Srebrenica, činjenice

Šta je dosad nepobitno utvrđeno, a šta nije. Srebrenica: činjenice, pretpostavke, nepoznanice

1. Prema pravosnažnim presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), tzv. Haškog tribunala, koliko je tačno ljudi stradalo u Srebrenici u julu 1995?
Na kamenoj ploči u Memorijalnom centru u Potočarima uklesan je broj od 8.372 žrtve.

Po Bosanskom atlasu zločina Istraživačko-dokumentacionog centra u Sarajevu, u Srebrenici i oko nje u julu 1995. ubijeno 6.886, s tim da se u posebnoj tabeli navodi cifra od 4.256 ubijenih i 2.673 nestalih bosanskih muslimana (odmah se vidi da se zbir navodno ubijenih i nestalih ne slaže sa ukupnim brojem od 6.886).

U predmetu Krstić (MKTJ): „…7.000 do 8.000 ljudi“ (Prvostepena presuda, par. 487).

U predmetu Popović (MKTJ): „…raspravno Veće je presudilo da je od 12. jula pa do kraja jula bilo pogubljeno nekoliko hiljada muškaraca bosanskih muslimana“ (Prvostepena presuda, par. 793). Veće dalje kaže da je „utvrđeno da je najmanje 5.336 identifikovanih pojedinaca ubijeno posle pada Srebrenice, s tim što bi se cifra mogla popeti i do 7.826“ (Prvostepena presuda, fusnota 2862).

U predmetu Tolimir (MKTJ): „4.970 žrtava“ (Drugostepena presuda, par. 426).

Pri navođenju ovih različitih brojki, sistematski se prećutkuje činjenica da one uključuju i žrtve ratnih dejstava oko Srebrenice, kao i žrtve koje su umrle na drugi način – a te žrtve, koliko god tragične bile, najčešće predstavljaju legitimni vojni cilj.

Zaključak: ni MKTJ niti bilo koja druga institucija, do dan-danas, posle 20 godina, nije precizno utvrdio broj pogubljenih zarobljenika. Uz to, neprekidno se mešaju žrtve pogubljenja, borbi i nestala lica. Nema dokaza na osnovu kojih je utvrđen broj streljanih zarobljenika, a samo to je zločin.

2. Da li je iko od osuđenih u MKTJ, osuđen kao neposredni počinilac/učesnik ubistava u i oko Srebrenice u julu 1995?
Jedini koji je pred MKTJ osuđen kao neposredni počinilac zločina u Srebrenici je Hrvat iz Tuzle, Dražen Erdemović (na slici ispod), svedok-saradnik MKTJ, osuđen 1998. g. za učešće u „ubistvu stotina civila muškaraca bosanskih muslimana“ u Branjevu, za šta je osuđen (Presuda, par. 23) na pet godina zatvora (i to za navodno učešće u streljanju više stotina ljudi, na osnovu sopstvenog priznanja, čiji je sadržaj više puta menjao), posle nagodbe sa Tužilaštvom MKTJ. Ključna tačka dogovora sa Tužilaštvom bila je uslov da mora svedočiti protiv srpskih optuženika kad god bude bio pozvan. Erdemović sada živi u neidentifikovanoj zapadnoj zemlji, sa promenjenim identitetom.
Erdemović je, po sopstvenom priznanju, ratovao za sve tri strane u sukobu u BiH: muslimansku (ABiH), hrvatsku (HVO), srpsku (VRS). Ono što izaziva dodatnu sumnju u Erdemovićev kredibilitet je da ga je 27. juna 1996, na osnovu psihijatrijskog nalaza, MKTJ proglasio nesposobnim za dalje saslušanje. Međutim, već 5. jula 1996. Erdemović, još uvek u statusu optuženog, nastupa kao svedok optužbe u postupku protiv Karadžića i Mladića, i na osnovu njegovog iskaza je zasnovana međunarodna poternica protiv ove dvojice.

Erdemović je uhapšen od strane jugoslovenskih vlasti i izručen MKTJ 1996. godine.

Erdemovićeva višestruko kontradiktorna svedočenja su detaljno obrađena i analizirana u knjizi Krunski svedok bugarskog novinara i dopisnika Deutche Welle iz Haškog tribunala Žerminala Čivikova.

Ključna stvar koja diskredituje Erdemovića je da je na mestu na kojem je, prema sopstvenom svedočenju, učestvovao u pogubljenju „oko 1.200 zarobljenika“, forenzički tim Tužilaštva MKTJ otkrio ukupno 127 ostataka potencijalnih žrtava, od kojih 70 sa povezima, što bi ukazivalo na smrt streljanjem. To, međutim, nije sprečilo MKTJ da nastavi da ga koristi kao „ključnog svedoka“.

Isto tako, Erdemović nije mogao pred MKTJ da potvrdi ni tačan datum „masakra“ kom je, navodno, učestvovao, već ga je u svedočenjima menjao – sa 20. na 16. juli 1995.

Erdemović je takođe iznosio i kontradiktorna svedočenja o činu koji je imao u to vreme, tvrdeći čas da je bio vodnik, čas da je bio ražalovan.

Takođe, Erdemović nikada „nije mogao da se seti“ ko je uopšte izdao naredbe za pogubljenja u kojima je navodno učestvovao. To je bio „neki potpukovnik“, koji do-dan danas nije identifikovan.

Erdemovićevi saučesnici:
Neki, ali ne i svi Erdemovićevi imenovani saučesnici su kasnije osuđeni, ali ne pred MKTJ, već pred Sudom Bosne i Hercegovine (BiH) za ratne zločine 2012. godine.

Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijanin i Zoran Goronja osuđeni su na razne vremenske kazne za pogubljenja na farmi Branjevo. Zanimljivo je, i indikativno, da ovi ljudi nisu ispitivani pred MKTJ, verovatno zbog opasnosti da se njihova svedočenja ne bi međusobno slagala – a i da bi kompromitovala svedočenje „krunskog svedoka“, Erdemovića. Ovo je isto kao kada bi neki sud, u procesu protiv grupe ljudi koji su nekoga ubili, dao nalog za hapšenje i ispitivanje samo jednog od njih, dok bi ostale saučesnike potpuno ignorisao.

Erdemović i njegovi saučesnici bili su pripadnici tzv. 10. diverzantskog odreda, višenacionalne jedinice u kojoj su bili Srbi, Hrvati, muslimani i Slovenci. Za ovu jedinicu nikad nije precizno ustanovljen njen položaj u komandnom lancu Vojske Republike Srpske. Neki od njenih pripadnika su se kasnije borili u Africi, kao plaćenici zapadnih vojski. Po Erdemovićevim kontradiktornim svedočenjima, pripadnici jedinice su dobili novac, ili zlato, za pogubljenja – što svakako nije ponašanje koje se može uskladiti sa pravilima koja vladaju unutar regularne vojske.

3. Za šta se terete ostali koji su pred MKTJ osuđeni za zločine ili „genocid“ u Srebrenici?
Dragan Obrenović (2003), po nagodbi sa Tužilaštvom za progon muslimanskog stanovništva Srebrenice, osuđen na 17. godina.

Vidoje Blagojević (2005), za saučesništvo u ubistvu, progon i nečovečno ponašanje, osuđen na 15 godina.

Dragan Jokić (2005), za saučesništvo u istrebljenju i zločine protiv čovečnosti, osuđen na 9 godina.

Vujadin Popović (2010), za genocid i zločine protiv čovečnosti, osuđen na doživotnu robiju.
Ljubiša Beara (2010) (na slici iznad), za genocid i zločine protiv čovečnosti, osuđen na doživotnu robiju.

Drago Nikolić (2010), za saučestvovanje u genocidu i zločine protiv čovečnosti, osuđen na 35 godina.

Radivoje Miletić (2010), za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona rata, osuđen na 18 godina.

Vinko Pandurević (2010), za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona rata, osuđen na 13 godina.

Ljubiša Borovčanin (2010), za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona rata, osuđen na 17 godina.

Nijedno od ovih lica nije optuženo niti osuđeno za neposredno ubijanje ratnih zarobljenika nego po liniji komandne odgovornosti.

4. Da li se dosad, posle 19 godina sudskih postupaka pred MKTJ, utvrdilo ko je izdao naređenja za pogubljenja zarobljenika?
Ne. U izdvojenom mišljenju u Drugostepenoj presudi u predmetu Tolimir iz aprila 2015. g. član žalbenog Veća, sudija Žan-Klod Antoneti je izjavio ako bi ga rodbina žrtava pitala ko je naredio pogubljenja i zašto, on na to pitanje ne bi znao kako da odgovori (Drugostepena presuda, s. 400). Nijedan od ostalih sudija MKTJ ga nije demantovao.

A postoji i svedočenje koje se nikako ne sme izgubiti iz vida kada se govori o inspiratorima događaja:

Hakija Meholjić, član Ratnog predsedništva Srebrenice, je u mnogim medijima, kao i u norveškom filmu Srebrenica: izdani grad, citirao reči Alije Izetbegovića sa sastanka u Sarajevu iz 1993. kada je Izetbegović pred više svedoka rekao „da mu Klinton nudi da četnici uđu u Srebrenicu i izvrše pokolj pet hiljada Muslimana, posle čega će NATO bombardovati srpske položaje u Bosni“.

5. Koliko je dosad tela sahranjeno u Memorijalnom centru u Potočarima, kod Srebrenice?

U Memorijalnom centru u Potočarima je do 2015. ukopano oko 6.300 „imena“ (na spomeniku je uklesano ukupno 8.372 imena). Procedura ukopa je u potpunosti pod kontrolom Instituta za nestala lica BiH sa sedištem u Sarajevu i muslimanskih verskih vlasti koje, pod izgovorom verskih propisa, ne dozvoljavaju nikome sa strane da ima uvid u sadržaj posmrtnih kovčega (tabuta), niti da izvrši nezavisni uvid u ukopani biološki materijal.

Evo npr. kako Haša Omerović, koje je u julu 1995. izgubila muža, oca i brata, ali je odbila da joj muž bude sahranjen u Memorijalnom centru u Potočarima, opisuje manipulacije vezane za ovo mesto:

„Ima još porodica koje javno neće da govore, a tiho su, o svom trošku, sahranile svoje najmilije na drugim mestima, van Potočara. Takođe, ima ljudi koji su sahranjeni u Potočarima, a nisu stradali 1995. godine, koji su bili neki borci i neki komandanti. Oni su, dakle, sahranjeni u Potočarima i napravljeni su im isti nišani k’o i onim ljudima koji su stradali u julu ‘95. Ima tu i stradalih u međusobnim i svakakvim drugim sukobima. Tu je bio najprljaviji rat, i taj rat su vodili mafijaši, a nisu ga normalni ljudi vodili“.

A jedan od osnivača SDA i dugogodišnji član Organizacionog odbora za obeležavanje događaja u Srebrenici Ibran Mustafić (na slici ispod), kaže:
„Srebrenica je odavno predmet manipulacija, a glavni manipulator je (predsednik Komisije za traženje nestalih Federacije BiH) Amor Mašović koji je planirao da na žrtvama Srebrenice živi narednih 500 godina. Međutim, tu su i mnogi drugi iz Izetbegovićevog okruženja koji su još od leta 1992. godine krenuli u sprovođenje projekta po kome je jedino bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava”.

6. Da li je za sva tela nepobitno utvrđeno da su „žrtve Srebrenice“?
Ne, mimo forenzičkog osoblja Tužilaštva MKTJ i ICMP (Međunarodna komisija za nestala lica) u Tuzli i pod kontrolom američke vlade, niko nema pristup posmrtnim ostacima niti uvid u njihovo stanje.

Zvanični prikazi demografskog stanja i presude MKTJ uopšte ne pominju broj lica koja su poginula za vreme proboja 28. divizije Armije BiH prema Tuzli sredinom jula 1995, a koja se u izveštajima Ujedinjenih nacija (UN) i drugim kompetentnim izvorima procenjuju u proseku na oko 3.000.

Mirsad Tokača iz Sarajevskog Informativno-dokumentacionog centra (IDC) je 2010. izjavio da je pronađeno „oko 500 živih Srebreničana“ koji se vode kao nestali, kao i „70 osoba koje su sahranjene u Memorijalnom centru Potočari, a koji nisu stradali u Srebrenici“.

Ibran Mustafić, funkcioner civilne uprave u srebreničkoj enklavi, rekao je da je do 1.000 osoba stradalo u međusobnim sukobima muslimana tokom povlačenja iz Srebrenice.

Naser Orić (na slici ispod) u svojoj knjizi Srebrenica svedoči i optužuje (1994), str. 190–244, navodi imena 1.333 muškaraca iz enklave koji su poginuli u borbenim dejstvima pre pada Srebrenice u julu 1995, kada su muslimanske snage napadale srpska sela u široj okolini.
Direktor Memorijalnog centra u Potočarima Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović izjavili su da je u Potočarima sahranjeno oko 50 lica stradalih još 1992, a koja su „u bliskom srodstvu“ sa licima koja se vode kao žrtve pogubljenja.

Hakija Meholjić, ratni šef policije u Srebrenici, izjavio je da je „ljut na sve“ koji su u Memorijalnom centru sahranili 75 osoba koje nisu poginule u julu 1995.

Amerikanac Filip Korvin, najviše rangirani civilni zvaničnik UN na terenu u julu 1995. nikad nije odstupio od tvrdnje da je u okolini Srebrenice pogubljeno „700-800“ ljudi.

Josef Bodanski, bivši direktor Specijalne komisije američkog kongresa za terorizam i nekonvencionalni rat tvrdi da „svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama“.

7. Koliko ljudi je stradalo u borbama oko Srebrenice u julu 1995?
Veštak Tužilaštva MKTJ Ričard Batler procenjuje da je poginulo oko 2.000 pripadnika muslimanskih snaga, portugalski oficir i posmatrač UN Karlos Martins Branko – takođe oko 2.000, američki obaveštajac Džon Šindler – oko 5.000, Karl Bilt – oko 4.000, a UN iznosi cifru od oko 3.000. Po ovim procenama proizilazi da je znatan broj nestalih lica na muslimanskoj strani poginuo u borbi kao legitimne žrtve ratnih dejstava, i da nisu bili streljani.

8. Prema forenzičkim dokazima kojima raspolaže MKTJ, za koliko ljudi je nepobitno dokazano da su žrtve pogubljenja u julu 1995?
Ekshumacija posmrtnih ostataka iz raznih grobnica koje se potencijalno, ali ne i nužno, mogu dovesti u vezu sa Srebrenicom u julu 1995, bila je pod kontrolom MKTJ samo između 1996-2001. U tom periodu je obrađeno i klasifikovano 3.568 „slučajeva“, s tim što jedan „slučaj“ ne znači nužno i jedno telo, već može da predstavlja samo deo tela. Forenzička analiza daje sledeće rezultate:

• Samo za 442 ekshumirane osobe bi se nepobitno moglo tvrditi da su žrtve streljanja, s obzirom da su imale poveze preko ruku ili očiju;

• 627 osoba imaju povrede od fragmenata metaka ili metala, što može da bude posledica pogubljenja, ali i borbi;

• 505 tela ima povrede od metaka, što može da bude posledica pogubljenja, ali i borbi;

• Za 411 tela se ne može utvrditi uzrok smrti;

• 1.583 „slučajeva“ predstavljaju samo delove tela, s tim što su forenzički stručnjaci MKTJ konstatovali da se za 92,4 odsto njih ne može utvrditi uzrok smrti.

Dakle, originalni forenzički izveštaji, urađeni pod nadzorom i kontrolom MKTJ, pokazuju da je u svim masovnim grobnicama obrađenim između 1996-2001. sahranjeno nešto manje od 2.000 leševa. Međutim, kada se pogledaju svi nalazi vidi se da je, i među tih 2.000 leševa, daleko manje stradalih ljudi putem nekog zločina, već su poginuli prilikom borbi, ili su umrli od neke bolesti, ili još neutvrđenog uzroka.

Od 2002. godine, ekshumacija grobnica i identifikacija žrtava je u isključivoj nadležnosti zapadno finansirane ICMP (Međunarodne komisije za nestala lica), i Komisije za nestala lica BiH. Ni jedan predstavnik javnosti, medija ili stručnih organizacija nikada nije imao adekvatan pristup poslovnom delu njihove glavne forenzičke laboratorije u Tuzli, gde se podaci „obrađuju“, niti je njihov rad transparentan i podložan međunarodnoj verifikaciji.
Predstavnici ovih organizacija su radikalno proširili sferu svojih ekshumacija od 2002, obuhvatajući sva nalazišta posmrtnih ostataka na širem području Srebrenice, ne trudeći se da prave razliku između grobnica gde su mogle biti ukopane žrtve streljanja i grobnica duž putanje proboja 28. divizije Armije BiH, gde se pretežno nalaze poginuli u borbama sa VRS.

Najzad, uz veliku medijsku pompu, prešlo se na novu metodologiju namicanja „čuvene“ cifre od 8.000 – pomoću uparivanja DNK uzoraka ekshumiranih pojedinaca i članova njihovih porodica. Grobnice sa posmrtnim ostacima poginulih, koje nemaju veze sa ratnim zločinom, sada služe kao nepresušni majdan „žrtava genocida,“ čiji se posmrtni ostaci svakog 11. jula, u medijski dramatičnim dozama od po nekoliko stotina, ceremonijalno sahranjuju u Memorijalnom centru u Potočarima.

Međutim, DNK uparivanjima se ne mogu utvrditi vreme, uzrok i način smrti, već samo identitet tela, što je direktor ICMP Tomas Parsons potvrdio pod unakrsnim ispitivanjem na suđenju Karadžiću 22. marta 2012:

„Međunarodna komisija za nestala lica se ne bavi pitanjem kako su te osobe bile ubijene, niti da li je njihova smrt bila zakonita ili ne. Ja pružam izveštaj o identifikacijama koje su bile obavljene u vezi sa posmrtnim ostacima koji su ekshumirani iz masovnih grobnica“ (Karadžić, transkript, s. 26633).

Ako se zna da su se istovremeno sa streljanjima u neposrednoj blizini odvijala i žestoka borbena dejstva na dugačkom frontu od 60 km između Srebrenice i Tuzle, očigledno je da je puka identifikacija mrtve osobe potpuno beskorisna kao dokaz u vođenju krivičnog postupka, o pravnoj kvalifikaciji dela i da ne govorimo.

Postoji brojka od oko 6.600 za koju ICMP tvrdi da predstavlja ukupan broj nestalih lica čiji je identitet navodno utvrđen uparivanjem DNK uzoraka, a koju MKTJ, na osnovu puke tvrdnje, implicitno prihvata kao poimence utvrđeni broj streljanih. Ako takav spisak imena zaista postoji, niko ga nije video niti utvrdio njegovo poreklo. Odbrana optuženih je lišena mogućnosti da korišćenjem matičnog broja i drugim sredstvima nezavisno proveri da li su ta lica zaista postojala i, ako jesu, da li su živa ili stvarno mrtva.

Bez obzira na sve ovo, u medijima je, sasvim neosnovano, uspostavljena jednačina: DNK identifikacija = „žrtva genocida“. To jednostavno nije tačno.

9. Koliko je Srba u užoj i široj okolini Srebrenice stradalo od muslimanskih snaga koje su dejstvovale iz same Srebrenice od 1992. do jula 1995?
Prema nalazima u studiji Istorijskog projekta Srebrenica Srpske žrtve Srebrenice, 1992–1995, posvećenoj ovoj temi i izvedenoj po strogim kriterijumima u skladu sa međunarodnopravnom definicijom civilne žrtve, na području Srebrenice u navedenom periodu stradalo je 705 srpskih civila. Taj broj je provizoran i može biti povećan kako se bude dolazilo do novih podataka.
Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku popisao je imena preko 3.200 žrtava iz regiona Birač, u kom su dejstvovale jedinice Nasera Orića između 1992-1995, a koji obuhvata teritorije opština Zvornik, Osmaci, Šekovići, Vlasenica, Milići, Bratunac i Srebrenica.

10. Da li je iko osuđen za ove zločine protiv Srba pred MKTJ?
Za zločine protiv srpskog civilnog stanovništva na području Srebrenice između 1992. i 1995, u kom periodu je napadnuto i razoreno oko pedeset srpskih sela i naseobina, nije odgovarao niko. Protiv komandanta muslimanskih snaga u enklavi Srebrenica Nasera Orića pokrenuta je optužnica pred MKTJ u Hagu, ali je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“ uprkos činjenici da su njegova priznanja o ubijanju srpskih civila objavljena i u zapadnim masmedijima pre 1995. g. Možda najupečatljivije svedočanstvo o Orićevim zločinima dato je u izveštaju novinara Vašington posta Džona Pomfreta, koji je Orića intervjuisao u samoj Srebrenici, 16. februara 1994. u vreme kada je Srebrenica navodno bila “demilitarizovana”, kao “zaštićena zona” UN:

“Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima.

‘Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći’, objašnjava Orić dok se scene mrtvih muškaraca iskasapljenih noževima smenjuju na njegovom Soni televizoru… Izležavajući se na udobnom kauču, obučen od glave do pete u maskirnu uniformu, sa grbom Armije SAD ponosno prišivenim preko srca… komandant Orić je najžešći momak u ovom muslimanskom gradu, kojeg je Savet bezbednosti UN proglasio zaštićenom ‘bezbednom zonom’“.

Ni ovo, kao ni druga slična svedočenja, nije bilo dovoljno za Haški tribunal da osudi Orića.

11. Da li je Srebrenica uistinu bila demilitarizovana, kao „zaštićena zona UN“?
Uprkos sporazumu koji je postignut u maju 1993. godine, po kom je srebrenička enklava proglašena zonom pod zaštitom UN, ona nikada nije demilitarizovana, o čemu svedoče i izveštaji najviših nadležnih instanci.

Izveštaj Generalnog sekretara UN od 30. maja, 1995:

“Poslednjih meseci, snage (bosanske) Vlade su bitno povisile nivo vojnih aktivnosti u većini zaštićenih zona i njihovoj okolini, a mnoge od njih, uključujući Sarajevo, Tuzlu i Bihać, uključene su u šire vojne kampanje Vlade… Vlada takođe drži znatan broj vojnika u Srebrenici (što u ovom slučaju predstavlja kršenje dogovora o demilitarizaciji)“.

Jasuši Akaši, bivši Šef misije UN u BiH, članak za Vašington tajms od 1. novembra 1995:

“Činjenica je da su snage bosanske Vlade koristile ‘zaštićene zone’ ne samo u Srebrenici već i u Sarajevu, Tuzli, Bihaću i Goraždu za obuku, oporavak i ponovno snabdevanje svojih vojnika.”
Izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, april 2002:

“Navodna demilitarizacija enklave bila je praktično mrtvo slovo na papiru. Bosanska vojska (ABiH) je vodila svesnu strategiju ograničenih vojnih napada radi vezivanja relativno velikog dela armije bosanskih Srba (VRS), sa ciljem da se spreči njeno premeštanje u punoj snazi u glavnu zonu ratnih dejstava oko Sarajeva. Ovo se takođe radilo iz srebreničke enklave. Snage ABiH nisu se uzdržavale od kršenja svih pravila u okršajima s VRS. Izazivali bi vatru od strane bosanskih Srba a zatim se povlačili pod zaštitu jedinice Holandskog bataljona, koja bi time rizikovala da bude uhvaćena između dve vatre”.

12. Koji je bio brojčani odnos između snaga Vojske Republike Srpske (VRS) i jedinica Armije BiH (ABiH) unutar „demilitarizovane zone“ Srebrenica početkom jula 1995?
U norveškom filmu Srebrenica: izdani grad pominje se broj od 400 vojnika VRS, plus oko 1.600 lokalnih ljudi pod oružjem.

Vojni dopisnik londonskog Tajmsa Majkl Evans izveštava: „Postoje izveštaji da je do 1.500 Srba učestvovalo u napadu na Srebrenicu, ali su obaveštajni izvori ocenili da je glavni napad izvelo oko 200 ljudi, sa pet tenkova“.

S druge strane, u norveškom filmu se navodi da su muslimanske snage brojale „oko 5.500 vojnika“.

Novinar Bi-Bi-Sija Džonatan Ruper piše:

„Po svim svedočenjima, bilo je najmanje 5.000 naoružanih vojnika Armije BiH u Srebrenici – a verovatno i mnogo više. Po tvrdnjama snaga UN koje su se nalazile u samoj zaštićenoj zoni, Armija BiH u Srebrenici bila je dobro naoružana – štaviše, pripadnici Holandskog bataljona zabeležili su priliv najmodernijeg naoružanja i komunikacione opreme u Srebrenicu tokom 1995“.

Džon Šindler, bivši glavni analitičar za BiH američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), tvrdi da se srebrenička „demilitarizovana enklava“ krajem 1994. godine naoružavala vazdušnim putem, preko tzv. „crnih letova“, a da je NATO, koji je kontrolisao vazdušni prostor iznad BiH, „zažmurio na njih“.

Dakle, srebrenička enklava ne samo da nije bila demilitarizovana već je bivala dodatno naoružavana, uz blagoslov NATO.

Jasno je da snage VRS, koje su bile i brojno i tehnički inferiorne, nisu mogle realno da prave bilo kakav plan „masovnog istrebljenja“, što potvrđuje i izveštaj holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju:
“Gledajući unazad, nema indicija da je povećana aktivnost VRS u istočnoj Bosni početkom jula 1995. bila usmerena na bilo šta drugo osim na neutralisanje srebreničke zaštićene zone i presecanje glavnog puta prema Žepi. Plan kampanje je sačinjen 2. jula. Napad je započeo 6. jula. Bio je toliko uspešan i naišao je na toliko malo otpora da je uveče 9. jula odlučeno da se ide dalje i vidi da li je moguće zauzeti celu enklavu”.

13. Kakva argumentacija stoji iza kvalifikacije da se u Srebrenici desio „genocid“?
Prva krupna presuda koju je Tribunal izrekao, i koja je najviše doprinela konstrukciji “zvanične verzije” da se u julu 1995. u Srebrenici dogodio “genocid”, jeste presuda generalu Vojske Republike Srpske, Radislavu Krstiću, doneta u avgustu 2001.

Po rečima britanskog profesora Tare Mekormak:

„Na suđenju Krstiću ustanovljeno je da Krstić nije znao ništa o bilo kom ubistvu koje je počinjeno i da nije na bilo koji način učestvovao. Štaviše, Tribunal je prihvatio činjenicu da je Krstić lično izdao naređenja da se bosansko-muslimanski civili poštede. Njegova presuda zasnovana je na učešću u ‘zločinačkom poduhvatu’, u zauzimanju Srebrenice“.

Majkl Mandel, profesor međunarodnog prava na Jork Univerzitetu u Torontu:

„Ako slučaj generala Krstića simboliše bilo šta, onda je to činjenicu da se genocid nije desio u Srebrenici… Tvrdnje Tribunala da se u Srebrenici dogodio genocid nisu podržane ni činjenicama koje je on ustanovio ni pravom na koje se pozivao. Čak i zaključak Sudskog veća Tribunala da su ‘snage bosanskih Srba streljale nekoliko hiljada muškaraca bosanskih muslimana, s tim da je ukupan broj žrtava… verovatno između 7-8.000’ nije podržan nikakvim eksplicitnim nalazima Tribunala. Broj ekshumiranih tela iznosio je svega 2.028, a Veće je moralo da prizna da je jedan broj poginuo u borbama, čak idući toliko daleko da izjavi da dokazi samo ‘ukazuju’ na činjenicu da ‘većina’ ubijenih nije stradala u borbama“.

Jedan od neosporno najvećih svetskih autoriteta po pitanju genocida i njegove definicije, direktor centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof, ovako je, u junu 2015. okarakterisao događaje u Srebrenici:

„Koliko znam, ono što se tamo desilo nije opis ili definicija genocida. Mislim da je odluka da se to nazove genocidom doneta iz političkih razloga“.

14. Da li je Komisija Vlade Republike Srpske zaista „priznala genocid“ u svom Izveštaju iz 2004?
Ne. U Izveštaju je Komisija upotrebila reč „genocid“ samo citirajući presudu MKTJ generalu Radislavu Krstiću. Komisija nije usvojila cifru od „8.000 streljanih“, već je zaključila da postoji spisak od ukupno 7.108 imena osoba koje su bile prijavljene kao nestale između 10. i 19. jula 1995. Takođe nije izjavila da su svi koji su na spiskovima nestalih ubijeni i mrtvi, već da među pobrojanima ima i ljudi koji su stradali u vojnim operacijama i pre 1995, kao i onih koji su kasnije umrli prirodnom smrću, dok je za neke utvrđeno da su promenili identitet i žive na drugim mestima, a za druge da su izdržavali kaznu za krivična dela.

Inače, Izveštaj je napravljen u neregularnim uslovima i pod prisilom tadašnjeg visokog predstavnika za BiH Pedija Ešdauna (na slici ispod), o čemu je pisao američki profesor Edvard Herman sa Univerziteta u Pensilvaniji:
„Bosanski Srbi ustvari jesu izdali Izveštaj o Srebrenici u septembru 2002, ali je on odbijen od strane Pedi Ešdauna zbog toga što nije došao do traženih zaključaka. On je zatim izdejstvovao novi izveštaj tako što je otpustio masu političara i analitičara iz Republike Srpske, uz pretnje upućene Vladi RS, da bi konačno iznudio izveštaj pripremljen od strane ljudi spremnih da dođu do zvanično odobrenih zaključaka“.

Da podsetimo, prema međunarodnom pravu, akt donet pod prisilom ne može se smatrati legitimnim.

ZAKLjUČAK
Posle 20 godina, jedino što se pouzdano može zaključiti je da se praktično ništa pouzdano još uvek nije utvrdilo u vezi sa Srebrenicom. Jedini način da se to uradi je da se problemu priđe nepristrasno, s ciljem da se utvrdi istina, a ne da se stiču politički poeni ili geopolitički ciljevi. To je posao za jednu nezavisnu, mešovitu, međunarodnu komisiju. Vreme je da se takva komisija osnuje.

Prema onome što danas znamo:

• Ne postoji nikakva veza između streljanja zarobljenika i zvaničnih organa ni Republike Srbije ni Republike Srpske;

• Izvesno je streljanje izvršio veoma mali broj ljudi, koji su bili različitih nacionalnosti, pa ni po tom osnovu se ne može ustanoviti „srpska krivica“;

• Broj žrtava za koje se sa velikim stepenom sigurnosti može tvrditi da su streljani je desetostruko manji od brojeva žrtava koji se neprekidno ponavljaju u javnosti. Ako broj nije važan, kako se to obično kaže, zašto se onda desetostruko uveličava, odnosno zašto se ne govori o dokazanim žrtvama, osim zato da bi se stvorila pretpostavka neke „srpske krivice“ i time opravdale represivne mere prema Republici Srpskoj i Republici Srbiji?;

• Broj streljanih zarobljenika, za koje zlodelo su mnogi osuđeni ili su poginuli u Africi za zapadne interese, manji je od broja masakriranih srpskih civila u okolini Srebrenice za koje niko nije odgovarao niti se muslimanima nameće zbog toga osećaj kolektivne krivice.

Prema tome, Srbija, Republika Srpska i Srbi kao narod nemaju nikakvog razloga da se bilo kome izvinjavaju za još uvek nerasvetljeni zločin u Srebrenici, a naravno da treba izražavati saučešće sa porodicama žrtava, osuđivati zločin, ali i insistirati da se, konačno, sprovedu krivični postupci protiv počinilaca zločina protiv srpskog naroda, zarad srpskih porodica čiji su najbliži zločinački ubijeni i u čijem bolu saučestvujemo, kao i u bolu svih drugih porodica nevinih žrtava uzrokovanih raspadom SFRJ.

„‘Srebrenički masakr’ predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima. Neke druge tvrdnje i otvorene laži odigrale su svoju ulogu u balkanskim sukobima ali, dok su neke dale svoj skroman doprinos propagandnom repertoaru uprkos tome što su kasnije pobijene (Račak, Markale, srpsko odbijanje da se potpiše sporazum u Rambujeu, 250.000 poginulih Bosanaca, cilj stvaranja Velike Srbije kao motorne snage koja je pokretala balkanske ratove), srebrenički masakr ostaje nedostižan u svojoj simboličkoj moći. To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.“
Profesor Edvard Herman, sa Univerziteta Pensilvanije, SAD

„Cifra od 7.000 ubijenih, s kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, je jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700.“
Filip Korvin, SAD, najviši civilni predstavnik UN na terenu u BiH u junu 1995.
“Svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama. Neprestano insistiranje na visokom broju muslimanskih žrtava takođe služi prikrivanju prethodnih ubistava srpskih civila u tom gradu od strane muslimana.”
Josif Bodanski, direktor Specijalne komisije američkog kongresa za terorizam i nekonvencionalni rat

(Izvod iz info-knjižice o Srebrenici koju je pod naslovom „Srebrenica 1995-2016: suve činjenice, bez propagande ili ulepšavanja“ Fond strateške kulture objavio u julu 2015. g. povodom 20-godišnjice dešavanja u Srebrenici)

Stefan Karganović, Aleksandar Pavić

FSK