Srbija talac staračkog biračkog tela

0
505

Još sa nastupanjem višestranačja u Srbiji struktura biračkog tela bila je narušena u korist starijih birača. Osim te brojčane neravnoteže između mlađih i starijih birača postoji niz faktora koji starije čine odlučujućim, presudnim faktorom u izboru vlasti.

penzioneri arhivska fotografija: gradjanin.rsPre svega, to su poglavito niskoobrazovani glasači. Po poslednjem popisu, u Srbiji skoro trećina stanovnika starijih od 15 godina nema više od osnovnog obrazovanja (veoma često ni toliko). Najčešće su to stariji ljudi. Ima ih donekle sa srednjim, a znatno ređe sa višim i visokim obrazovanjem. U stvari, problem i nije toliko u starosti kao takvoj koliko u nivou neobrazovanosti i nepismenosti starih. Tačnije, ono što određuje njihovo opšte, pa i političko, ponašanje i lične osobine i nije toliko starost koliko njihova neškolovanost.

Pre svega, stariji birači (otprilike preko 60 godina) poznati su kao veoma aktivni, disciplinovani glasači (da ne kažem odgovorni jer obično biraju pogrešne opcije). Poznato je da se ne samo da se najviše odazivaju glasanju, već se i prvi pojavljuju na biralištima u ranim jutarnjim časovima kao kad idu po hleb, mleko i novine. Za njih to nije samo pravo, već i uživanje, događaj, provod.

Gerontološki je dobro poznato da su naši stari ljudi veoma rigidni, nefleksibilni, inertni u svojim životnim navikama (teško menjaju lekara, prodavca, kiosk i omiljene novine, poslanika…), neskloni su inovacijama (recimo tehničkim), čak i kad im je to poslovna obaveza i kad im to olakšava i unapređuje život. Oni će nekako prihvatiti mobilni telefon, a kompjuter i internet gotovo nikako. To je jedan od razloga što ih čini i manje ili loše informisanim (dezinformisanim), nekritičnim, podložnim manipulacijama od strane medija u rukama i u službi aktuelne vlasti jer ne koriste izvore informacija na internetu koji su nepodložni ili, barem, spadaju u medije najmanje podložni cenzuri vlasti i ujedno najobjektivnije i najkritičnije.
penzionerii

Zatim, stari teško menjaju političku partiju ili širu opciju koja je obično demagoško-populističkog tipa sa autoritarnim i harizmatičnim vođom na čelu, za koju se vežu emocionalno-nekritički dugoročno ili trajno bez obzira na njene loše rezultate. Zapravo, oni nisu u stanju da kritički i pravovremeno sagledaju pogrešan tok politike vlasti već odustaju tek nakon njenog očiglednog i dugotrajnog neuspeha, kada je već prekasno, kada su drastično i lično “udareni po džepu”.

Stari nisu u stanju ni da prepoznaju partiju koja zastupa njihove interese već se opredeljuju na osnovu svog političkog (ne)ukusa i to tako da, kako kaže jedan estetičar, “kičlija uvek nepogrešivo izabere kič”. Stari, dominantno poreklom sa sela, intuitivno se vezuju za one partije koje “zrače” nečim ruralnim (i kada ga one same deklarativno ne ističu). Oni često izbegavaju i ne vole one političare u čijem držanju njihov senzibilitet prepoznaje nešto urbano, otmeno, gospodstveno, već njihovom afinitetu više odgovaraju oni u čijem fizičkom izgledu, držanju, ponašanju, pikanterijama iz privatnog života, izjavama, nepoznavanju stranih jezika, čak i onda kada ih politička funkcija na to obavezuje (predsednik države, ministar spoljnih poslova), instinktivno prepoznaju nešto svoje, ruralno. Njima su spremni i da oproste i po koju aferu u medijima, a ovima drugima da iskonstruišu, “napakuju” i kad je nemaju.

Ako se, međutim, radi o omiljenom političaru solidnijeg obrazovanja kojim odudara od ruralnog duha onda on taj svoj “nedostatak” mora da opravda ili nadoknadi svojom autoritarnošću, zalaganjem za “čvrstu ruku” i “zavođenje reda”, “hapšenje lopova”, za stroga, preka i brza rešenja (za pravdu cara Dušana).

Najstariji birači pokazuju i tvrdoglavu i dirljivo velikodušnu strpljivost prema vlasti jer, po njihovoj logici, ništa ne može “preko noći”, a ta “noć” zna da potraje i dva mandata, ako ne i više. Takođe, tradicionalno naviknuti na životnu muku i ranije represivne režime i još uvek pamteći rat i glad oni imaju skromna materijalna očekivanja od života, pa time i od vlasti. Poznato je njihovo zadovoljstvo i zahvalnost kada od vlasti dobiju neku vanrednu i minimalnu novčanu milost (pred Novu godinu, praznik) ili novčanu nadoknadu koja ide uz kućnu negu, socijalnu pomoć – “čuti, mogli su i ovo da ne daju!” što govori o njihovom podaničkom mentalitetu.

Pored toga što, naizgled paradoksalno, imamo aktivnu starost (po onoj narodnoj “glup i štetan, a vredan”) imamo, nažalost, i pasivnu mladost. Za razliku od starih mladi su ne samo apatični, već i ravnodušni, politički neodlučni, neopredeljeni, životno i politički neodgovorni, nezreli i dezorijentisani (pogotovu najmlađi koji se tek regrutuju u biračko telo) kako zbog razočaranosti u opšte i političko stanje u zemlji, tako i političke neinformisanosti i neizgrađenog političkog stava, ali i nepregledno raznovrsne i zbunjujuće političke ponude. Mladi ne samo što su manje spremni da učestvuju u glasanju, već se i sve manje rađaju što se značajno oseća. Osim toga, dobar deo njih, najvećma visokoobrazovanih, napustio je zemlju. Oni obično imaju formalno pravo glasa, ali ga retko koriste budući da to zahteva odlazak u određenu ambasadu, utrošak izvesne energije i novca. Što je najvažnije, zašto bi se brinuli o sudbini zemlje od koje su digli ruke i od koje su pobegli glavom bez obzira kad su za to nedovoljno zainteresovani i oni koji su ostali u zemlji.

Zbog pomentuog odliva mozgova udeo obrazovanih (potencijalno kritičnih glasača) u opštoj strukturi stanovništva se veoma sporo uvećava (trenutno ne prelazi 15-tak %), i to u zemlji sa toliko državnih i privatnih univerziteta koja ima hiperprodukciju visokoobrazovanih mladih ljudi i koja svake godine ima onoliko upisnih mesta na fakultetima koliko se godišnje dece rodi – 60.000. Umesto svega toga, uvećava se udeo starih. Sve dok je tako u Srbiji će se teško formirati jedna “kritična masa” kritičnog javnog mnjena koja bi svojim pritiskom i uticajem na politiku “podmazala” ili ubrzala mehanizam smenljivosti, odgovornosti, efikasnosti i uslužnosti vlasti, kao i transparentnosti njenog delovanja što su sve uslovi za elementarni društveni napredak i nastanak demokratskog društva blagostanja u kome vredi živeti.

180x100_Zikica-Simic-160x160

Žikica Simić, sociolog

gradjanin.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime