Razdori i interesi

Širenje kosovske iluzije

0
705

ssiptariNova godina je, a i Božić. Pljušte čestitke sa svih strana, ocene o rezultatima zadovoljnom narodu. Kako to, da se niko ne seti da uputi bar neku reč, da makar pomene Kosovo i narod koji tamo živi. Da oseti da se njega neko ipak setio. Niko. Uostalom, na taj „geografski“ pojam, na tu nekadašnju „fusnotu“, na „brigu“, na „naše Kosovo“, odavno se zaboravilo. To je dokaz da je briga o Kosovu odavno izvetrila da se preselila u Brisel i Vašington, a da su ostale samo parole i iluzije.

Zato valjda iz Beograda prema Kosovu nije upućena nikakva čestitka. Valjda se očekivalo da Srbima čestitku uputi neko iz Brisela. Ali, ni oni se nisu setili sem zvaničnika republike Kosovo.

Kosovo je uvek bilo prava „Meka“ ostvarivanja interesa vladajućih struktura i svih onih koje su te vladajuće strukture imenovale i postavljale. Od Tita, devedesetih godina i do dana današnjeg, gotovo da se ništa nije promenilo. Na pitanju Kosova stvarane su karijere, gubile pozicije, stvaralo se bogatstvo, raspadale koalicije i dobijali izbori, a ovde neću govoriti o neispunjenim obećanjima i velikim rečima. Kosovo je bilo izvor i svekolikog patriotizma. Svi oni koji su imali neki interes, bili su slepi poslušnici vlasti, sve dotle dok su glatko ostvarivali svoje sopstvene interese, dok je njima bilo dobro, a sve u ime naroda i države, koju predstavljaju. Na Kosovu su po prvi put iznikli pravi narodni lideri, koje je narod sam birao na skupovima, što tajnim što javnim. Bili su to pravi narodni tribuni, za kojima je narod išao i koje je slušao, sve dok se nisu pojavile vođe, a tribuni krenuli za njima verujući da će svojim autoritetom pomoći da se reše teška pitanja, a Kosovo je zaista bilo teško i da će se poslušati njihove sugestije i predlozi, koji su poticali od naroda, a koji je znao najbolje i Kosovo i Albance, a i oni njih.

Pojedinci posle razlaza devedesetih, koji nisu uspevali da odbrane ni svoje kuće, kao izbeglice postali su najagilniji branioci i patriote kada je odbrana Kosova u pitanju; na pristojnoj udaljenosti, a sve bliže vođama, a sve dalje od naroda. Narodni lideri su zaboravljeni, jer su postali suviše moćni, sa narodom koji ih je slušao, a kojih su se političari pomalo i plašili, pa su tako sklapali paktove sa narodnim izabranicima sve dotle dok oni nisu zadobili poverenje na izborima i ojačali svoje pozicije. Lideri su jedan po jedan nestajali.

Na Kosovu su se dobijali izbori, ali i gubili. Dobijali su se silnim obećanjima i parolama. „Ne damo Kosovo“, „Kosovo je Srce Srbije“. Zatim su neki novi ljudi, patriote, izbacivale parole da je „Kosovo Srpska zemlja“ i da će tako i ostati. Parole o nepokolebljivom patriotizmu u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta. „Kosovo nikada šiptarsko“, „Stop velikoj Albaniji“, „Kosovo je Srbija“, govorilo se o pobedi koja je ostvarena nad svim svetskim silama, o odbrani Kosova, ako treba i oružjem… A posle parola „I Kosovo i Evropa“. Pa zatim o poništenju svega što su prethodnici potpisali ili nisu, svejedno, jer narod o tome nikada nije obaveštavan. Ma ko može da se više seti svih parola i obećanja. Najgore u svemu tome je što se još uvek u mnogo toga veruje, sledeći logiku partijskog patriotizma i odbranu partijskih stavova po svaku cenu. Nekada se branila teritorija, a onda su prevagnule partije, a teritorija počela da gubi. Kako je vreme prolazilo, oni koji su ostali na Kosovu sve su više uviđali da su obećanja prazna, da je patriotizam lažan, da su u sve uključene i ucene i davanja, koja i danas prevazilaze mogućnosti Srbije, čak se ulaže u infrastrukturu, bezinske pumpe, stanove, otkupljuju kuće. Sve radi toga da Srbi ostanu na Kosovu. A i mnogi su se bogatili, a oni koji odlučuju više nisu i svi sa Kosova. Plate su davane nepostojećim načelnicima okruga, nepostojećim predsednicima opština i gradova, direktorima. A neki su se ni krivi ni dužni, našli na platnom spisku, jednom od mnogih.

Da Vas podsetimo:  Beograđani, ne lomite nam bagrenje mogu vas vetrovi oduvati

To me je podsetilo na nekadašnje vreme kada se i te kako ulagalo na Kosovu da bi se umirile albanske strasti i njihova zalaganja da ova nekada srpska pokrajina ostane u sastavu Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Čak se Albancima davao i poseban dodatak za znanje albanskog jezika. Čak je i otvorena granica prema Albaniji ne bi li videli sami Albanci kakva je to zemlja, i ne bi li shvatili da bolje zemlje za njih nema od Jugoslavije i Srbije. Trebalo je osamdesetih da se na Kosovu izgradi zgrada Pokrajinskog komiteta SK, pa zgrada velikog pozorišta i zgrada opere. Sve radi toga da Albanci vide koliku brigu vodi država o njima i da bi se na taj način odvratili, mladi pre svega, od svojih secesionističkih stavova. Danas, a i poslednjih dvadesetak godina ne razmišlja se o tako velelepnim objektima, ali se ulaže u kadrovsku strukturu, onu staru i neku novu, koja pojma nema ni o Kosovu ni o Albancima. Danas se opet daje novac, po potrebi izbacuju druge parole, ovo je karakteristično vreme preletača kojih devedesetih nije bilo; ovo je vreme davanja, vreme zadovoljavanja, imenovanja, plaćanja, obećanja, crvenih linija, neuspelih predsedničkih rezolucija, poglavlja, prosperiteta, novih izraza, guranja u sistem nove balkanske države u čije se jačanje u sticanju državnosti na svim nivoima ulažu autoriteti i poslušnički mentaliteti, seje se magla za besperspektivnost. Danas je normalno da Srbin ima ličnu kartu Republike Kosovo, vozačku dozvolu i sva dokumenta, da se izbori drže po Ustavu i zakonu te republike protiv koje se borba vodila od Dreničke pobune 1945., pa sve do Dreničke ponune 1995. godine, kada je dilema Republika ili pokrajina razrešena 1999. godine, 2008. započela a 2013. zapečaćena u Briselu uz osmeh i poruku da Kosovo nikada neće biti republika, da Kosovo ostaje teritorija Srbije i da se neće razgovarati o ugrožavanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje Srbije o pobedama koje su se nizale, a Kosovo je bilo sve dalje od Srbije, a jedini niz koji je ostao su brojevi poglavlja od 1. do 35. Istorijski, od Tita na ovamo niko nije učinio više od onih koji su radi mira u regionu, sopstvene perspektive, puta u EU, učinili više za Albance i za Kosovo, od današnjih branilaca suvereniteta i prodavaca magle, od kojih neki još uvek govore da su i Albanci „naši građani“, koji su kao takvi dobili na stotine hiljada srpskih ličnih karata, pa samim tim i sva prava koja sleduju svima u Srbiji, bez Kosova od dečjeg dodatka, do socijalnih i drugih davanja, zdravstvenog osiguranja…

Da Vas podsetimo:  Vučić u Ameriku, Vučić iz Amerike

Od sveg tog lažnog patriotizma i nerealnih obećanja, mnogi su napuštali Kosovo, dok ga konačno nisu napustili gotovo svi, a oni koji su ostali skoncentrisali su se, uglavnom na sever. Najpre su otišle patriote, funkcioneri, a stare patriote i lideri zamenjeni su novim, a ovi drugim; kako se vlast menjala, ako bi kojim slučajem zasmetali, navodnim srpskim interesima. Srbi na Kosovu koji imaju autoriteta, koji su tamo rođeni i u koje se verovalo su skrajnuti, a došli su novi lideri raznoraznih zanimanja i porekla, neki su promenili partijsku pripadnost i ideologiju koja se danas na Kosovu zove „novčanik ideologija“. Sposobnost, idejnost nije bila više na prvom mestu. To je potisnuto i zamenjeno partijskim patriotizmom, naročito poslušnošću i odanosti, pre svega, a pri tom nije ni bilo važno ko je odakle, ni obrazovanje niti iskustvo. Može da se bude vratar, vatrogasac, policajac, učitelj, nastavnik, kafedžija, fakultetski obrazovan, a možeš da budeš i iz bilo kod mesta, a po mogućstvu ne i sa Kosova. Odanost partiji i ispunjavanje zacrtanog, makar sve bilo gubitnički, bila je najbolja preporuka za očuvanje srpskih interesa na Kosovu, suvereniteta i celovitosti države Srbije.

Kako su se svi ti šareni interesi i raznorazni likovi osetili ugroženim, ili kako je neko hteo da bude jači i od najjačeg, kako su prestali da se poklapaju interesi, ne oni politički, nastao je i raskol. Svima je jasno da Vulin nije mogao da postavi svog ministra umesto prethodnog ili da vrati svoje u institucije Republike Kosovo. Niti su neki ministri mogli da se vrate na svoja radna mesta u vladi Republike Kosovo, gde im je poslodavac premijer Republike dr Isa Mustafa, ukoliko negde nije doneta takva odluka, ukoliko nekakvi interesi nisu počeli da bivaju ugroženi, niti se most na Ibru otvorio, niti se zid rušio, a da neko nije znao i sproveo. Niti su oni tek tako napustili institucije republike Kosovo.

U ovih nekoliko godina, gotovo da se ništa nije promenilo. Samo ljudi koji danas brane briselske dogovore. Pokrajinski parlament i radna mesta su nekada napuštali Albanci, danas Srbi. Razlika je u tome što je njima iz Vašingtona rečeno da to urade, a danas iz Brisela da se Srbi vrate. Ipak, najveća promena je što je Kosovo konačno postalo republika. Može ko god hoće da to negira, da svaki potpis u Briselu proglašava pobedom, kompromisom, činjenica je da je Kosovo sve više država. Ako saglasnošću Srbije dobije međunarodni pozivni broj, samo naivni mogu da poveruju da je to dato „geografskoj oblasti“. Srpski MTS će dobiti licencu koja će trajati dve godine, postaviće svoje antene na 30 lokacija i to nove, korišćenje će plaćati i to Kosovskoj agenciji za poštanski saobraćaj, a sve će biti u skladu sa Ustavom i zakonima Republike Kosovo. MTS će se registrovati u Kosovski sistem, a registrovaće i sve svoje preplatnike. To je svakako nova „pobeda“ koja će jačati kosovsku državnost. Uostalom kao i sve prethodne oko integrisane carine, diploma, policije, sudova, uniformi, katastra, ličnih karata i pasoša, registarskih oznaka, pečata, učešća na izborima po Ustavu i zakonima Kosova, učešća u svim strukturama vlasti republike Kosovo, polaganje zakletve da će braniti Republiku Kosovo… Učešća Kosova u mnogim međunarodnim institucijama u sportskim organizacijama, a uz to, ogromna je podrška novoj balkanskoj državi od strane EU i Amerike, koje tu državu jačaju na sve načine, uz srpski potrebni korak ka njima po sistemu mi vama vi nama. Nama, samo za otvaranje puta ka Evropi broj, vama deo tapije.

Da Vas podsetimo:  Ko sa nama nije – bolje da ga nije!

Povremeno se narodu prema potrebi uliva nada oštrim rečima, Zajednicom srpskih opština, ulaganjem para u neke objekte i infrastrukturu, naselja, možda će se graditi i fabrike, što će sve ostati na Kosovu, za dve ili pet godina, za deceniju ili dve. Sve što je građeno u vreme Tita od fabrike radijatora, duvana, automobila, ulja, amortizera, rudnika, TE, puteva, kanalizacije, vodovoda, centrala, stambenih zgrada… Sve je ostalo u Republici Kosovo. Sve što je ulagano u milionima evra, pre i posle oktobarske revolucije, a nije malo, pa makar bili i temelji, sve je ostalo Kosovo republici, i tako će sve ono što bude izgradila ova, ili neka druga vlast ostati na teritoriji republike Kosovo, čija se državnost sve više jača, iako mnogi žive u kontejnerima, ili se hrane u narodnim kuhinjama. Reč je o Srbima, svakako. Svi koji misle da će biti drugačije suočavaju se sa Briselom, EU, Amerikom i mnogim zemljama. A sve lako rešavaju. Jednostavno odugovlače naš put u EU ili zaprete odlaganjem otvaranja poglavlja, a kako je naš put bezalternativni, nižu se dogovori i sporazumi sa Kosovom, koje ima moćne i jake prijatelje. Zaista iskrene, što se u ovih 17 godina od bombardovanja pokazalo. Albancima su oni koji su sa zadovoljstvom naredili bombardovanje, rušenje i ubijanje i posejali osiromašeni uranijum, doneli republiku, a ti isti nama su iskreni prijatelji, koji savetuju i od kojih učimo i otvaraju nam put ka Evropi.

Tako će biti i sa ZSO. Ako neko govori da će imati izvršne funkcije, da će se tu ugraditi nešto od ostatka Srbije, nije u pravu. Ne jednom je rečeno, da tako neće biti. Sve će biti u okviru Ustava i zakona Kosova, kao što su bili izbori, ministri, poslanici, sudovi, policija, budžet…

Iluzija će ipak trajati i dobijaće na zamahu. Već je počeo da se ruši zid u severnom delu Mitrovice, tako su objavile novine. Niko se nije ljutio, niko nikoga nije zvao na razgovor, kao pre nekoliko dana kada su Karić i Dinkić postali slobodni ljudi. Prvi je u koaliciji sa vladaocima, a drugi, ako se ne varam, pre slobode postao je most između arapskih zemalja i Beograda. Neko će reći da ovo nema veze sa onim što je tema ovog teksta. Nema, ali ima veze sa iluzijom da će se nešto ipak dogoditi u vezi sa Kosovom.

zejneli-z

Zejnel Zejneli

www.vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime