Protokoli režimskih ubica

0
321
Foto: Geto Srbija

Kriminalna i nemoralna vlast u Srbiji je našla još jedan izvor prihoda. Kao zamorci nad kojima se vrše eksperimenti za potrebe stranih obaveštajnih službi i farmako-mafije, ali i raznih terorističkih organizacija prodaju se ne samo odrasli već i deca. Iako uhvaćene na delu, strane i domaće kompanije koje su prikupljale podatke o roditeljima i deci, kako bi mogle da odaberu najpovoljniju žrtvu, ni na koji način nisu sankcionisane. Ova trgovina ljudima je omogućena na prvom mestu namerno nedorečenim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici.

Operaciju ispitivanja sredstava za kontrolu uma, nazvanom „Projekat MK Ultra”, CIA je pokrenula 1953. godine, delimično obustavila 1967, a zvanično potpuno prekinula 1973. godine. Međutim, tokom saslušanja pred odborom američkog senata 1977. jedan od učesnika je pod zakletvom izjavio kako je projekat nastavljen, ali pod dugim imenom. „MK Ultra” je i sama bila nastavak sličnih operacija („Artičoka” i „Bluebird”), započetih u SAD odmah posle Drugog svetskog rata u saradnji sa zarobljenim nacističkim lekarima, koji su slične eksperimente pod nadzorom SS-a ranije sprovodili nad logorašima, tako da je pomenuta izjava o nastavku, ali pod drugim imenom, sasvim kredibilna.

Kombinacijom različitih sredstava (kao što su hipnoza, opojnih droga, kao na primer LSD, i psihoaktivnih lekova) CIA je želela da utvrdi kako je moguće nekog čoveka naterati da radi stvari protiv svoje volje, pa čak i suprotno osnovnim instiktima. Važno je napomenuti da je CIA bila samo koordinator i supervizor cele operacije, koja se finansirala iz tajnih fondova ove agencije, a da su izvođači bile klinike i druge zdravstvene ustanove u Sjedinjenim Američkim Državama i inostranstvu.

Različitim izmenama zakona u poslednje dve godine Srbija se priključila ovom eksperimentu, a da građanima niko to nije ni saopštio. Interesantno je da nosilac projekta nije struka, pa čak ni Ministarstvo zdravlja, već različite „nevladine” organizacije i Ministarstvo pravde.

Najznačajnija izmena zakonske regulative, kojom je omogućeno sprovođenje eksperimenata nad neobaveštenim ljudima, bilo je donošenje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji je, sam po sebi, bio preko potreban, ali koji je namerno napravljen sa nizom ”rupa” koje su ad hok popunjavale različite radne grupe sumnjive stručnosti i Vlada donošenjem podzakonskih akata. Na taj način je, daleko od očiju javnosti, stvoren mehanizam korišćenja naših ljudi za eksperimente koje nadzire CIA, ali i druge strane obaveštajne službe, od kojih su neke pokrovitelji međunarodnih terorista.

U oktobru prošle godine poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu ličnih podataka Rodoljub Šabić pokrenuo je postupak nadzora povodom vesti da su lični podaci porodilja prodavani privatnim kompanijama i to onima iz inostranstva. Uprkos obećanju da će rezultati nadzora biti javno objavljeni, to se ni posle godinu dana nije dogodilo.

Nadzorom je bilo obuhvaćeno i preduzeće „Medis Pharma” d.o.o. sa sedištem u Beogradu (Milutina Milankovića 11b, drugi sprat), čiji je vlasnik „Medis” d.o.o. iz Ljubljane.

Informacije o porodiljama i bebama rođenim na tlu Srbije prikupljala je i kompanija „Care Direct” sa sedištima u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji i Jordanu.

Osim podataka o porodilji i detetu (ime, prezime i datumi rođenja) u nekim slučajevima su prikupljane i obrađivane informacije o adresi boravišta, ali i o bračnom statusu majke, kao i drugi podaci koji nemaju nikakve veze sa marketingom, na koji su se pozivale firme obuhvaćene nadzorom. Odgovor na pitanje zbog čega nekome trebaju ovi podaci leži upravo u pomenutim namerno ostavljenim „rupama” u Zakonu.

U slučaju prijave za nasilje nad detetom po Zakonu zaseda komisija, koja se naziva Koordinacionim telom i koju čine podnosilac tužbe, socijalni radnik i predstavnik policije, a koja odlučuje da li će dete biti oduzeto od bioloških roditelja i smešteno u neko prihvatilište odakle će biti dato na usvojenje. Ova komisija zaseda iza zatvorenih vrata i odluku donosi bez saslušanja roditelja ili deteta.

Neke od kompanija koje su nezakonito prikupljale podatke o srpskim porodiljama sarađuju sa agencijama koje posreduju u usvajanju dece, a čiji su klijenti bračni parovi i pojedinci iz inostranstva.

Zakon namerno ne predviđa prisustvo roditelja ili saslušanje deteta pred Koordinacionim odborom, jer se tako omogućuje da se čuje samo jedan glas – glas optužnice. Roditelji, istina, imaju pravo žalbe na ovu odluku, ali ona ne zadržava izvršenje tako da dete u prihvatilištu može da provede i nekoliko meseci do donošenja konačne odluke.

Osim toga, postupak pobijanja ovakve odluke je dvokolosečni. Istovremeno, mora da se osporava rešenje o određivanju neposrednog staratelja, kao i na osnovu prijave postavljenog staratelja doneto rešenje o obezbeđenju smeštaja, to jest privremenog oduzimanja deteta od roditelja. Protiv rešenja o dodeli staratelja žalba se podnosi Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a protiv odluke o smeštaju deteta u prihvatilište žalba se podnosi gradskom Sekretarijatu socijalne zaštite?!? Dok se sve ove ustanove usaglase prolaze nedelje, pa i meseci.

Zainteresovanost stranih farmaceutskih kompanija za naše porodilje i decu nije bezrazložna, jer su upravo deca idealna za sprovođenje eksperimenata nekog od naslednika „Projekta MK Ultra”. Činjenica da ni posle više od godinu dana Poverenik nije objavio rezultate nadzora firmi koje su kršile Zakon o zaštiti podataka, kao i da ni jedna od njih ni na koji način nije sankcionisana pokazuje da ih aktuelna vlast štiti.

Ni osobe osumnjičene za vršenje nasilja u porodici ne prolaze bolje, naprotiv. Stručna javnost, na prvom mestu psihijatri, žestoko su kritikovali potpisivanje takozvanog „Protokola o saradnji” koji su 20. oktobra 2017. zaključili Prvo, Drugo i Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu sa klinikom “Dr Laza Lazarević”. Protokol, kao forma, nije čak ni podzakonski akt, već ugovor zaključen po Zakonu o obligacijama koji ne može da zadire u prava trećih lica, ali je u sadašnjoj Srbiji i to moguće.

Ovim Protokolom predviđeno je da lekari specijalne (psihijatrijske) bolnice „Dr Laza Lazarević” po nalogu tužilaštva (a ne suda) vrše veštačenja osumnjičenih za nasilje u porodici i da, ako procene da je neophodno, iste smeštaju u svoju ustanovu. Kadija te tuži, kadija ti sudi.

Po Protokolu ne samo da je suspendovan redovni, zakonima propisni postupak u kome sud procenjuje neophodnost veštačenja i smeštaja u specijalizovanu ustanovu, već je u potpunosti isključena i bilo kakva spoljna kontrola neophodnosti lečenja i njegovog sprovođenja.

Ono što direktno ukazuje na to da iza ovog Protokola stoje nečije potrebe pribavljanja pacijenata za ispitivanje sredstava za kontrolu uma, jeste deo koji doslovno predviđa sledeće: „…Potpisnici Protokola su i izrazili obostranu volju za korišćenjem različitih terapeutskih modaliteta prema počiniocima nasilja kojima klinika raspolaže”. Dozvoljena su, dakle, sva sredstva koja ordinirajući lekar misli da su neophodna.

Po do sada javno objavljivanim podacima, dnevno oko 100 osoba dolazi pod udar Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, što znači da godišnje oko 35.000 naših građana može da dospe u neku od specijalizovanih bolnica i da tamo budu korišćeni kao zamorci svetske farmako-mafije.

Direktni finansijer ovog projekta je po zlu već poznata američka organizacija USAID, koja se time javno hvali. Jedan od glavnih lobista ovakvog nakaradnog i nedorečenog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i njegovog sprovođenja suprotno Ustavu i zakonima jeste opskurna organizacija „Autonomni ženski centar”.

AŽC je u Agenciji za privredne registre prijavljen kao udruženje građana i ima matični broj 17167243. To je sve što o njemu ovde može da se pronađe, jer stranica sa podacima o sedištu ili predsedniku ove organizacije ne postoji na zvaničnoj internet prezentaciji APR-a.

Upornom pretragom interneta, međutim, dolazi se do podataka o najvažnijim donatorima AŽC-a od 1993. do danas. Posle neizbežnog Džordža Soroša, tu su i: Network of East West Women, Njujork; Niigata Japanese Network for Peace and Human Rights in Former Yugoslavia; Norwegian Ministry of Foreign Affairs; NOVIB, Amsterdam; OEBS; OAK, Švajcarska; Oikoumen, Ženeva; Open Society Fund of Yugoslavia, Beograd; OSI NETWORK, Budimpešta; OSI-ZUG, Švajcarska; Oxfam, Beograd; PABSEC (Jan Huserik); Pax Christi, Ahen; Pennsilvania Coalition Against Rape; Peter und Eva van de Loo Solingen, Beč; Poverty Reduction Strategy Team Republika Srbija; Pro Helvetia, Švajcarska; Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Vojvodina…

Impozantan spisak donatora za organizaciju čije sedište krije Agencija za privredne registre. Sada je potpuno jasno da vlast sopstvene državljane prodaje kao zamorce nad kojima se vrše eksperimenti koje je američki Senat zabranio još 1977. godine (zbog čega CIA i farmako-mafije svoje žrtve moraju da traže u inostranstvu), a da su ovim obuhvaćena i deca.

Kako tvrde upućeni u ovu trgovinu ljudima, jedno dete prodato u inostranstvo ovdašnjim vlastima i posrednicima donosi u proseku 30.000 evra čiste, neoporezovane, zarade.

Nalog dolazi ”odozgo”

Šestogodišnja Beograđanka M.T. je na osnovu anonimne prijave da otac nad njom vrši nasilje 3. oktobra oduzeta od porodice i smeštena u prihvatilište na Voždovcu. Odluku o ovome je donela tročlana komisija koja je u Centru za socijalni rad Zvezdara zasedala istog dana u sastavu: Danijela Jokanović (verovatno nekoliko minuta pre toga od strane Centra postavljena za staratelja deteta), policijska službenica Marina Gojković i predstavnica Centra Smilja Igić.

Otac deteta, Ivan T, istog dana je priveden u stanicu policije i zadržan u policijskom pritvoru iz koga je pušten tek dva dana kasnije kada je njegova supruga i majka navodno zlostavljang deteta dala izjavu pred sudijom kako nikakvog nasilja u porodici nije bilo. Prilikom puštanja iz policijskog pritvora Ivan T. je od strane čuvara beogradskog Okružnog zatvora (CZ) brutalno pretučen, nakon čega je dobio prvi epileptični napad u svom životu i prebačen u Urgentni centar u Beogradu.

Iako ne postoji ni jedan jedini validni dokaz, niti izjava nekog od očevidaca ili oštećenih o nasilju u porodici (izuzimajući anonimnu prijavu) M.T. je u trenutku kada nastaje ovaj tekst, odnosno tri nedelje posle oduzimanja od roditelja i dalje u prihvatilištu i onemogućen joj je svaki kontakt sa ocem i majkom.

Ivan T. je samo pukim slučajem izbegao smeštaj u psihijatrijsku ustanovu, jer se o njemu interesovao jedan prijatelj, inače poznati beogradski psihijatar. Načelnica odeljenja na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu (čije ime Ivan T. nije zapamtio) rekla je psihijatru dr Aleksandru Misojčiću, koji je trebalo da obavi veštačenje, kako je „odozgo” dobila nalog da pacijent obavezno bude zadržan na lečenju. Dr Misojčić je, međutim, odbio da postupi po ovoj „sugestiji” i shodno svojoj stručnoj spremi i savesti odlučio da Ivana proglasi mentalno zdravim i da ga otpusti kući.

Na pitanja upućena Centru za socijalni rad, zbog čega je dete oduzeto od oba roditelja (ako je za nasilje prijavljen samo jedan, a i protiv njega je u međuvremenu obustavljen postupak), kao i zašto se tri nedelje roditeljima onemogućava bilo kakav kontakt sa detetom, redakcija do zaključenja ovog teksta nije dobila nikakav odgovor.

Uz podršku tajne službe

(Pismo koje smo dobili prosledili smo kabinetu direktora BIA Bratislavu Gašiću, tražeći odgovor da li su navodi tačni, ili nisu. Odgovor nije stigao!) Ovaj na slici je pripadnik vesele udbe s južne pruge (niški centar BIA) Bojan Janićijević, čovek koji se bavi operacijama tipa krađe dece u niškom porodilištu. Vrlo prosto. Kad se žena porodi, dete joj preko noći odnesu i završi u domu za nezbrinutu decu, ili u porodici koja je pod direktnom kontrolom BIA. Sutradan joj neko kao ovaj lik, kaže da je dete preminulo, ako joj daju neki papir daju, a ako ne, može da ide kući. To sve ide preko načelnika centra Niš. Što se tiče trovanja starih ljudi u domu u Nišu. a i ostalim domovima na jugu Srbije, vesela niška Udba smatra da treba smanjiti pritisak na penzioni fond. To se radi tako što se preko određenih kuvara, koje oni smatraju za svoje ljude ,unose razna kancerogena ulja tipa izrabljeno motorno ulje i određene količine se koriste prilikom spremanja hrane, da bi se jadnim ljudima skratio život.Ovaj Bojan je u ovom slučaju trovanja ljudi zadužen za bezbedan transport hemikalija, odnosno da ne bude problema prilikom prenošenja ulja. Sve ovo ide uz saglasnost načelnika niškog centra BIA.

Milan Malenović

magazin-tabloid.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime