Sofizam o detetu, majci i krokodilu

0
261
Cvijetin Milivojević / Foto:YouTube Screenshot

Neće Vrhovnik izaći u susret većini zahteva opozicije, barem ne onim koji bi njegov izborni rezultat snizili na „samo“ 40 odsto podrške, jer bi to značilo početak kraja njegovog apsolutizma.

Tj. hoće jedino pod uslovom da mu tako nešto narede njegovi NATO prijatelji.

A oni to neće da učine sve dok, baš  u Vrhovnika, polažu nadu da će upravo njegova ruka ili nečija druga, ali na njegov mig, potpisati odricanje od Kosova i Metohije

Kao što nema dvojbe da nema te sile koja će naterati Vrhovnika da otvori medijsku javnu TV kuću i ružičastu TV trovačnicu za bilo kakvo ozbiljno kritičko mnenje. Jer, bi otvaranjem kapija te dve svoje poslednje linije odbrane – Vrhovnik bio sveden na razumnu meru. Tj. tamo gde je i bio, pre nego što se, na krilima pobede Njegove eks-ekselencije nad Borisom Prvim Lepim, na prstima ušunjao u trezor moći i kidnapovao državu za sebe…

Imao sam tada, baš nekako u ovo doba, 25 godina (žal za mlados’ i t’ga za novinarstvom…), bilo je to vreme, kada je, posle četiri i po decenije embarga, pokojni Slobodan Milošević blagoizvoleo ponovo dozvoliti stranačku, ali, uglavnom, takozvanu, opoziciju po Srbiji.

Demokratije žedna i pluralizma gladna Srbija s ushićenjem je čekala prve višestranačke izbore koje će, poslednja u celoj istočnoj Evropi (pardon, BiH je to, ipak, učinila neku nedelju docnije), i dobiti potkraj 1990. godine.

Miloševićevi komunisti, preobučeni i, za tu priliku, preimenovani u socijaliste, do mesec dana uoči izbora, ignorisali su zahteve opozicije u pogledu „poštene izborne kampanje“, zbog čega je cela tadašnja, tek legalizovana, oporba, ne računajući Mićunovićevu Demokratsku koja je narušavala privredno jedinstvo, pripretila bojkotom i čak bila i stopirala pripreme za izbore. Usledio je i prvi veliki lom među Mićunovima: Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Saša Petrović, Vladeta Janković i Milan Božić, u „Apelu srpskoj opoziciji“, osudili su navodnu intenciju svog partijskog šefa Mićuna da postane „komunistički kolaboracionista“ i štrajkbreher.

U žustroj javnoj polemici na temu „Da li prvo novi Ustav ili višestranački izbori?“ (u kojima je opozicija pledirala za ovo drugo), Miloševićev opunomoćeni ustavopisac (potom i jedini ovlašćeni ustavotumač) prof. Ratko Marković nije se libio čak ni da povuče znak jednosti između ponašanja tadašnje srpske opozicije i ondašnje separatističke albanske „alternative“!

Režimski javni diskurs svodio se na tezu da su višestranački izbori samo bespotrebno trošenje para i „potkopavanje temelja tek uspostavljenog jedinstva Republike od Horgoša do Dragaša koja je, od pre tri godine, sama između Vatikana i Teherana“.

Da Vas podsetimo:  Da li će gradonačelnik Londona završiti na psihijatriji?

Ondašnji štampani mozgoidi pisali su da izdajnici hoće da odustanu od daljeg „događanja naroda“, da su „digle glavu poražene snage Osme sednice“, „poraženi neprijatelji socijalističke revolucije“, „autonomaši, separatisti i iredentisti“ svih vrsta i, svi zajedno, pod izdajničko-petokolonaškim vođstvom trija Vuk – Rugova – Ante, digli mač na one iza kojih stoji narod.

A šef partije crvenih petokrakih ruža i ondašnji srpski vožd, u funkciji predsednika svih građana Srbije, dijagnosticirao je tada, u Nišu, da „u opoziciji sede ludaci“!

Takva je bila atmosfera pred prve višepartijske izbore u Srbiji na kojima je opozicija, prvi put, dobrovoljno poturila svoju glavu na panj…

I narod je dobio ono što je hteo – izbornu lakrdiju u 85 činova. Toliko je, naime, stranaka, SPS (satelit partija Srbije), grupa građana, porodica, vojvoda, mesija predvođenih plastičarem Šećeroskim (kome su iz njegove mesne zajednice „smestili“ da, navodno, radi i četke i metle), instruktora vožnje, nevidljivih narodnih vođa, pedera i zajebanata svih fela prodefilovalo „malim ekranom“ – pisao sam u tadašnjoj slobodnoj „Borbi“.

U obaveznom predstavljanju izbornih listi i kandidata, jedino se od predsedničkih kandidata potencijalnim biračima nije predstavio (ovo mi nešto sveže, kao da sad gledam) „diplomirani pravnik iz Beograda, rođen 1941, kandidat SPS-a“, na šta je pokojni vizantolog i predsednički kandidat dr Ivan Đurić primetio da „gospodin Milošević ne voli da pregovara, on samo govori“

Vredi podsetiti i na malu hronologiju tog premantavanja opozicije da, od početnog dogovora o bojkotu unapred izgubljenih izbora, ipak, pristane da odigra ulogu „električnog zeca“ u Miloševićevoj operaciji „uvođenja demokratije“ u Srbiju:

Pet opozicionih prvaka je, 14. maja, te 1990. godine, potpisalo pismo, adresovano na Skupštinu i Predsedništvo Srbije, u kome su zahtevali da se odmah odredi tačan datum višestranačkih izbora i organizuje okrugli sto vladajuće i opozicionih partija na kome bi se pripremili nacrti najvažnijih zakona.

Već 8. juna došlo je do prvog zvaničnog susreta predstavnika vlasti i opozicije. Opozicija zahteva raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, Zoran Sokolović, u ime Miloševića, zastupa stav „prvo Ustav, pa izbori“.

Predstavnici većine opozicionih stranaka napustili su sledeći sastanak, 10. jula, sa predstavnicima vlasti, zato što je „Skupština Srbije kasnila sa donošenjem Zakona o političkim organizacijama“

Kao prilježni hroničar tih pionirskih dana srpskog višestranačja, dalje sam beležio u „Borbi“ da su, 13. jula, Demokratska, Liberalna i Narodna radikalna stranka, Socijaldemokratska partija i SPO (uz učešće još nekih stranaka) organizovale veliki miting na Trgu Republike u Beogradu, s ciljem da se što pre zakažu izbori. Opozicija je zahtevala da i ona učestvuje u pripremi najvažnijih zakonskih akata i ravnopravan tretman sa vladajućom strankom u medijima. Demonstranti su, potom, pred Televizijom Beograd zatražili i ostavku direktora Dušana Mitevića, a prve „pluralističke“ batine, tom prilikom, zaradili su Borisav Pekić i Dragoljub Mićunović.

Da Vas podsetimo:  Trailer

Novu peticiju Skupštini i Predsedništvu Srbije sa dva glavna zahteva (tromesečna izborna kampanja i višestranački sastav svih tela za kontrolu izbora) opozicija upućuje 22. avgusta.

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta, 15 stranaka, napokon, dobija rešenja o registraciji, ali istoga dana, predstavnici većine partija, nezadovoljni tokom razgovora, napuštaju okrugli sto sa predstavnicima Skupštine Srbije.

Novi veliki miting udružene opozicije, na kome je ponovljena većina uslova za izlazak na izbore, biva održan 12. septembra, a onda „igra gluvih telefona“ kulminira 4. oktobra kada opozicija upućuje dotad najoštriji zahtev u kome traži da se poništi odluka o zakazivanju izbora za 9. decembar i da se sazove okrugli sto vlasti i opozicije, na kojem bi bio izglasan novi izborni zakon. U suprotnom, najavljen je bojkot izbora.

Do 27. oktobra padaju veoma teške reči („istraga poturica“ i optužbe ko je izdao dogovor o bojkotu) i unutar opozicije, a tada se opozicija opet, navodno, udružuje i postavlja novi ultimatum Skupštini da ispuni pet zahteva do 12. novembra.

Prolazi 12. novembar, dolazi 23. novembar, poslednji rok za evidentiranje poslaničkih kandidata. Skupština Srbije, naravno, ne usvaja amandmane na izborni zakon, a tridesetak partija odlučuje da bojkotuje izbore. A onda, u samo predvečerje izbora, samo

nekoliko dana kasnije, odluka o bojkotu se povlači…

Danas imam samo 29 godina više, iako je od onomad prošlo čak 29 pluralističkih jeseni.

Iako je zakonodavac lepo propisao da, recimo, prema članu 29 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, „funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata“ – u Srbiji, s jeseni 2019, u zakonodavni posao se upliće Vlada, kao izvršna (!?) vlast, donoseći zaključke sa nadzakonskom (!), valjda, snagom, kojima, ne obavezuje već preporučuje (!), članovima vladajuće koalicije da poštuju zakone!? I, to samo na određeno vreme – od dana raspisivanja do dana održavanja izbora, znači, ciglo 45-60 dana, dok, pretpostavljamo, sve ostalo vreme, dakle, ostatak vremena do četiri godine, može bez pardona da ih krše!

U Srbiji, septembra 2019, Vrhovnik, sa nedostajućim elementarnim kućnim vaspitanjem, mora da zapuca čak u Njujork da bi se, otuda, sprdao sa rektorkom najstarijeg državnog univerziteta, iako je ona, upravo Vrhovniku i njegovim, u pregovorima sa studentima, uspela da isposluje neverovatnu izlaznu strategiju: da, sve do početka studenog, mogu da razvlače i, moguće je, ništa ne odluče ili odluče onako kako su i prethodno „odlučivali“ i odlučili o tzv. doktoratu tzv. Malog doktora!

Da Vas podsetimo:  Ko deli Srbiju i pravi novu kartu iste?

Samo u Srbiji, u jesen 2019, moguće je da se zadocneli prebezi u napredno jato, bez pardona – umesto da im budu zahvalni za sve što su ovi učinili i čine za vladajuću koaliciju – najsočnije obrušavaju na vlastite koalicione partnere!? Na Krkobabićev PUPS, bez čije podrške protivzakonito zakidanje penzija sigurno ne bi prošlo mirno kako je prošlo; na Ljajićev Es-de-pe koji je, 2012, radikalskim konvertitima pribavio, tada kao vazduh neophodni, „legitimitet“ tolerantnosti i demokratičnosti ili na rusofile Nenada Popovića koji su Vrhovniku dali, za njegovo biračko telo, presudan moskovski pečat!

Jedino u Srbiji, 29 godina posle prvih izbora, u toku je trajni konkurs za najbesprizornijeg Vrhovnikog poltrona (na srpskom i: uvlakač, šlihtara, ulizica…), za najluđe bludodejanije, najprovokativnije smešenije, najglasnije preljubodejanije i soveršenije sličnih rabota.

Samo, u Srbiji, septembra 2019, u pauzi zmeđu dva („četamhaus“ i „Žan Mone“!), pazite sad, „formata dijaloga“ u cilju usaglašavanja „fer, demokratskih i ravnopravnih izbornih uslova“, moguće je da gradonačelnik prestonice, nečijom voljom, bude „privremeno ili trajno sprečen“ da obnaša svoju dužnost, a da njegovo odsustvo njegov zamenik koristi za iskup prethodnih greha i duše svoje, čineći sve veće i veće brljotine i hrsuze…

A ja, za nauk, onima iz tzv. opozicije koji smatraju da, čak ni u sadašnjem preseku predizbornog stanja, „bojkot nije rešenje“ i pitaju „šta sutradan posle bojkota“, uz onaj Epimenidov, iz prošlog bloga (o lažljivcu), prilažem i drugi znameniti primer sofizma, onaj o krokodilu.

Sećate se ono, krokodil uhvatio dete, pa majci koja stoji na obali obećava da će joj ga vratiti ako pogodi šta namerava da učini s njim. Majka mu kaže: „Ti nameravaš ili da pojedeš dete ili da mi ga vratiš. Ako nameravaš da mi ga vratiš, vratićeš mi ga zato što nameravaš. Ako nameravaš da ga pojedeš, a ja to pogodim, vratićeš mi ga zato što sam pogodila. Prema tome, vratićeš mi ga u svakom slučaju“. A krokodil uzvraća: „Ako nameravam da ga pojedem, a ti to pogodiš, neću ti ga vratiti zato što nameravam da ga pojedem. Ako ne nameravam da pojedem dete, a ti to ne pogodiš, neću ti ga vratiti zato što nisi pogodila. Dakle, neću ti ga vratiti ni u kom slučaju.“

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime