Čovek je nešto napisao o Vučiću.
Čovek je priveden na „informativni razgovor“
U podrum, sto kilometara daleko od kuće.
Čovek više nije mlad i ima porodicu.
NJegovo ime nećete naći u „slobodnim medijima“,
Niti igde.
Istorija se ponavlja. Najpre biva tragedija, potom komedija.
Srbija je postala veseli Aušvic. Na televizijama možete videti samo nafurane opajdare, propale rokere, intelektualne odrone i kuvare. Sa ulica dopire tutanj bornih kola. Buka se meša sa cvrčanjem masti u tiganju i nadglasavanjem fuksi koja je koga prva imala.
Poštena inteligencija u vidu političkih analitičara bi morala duboko da se zamisli da bi našla (ako bi ih iko slučajno zapitao) bar neku razliku između stanja prestonog srpskog grada Beograda u vreme parade pedera 28. 9. 2014, i bilo kog drugog prvog dana okupacije iz nekog ranijeg perioda. Što juče beše na Kosmetu, evo danas u Beogradu.
Vulgarni komunistički revolucionari večitih vizija svetle budućnosti čvrsto su rešili da još jednom povedu narod u suštinske i bolne reforme, ovaj put bez zezanja. Suštinu reformi je objasnio Čkaljin sin Čedomir, sa Vučićevog portala „e-novina“: „Držimo se Nemačke, kao što je Zoran Đinđić odavno to shvatio, a nastavio Aleksandar Vučić“.
Izdaja Kosova i Metohije je samo prvi korak uz pridržavanje za nemačke skute. Sad je parada pedera nešto bez čega ne može da se zamisli naš život i put u Evropu. To se mora bez obzira na cenu i žrtve. Zato je pretnja iz vrha vlast bila jasna: „Odgovor države biće jeziv“ – Poručio je Vučić svom narodu umornom i otupelom od jezivih odgovora, ako se slučajno usprotivi.
Lično Vučić nije imao vremena da nadzire paradu, jer je obilazio poplavljena područja. Taj odlazak iz Beograda najvažnijeg dana za istoriju Srbije ipak je izgledao kao klasičan odlazak „tetki po lek“. Kako god, razočaranje je bilo višestruko. Mulja odviše, narod ne onoliko srdačan koliko bi trebao biti s obzirom na posetu najdražeg gosta, a u Beogradu je na kraju režija izmakla kontroli.
O stanju narodnog duha možda plastično govori anketa koja je sprovedena na „Novoj srpskoj političkoj misli“: “Hoće li biti održana parada pedera?” Bizarno je što je anketa trajala i u ponedeljak. Dugo posle održane parade ljudi su se nadglasavali hoće li parade biti ili neće? Ja sam poslednje glasanje registrovao u ponedeljak, 29 septembra u 23:39, bilo je dovoljno. Međutim, suštinski mnogo gore je što je većina smatrala da parade neće biti. Pri tome, nigde nisam mogao videti ideju ko će taj sramotni i ponižavajući cirkus da spreči?
Nije li deprimirajuće kad uvidimo da većina onih koji sebe smatraju za otresite patriote izuzetne političke pismenosti jesu politički neupotrebljivi, da nemaju tačan kontakt po fazama sa realnim svetom?
Složićemo se da je glasanje “šta će biti juče” blesavo. Ali, koliko takvih retroaktivnih prognozera utiče na svest preostalih patriotskih birača? Uz to, gromoglasna većina sa naperenim mišem na plus i minus, neće da prizna da su ti post-socijalistički eksperti, odista, ne frazerski, do bola priglupi i komunistički bandoglavi. Što ne znači da nisu za evre. Traže milion, za početak; pa da nam dižu revoluciju.
Na drugoj strani su oni koji smatraju da na nedvosmislenu okupaciju treba reagovati kao na letnju zaparu – odmaranjem u `ladovini.
Na kraju imamo i polu-aktivne otporaše, koji, kada se sve sabere, deluju kao zarđali ventil na starom bojleru. Zvrji, pišti, ali srećom bojler neće eksplodirati. Ako ste pomislili da aludiram na “Dveri”, u pravu ste.
Da nas uteši, priskočio je velemajstor kratkih i šturih vojnopolitičkih kolumni, džet-set hotelski ratni izveštač, sa naglaskom na kalibar oruđa, Miroslav Lazanski. Njegova uteha se sastoji u podsećanju da nam predstoji još jedna parada ponosa, ne manje važna, koja se tiče progona Nemaca 1944. iz Beograd od strane sovjetskih trupa. Lazanski, međutim, velikodušno tu pobedu pripisuje Titovim komunistima, pa je, veli, red da dignutih čela pronesemo barjake sa petokrakama mučenim Beogradom. Da ga dotučemo.
Zadubljen u kalibre, Lazanski nije stigao da prebroji žrtve tih „oslobodilaca“ sa petokrakama. Uostalom, niko i ne spori da se ne zna ko nas je više pobio – nacisti, Atlanski saveznici ili partizani. Da je svaki put bilo krvi do kolena ili ramena, nije sporno.
Na volšeban način, možda prizivom osebujnog Lazanskog, slobodarski partizanski duh je nanovo iznikao. Okupatorima su se muški suprotstavili Tihi i Prle, pod konspirativnim identitetom mlađe braće Vučića i Maloga. Ako su u slučaju onih prethodnih otpisanih četnici preimenovani u partizane, što bi sad bilo važno čija su ova nova dvojica? Udarili sa ekipom atestiranih diverzanata na silu i nepravdu i herojski izašli iz okršaja razbijenih glava.
Žali Bože kvalitetnog alkohola prolivenog sa krvcom junačkom.
Gaulajter Vučić, čuven po svojim titanium balls i mekom srcu, promptno je oprostio i svojoj postrojbi na nervoznoj reakciji i braći partizanima slobodarski duh. Red je da u znak zvaničnog pomirenja odigraju fudbalski meč, koji bi bio više od igre. Prihod da namene poplavljenima, jer su nas svi sa molidbene donatorske večere zaboravili. Bele banke ne dadoše. Umesto pomoći, stigla je poruka da je stopiran svaki prijem novih članica u EU za najmanje pet godina, sa izuzetkom Ukrajine (zna se zašto). Ali i dalje moramo biti pokorni. Jeste da Vučić ima titanium balls, ali nisu baš do kolena, kao u frau Merkel, te ne sme da ih stisne i kaže: „EU, hvala vam na svemu, Srbija će sama brinuti o sebi, pa kad se predomislite, možemo da razgovaramo“. Nije smeo, ali je, lukavo, putem Tihog i Prleta, poslao poruku „Srbija se saginjati neće“.
Bar se tako priča.
Pre će biti da Srbijom silni i bahati voze levom stranom, pa do sudara mora doći.
U Srbiji institucija nema. Sve je samo laž, krađa i sila. Nama vlada zli Minhauzen Vučić, sluga tuđina. Zato može za jednu reč, za ništa zapravo, da se čovek razvlači po drumovima i podrumima, da živi u strahu za porodicu i egzistenciju. I svi okreću glavu, da ih ne bi snašlo isto. Za siledžije i lopove druga priča.
U takvoj Srbiji sloboda se može steći samo vaninstitucionalno. To podrazumeva spremnost na žrtvu. Kad takva svest sazri, možemo se nadati preporodu. Srbiju mogu osloboditi skromni ljudi dubokog i iskrenog patriotizma. Ili, što bi rekao naš prijatelj Stanimir Trifunović „Srbiju će osloboditi trećepozivci“.
Đorđe Ivković
