ovoj izbornoj kampanji, baš on, kao „začin C“, u sve (morati da) se meša“, da „u svakom jelu (bude) mirođija“. A on se, baš u takvoj bari, dokazano, „oseća kao kao riba u vodi“.
Radi svake eventualnosti i, daleko bilo, mogućih izbornih iznenađenja na sledujuščim izborima, ja bih savetovao da se sve to, preventivno, i ozakoni. Ako već, zbog ružne konotacije, naš „Najdraži otac“ neće da to nazove imenom iz 1933, „Zakon o popravljanju stanja naroda i države/carstva“, može to i da se skrati na (Ermächtigungsgesetz) „Zakon o prenosu ovlašćenja“.
Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
