U cara Trojana kozje uši

0
401
Foto: pixabay

Ľudi češče čute iz stracha, nego iz pristojnosti. Kao da su ovce, Bože me prosti. Znate da su ovce najplašľivije životiňe? Zašto? Zato što su kratkovide. Stvarno, stvarno. “Ovca kad mu vidi oči, ni da bekne, ni da skoči. Ovca ne sme da se brani. Vuk se ňenim strachom chraaa-aniii!” Ma, jok, ne vidi ovca oči vuku. Ona se prepadne na samu pomisao da je u ňegovoj vlasti. A nije. Jer naš pastir nije vuk, nego Bog. Takvi smo i mi. Plašimo se gladi, smrti… Imamo i decu. Zato i nosimo pelene na poslu. A zlo se našim strachom chrani. I misli da če još dugo, dugo, u vekove vekova, svakog meseca imati chiľade i chiľade evara od našich suza. I misli da čemo svi nositi pelene i dole i gore, i da čemo svi čutati jer če nas plašiti sopstvenom bezdušnošču. Zeznuli se. Više niko ne čuti 😀. Proradile rupe. Rupe u zemľi u koje su sachraňivane tajne.

Je l` ovo iz bajke “Ko se boji vuka još, tri za groš, tri za groš…”?
Nije, samo opušteno. Laganica.

Sad čemo prvo da se vratimo srpskoj narodnoj bajci. Je l` tako, deco? “Takoooo je, baba”. (Moji svi znaju da sam baba, al` da napomenem. Mnogo mi se sviďa da budem slatka bakica, pa vas molim da to primetite). Danas ču vam pričati srpsku narodnu priču “U cara Trojana kozje uši”. Zavalite se, polečemo.

Bio je jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su uši kozje, pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji išao, nije se natrag vračao, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao šta je video na ňemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje uši; onda bi ga car Trojan odmach posekao.

Tako doďe red na jednog berberina, ali se ovaj učini bolestan, pa pošľe svoga momka. Kad ovaj iziďe pred cara, zapita ga car što nije majstor došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Trojan sede te ga momak obrije. Momak, brijuči cara, opazi da su u ňega kozje uši, ali kad ga Trojan zapita šta je u ňega video, on odgovori da nije video ništa. Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da odsad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kuči, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je car kazao da ga svagda on brije i pokaže mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne kaže da je u cara video kozje uši.

Od to doba ovaj je momak jednako išao i Trojana brijao, i za svako brijaňe dobijao po dvanaest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje uši. Ali ga najposle stane mučiti i gristi gde ne sme nikome da kaže, te se počne gubiti i venuti. Majstor to opazi, pa ga stane pitati šta mu je, a on mu na mnogo zapitkivaňa najposle odgovori da ima nešto na srcu. ali ne sme nikome kazati, „a da mi je”, veli „da kome god kažem, odmach bi mi odlaknulo.” Onda mu majstor reče: – Kaži meni, ja neču nikome kazati; ako li se bojiš meni kazati, a ti idi duchovniku, pa kaži ňemu; ako li nečeš ni ňemu, a ti iziďi u poľe iza grada, pa iskopaj jamu te zakopaj glavu u ňu, pa tri puta u zemľi kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.

Momak izbere ovo treče: otide iza grada u poľe, pa iskopa jamu, te u ňu zavuče glavu i u tri puta rekne:

– U cara Trojana kozje uši!

Pa onda zagrne zemľu, i tako se smiri i otide kuči.

Kad posle toga proďe neko vreme, ali iz one jame nikla zova i tri pruta narasla lepa i prava kao sveča. Čobančad, kad naďu zovu, odseku jedan prut i od ňega načine sviralu, ali kad počnu svirati, svirala izdaje glas:

– U cara Trojana kozje uši!

To se odmach razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom čuje kako deca sviraju:

– U cara Trojana kozje uši!

Čuvši to, car Trojan odmach dozove onoga berberskog momka, pa ga zapita:

– More, šta si ti oglasio narodu za mene?

A on se siromach stane pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on ima. Onda car istrgne sabľu da ga poseče, a on se prepadne, pa sve po redu iskaže kako se zemľi ispovedao pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s ňim na kola, i poďe na ono mesto da vidi je li istina; kad tamo, ali još samo jedan prut naďu. Car Trojan zapovedi da se načini svirala od onoga pruta da vidi kako če svirati. Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas:

– U cara Trojana kozje uši!

Onda se car Trojan uveri da se na zemľi ne može ništa sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svaki može dolaziti da ga brije.

I čiča Miča, i gotova priča. E, al, nije! Nije. Počeše da se otvaraju razne rupe. Nove rupe. Ne niče ništa za svirale, nema se kad, nego se kao smrdľiv miris izvija šapat:
“U jednim našim novinama – pobuna”.
“Što se bune?!”.
“Neče da nose pelene na usta!”.
“Šta se desilo?”.
“Gazde če vaľda da izdaju saopšteňe, pa čemo znati više, sad mora da se čuti”.
“Aaaa, dobro. Znači, “U cara Trojana kozje uši”…?

E, pa, Trojane, jesi li ti baš ovo chteo…?

“Psssst. Samo osluškujte taj chuk…”
“Koji chuk, baba?”
“Čuti, bre! Čuti da čujem. Najboľe se čuje kad je ticho… Čuješ?”
“Čuje se, da… Šta je to? Baba, bre… Plašim se.”
“Vuna kičo, a, babino? To je nema srpska bajka. “U cara Trojana kozje uši”. Da… Kad misliš da se ništa ne zna, tajna se prenosi kroz etar po celoj našoj zemľi i inostranstvu. Prenosi se od mog do tvog pošteňa, od tvog do mog dostojanstva… “Zasvirala frula u pastira”.
“Baba, nemoj da pevaš! Pričaj! Aj` opet.”
“Da, baba, šta je bilo posle?”, dodaje drugi glasič.
“Čupiči babini, još nije bilo posle. To ču da vam pričam na nemačkom”.

Perla

blogfrket.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime