Ulazi li Srbija u NATO i zašto ne

2
2132
Foto: standard.rs

Budimo sigurni, današnja Srbija ne ulazi u NATO iako Vašington gaji srednjoročne i dugoročne ambicije da Srbiju integriše

„Srpsko stanovište“ odavno se izgubilo u diskursu glavnog toka, a vrednosnu prazninu koju je njegovo odsustvo ostavilo popunjava konfuzno mnoštvo međusobno suprotstavlјenih (najčešće stranih) gledišta na aktuelnosti. Ovo je problem primetan u praktično svim dimenzijama srpskog društvenog života, od političke, preko kulturne, do one bezbednosne, kojom ćemo se u ovom članku baviti.

Bezbednosna politika Srbije i dalјe je enigmna za javnost, delom zbog toga što je diktiraju kompleksne geopolitičke okolnosti, delom što se državni vrh nikada nije potrudio da je razjasni. Iako predstavnici vlasti sada već učestalo govore o vojnoj neutralnosti, njena sadržina ostaje nedefinisana, pa dolazi do ozbilјnog nerazumevanja građana za poteze koje pojedine institucije bezbednosti povlače u svom svakodnevnom radu. Ovo posebno važi za aktivnosti na polјu međunarodne saradnje Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Naša vojska sarađuje sa šezdesetak armija širom sveta, i to u raznovrsnim oblastima kao što su vojno-tehnička, vojno-obrazovna, vojno-medicinska, vojno-ekonomska, obaveštajna i druge. Od svega toga najveću pažnju javnosti privlače vojne vežbe, i to one sa NATO i Rusijom. Ovih dana to je slučaj sa zajedničkom vežbom, a zapravo obukom, koju srpski i američki padobranci iz naše Specijalne brigade i njihove 173. vazdušno-desantne brigade izvode na aerodromu Batajnica. Iako je ovoj vežbi prethodio čitav niz događaja koji svedoče o intenziviranoj vojnoj saradnji Srbije i Rusije, jednom delu javnosti ona je poslužila kao nov razlog za uverenje da Srbija „krišom“ ulazi u NATO. Kao da je uopšte moguće „krišom“ ući u NATO, no o tome nešto kasnije.

ŠTA JE ZAISTA NEUTRALNOST
U uslovima sve oštrijeg animoziteta koji između NATO i Rusije vlada, mnogi opravdano postavlјaju pitanje „kojem će se carstvu“ Srbija prikloniti. Problem je što odgovore uglavnom daju zagovornici ekstremnih gledišta – jedni koji smatraju da bi Srbija trebala da uđe u NATO i, po želјama Vašingtona, isklјuči svaku saradnju sa Rusijom (uz sve negativne posledice koje bi to imalo po srpske nacionalne interese na Kosovu i u BiH), i drugi, koji drže da bi Srbija trebalo da uđe u ODKB i raskine odnose sa Zapadom iako je trenutno ekonomski zavisna od EU i okružena članicama NATO, koje uz to imaju i efektivnu kontrolu nad 12 odsto njene teritorije. Zajedničko za oba ova gledišta jeste indirektni poziv da se Srbija uklјuči u „novi Hladni rat“ i tako suštinski pogorša svoj položaj. To implicira da ni jedan ni drugi stav nisu utemelјeni na „srpskom stanovištu“, odnosno da zanemaruju srpske nacionalne interese. A oni u datim okolnostima jedino mogu biti očuvani u okvirima politike vojne neutralnosti.

Neutralnost međutim nije jednoznačan pojam. Naprotiv, postoje razni oblici neutralnosti, a može se reći da je svaka neutralna država neutralna na svoj način. Primera radi, švedska vojna neutralnost se može objasniti kao „vojna nesvrstanost“, koja nije deo ustava te zemlјe, ali je doktrina koja se potvrđuje iz godine u godinu već nekoliko vekova. Kao deo političkog zapada i EU, ali ne i NATO, Švedska ipak ima visok stepen saradnje sa ovom alijansom, mada njene intervencije podržava jedino ukoliko postoji rezolucija UN kojom su odobrene. Čak i tada učešće u borbenim misijama nije opcija za Šveđane, što se pokazalo i na primeru Libije, gde je švedska avijacija imala isklјučivo izviđačku ulogu. Sa druge strane, Švedska ima ceo niz odbrambenih sporazuma sa EU i drugim nordijskim zemlјama, što znači da ne bi bila pasivna u slučaju napada na neku nordijsku zemlјu. Iako su poslednjih godina prisutni određeni pritisci da se Švedska učlani u NATO, taj scenario sprečava činjenica da je preko 50 odsto Šveđana izrazito suprotstavlјeno ideji učlanjenja i privrženo tradiciji vojne nesvrstanosti. Ovakva „vojna nesvrstanost“ je proteklih 200 godina dobro služila Švedsku i pomogla joj da postane jedna od najbogatijih zemalјa na svetu.

Da Vas podsetimo:  Ima li života nakon dočeka Nove godine?

Još jedan primer je Austrija, koja je 1955. proglasila stalnu neutralnost, što je kasnije inkorporirano i u ustav ove zemlјe. To, međutim, nije sprečilo Beč da kroz program Partnerstva za mir učestvuje u različitim NATO misijama i operacijama koje su percipirane kao usklađene sa austrijskim nacionalnim interesima, pretežno na Balkanu. Važno je istaći da u saradnji Beča sa Alijansom postoji crvena linija – Austrija ne prihvata učešće u vežbama koje se tiču Člana 5 povelјe NATO ili pripremama za napad. Osim toga, stav Beča je da će sve više insistirati na svojoj neutralnosti što odnosi između NATO i Rusije budu gori, pri čemu je oko 80 odsto Austrijanaca skeptično prema Alijansi.

„SRPSKI MODEL“ NEUTRALNOSTI
Neusmnjivi „šampion“ neutralnosti je Švajcarska, koja se ovakve politike u različitim oblicima drži još od 1515, a formalno od Vestfalskog mira 1648. I u švajcarskom slučaju se radi o zemlјi čija je stalna neutralnost ustavna kategorija, uz istovremenu participaciju u programu Partnerstvo za mir, doduše u dosta restriktivnijem obliku od Austrije. Naime, Švajcarska jedino učestvuje u misijama očuvanja mira, ali ne i u misijama „nametanja mira“ ili kakvim drugim intervencijama. Pri tome je za svako angažovanje vojske van granica Švajcarske u periodu dužem od tri nedelјe i broju većem od 100 pripadnika neophodno odobrenje parlamenta. Osim toga, u Švajcarskoj svega oko 11 odsto stanovništva podržava ideju ulaska u NATO, pa nema sumnje da će neutralnost ove zemlјe još dugo biti aksiom međunarodne politike.

Iako bi Srbija iz svakog od ovih modela mogla dosta toga korisnog da nauči, trebalo bi odmah reći da su istorijska iskustva, geopolitička realnost i bezbednosni izazovi Srbije jedinstveni, pa prema tome nameću i potrebu za zasebnim „srpskim modelom“ neutralnosti. On za sada nije definisan i obitava u dvema političkim kategorijama: u Rezoluciji narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka iz decembra 2007 (u kojoj se pominje jednom rečenicom) i u proklamovanoj politici vojne neutralnosti, koju sprovodi aktuelna vlada. Ovako marginalna zastuplјenost koncepta neutralnosti u strateškim dokumentima Republike Srbije svakako onespokojava, jer neutralnost Srbije nije ni ustavna kategorija, ni princip formulisan zasebnom deklaracijom ili rezolucijom zakonodavnih organa kako je to nedavno učinila Skupština Republike Srpske, pa u suštini zavisi od volјe vladajuće nomenklature. Međutim, iako protekle godine nisu donele formalnu konkretizaciju srpske neutralnosti, diplomatska i vojno-diplomatska praksa je pokazala da ona postoji i da se može kvalifikovati kao „aktivna vojna neutralnost“. Šta to znači?

Da Vas podsetimo:  Tone li Kragujevac u dužničko ropstvo?

Kada govorimo o neutralnosti, često se zaboravlјa da ona nije sinonim za pasivnost ili izolaciju. Radi bolјeg ilustrovanja ove razlike, mnogi teoretičari ukazuju na to da postoje „aktivna“ i „pasivna“ neutralnost. Pasivna je siguran put u propast. Ona podrazumeva izbegavanje bilo kakvih vojnih veza sa drugim državama, što njene oružane snage brzo dovodi u izolaciju i time umanjuje svoje odbrambene kapacitete. Suprotna njoj je aktivna neutralnost, u kojoj se neutralnost realizuje podjednakom saradnjom sa nekolicinom spolјnopolitičkih aktera. Možda najbolјe objašnjenje ovog koncepta dao je britanski diplomata ser Džordž Lajl Klaton:

„Onaj koji je aktivno neutralan ima svoje mesto u oba tabora. Za njega je jedino prihvatlјivo da ima savezništvo sa jednom od suprotstavlјenih strana ukoliko ga istovremeno ima i sa drugom stranom. Ovakva politika omogućuje državi da očuva svoju neutralnost, ali istovremeno i da profitira od svoje pozicije“.

AKTIVNA VOJNA NEUTRALNOST
Klaton konstatuje da je ovakva politika „verovatno nemoralna“, ali „nesumnjivo lukava i mudra“. Možda je diskutabilno koliko je ovakva politika u srpskom slučaju plod „lukavosti“, ali je ona u trenutnim geopolitičkim okolnostima praktično samu sebe nametnula Beogradu. Jer ne može Srbija ulaziti u NATO kada joj isti taj NATO rasparčava teritorijalni integritet i preti etiketom genocidnosti, a ne može ulaziti ni u ODKB kada je Rusija, ma koliko bila bliska srpskom srcu i naklonjena srpskim interesima, ipak fizički daleko, i to iza bedema kojim je NATO okružio našu zemlјu. I u tome nema ničeg nemoralnog, što je Moskvi jasno, za razliku od nekih drugih koji nas pozivaju da prekinemo „sedenje na dve stolice“.

Istrajavanje na putu aktivne vojne neutralnosti je izuzetno kompleksno, i to naročito u klimi zaoštravanja odnosa između svetskih sila, pa zahteva veliko diplomatsko umeće države koja ga primenjuje. Kada se ima u vidu da trenutno i Rusija i NATO (ali i Kina, i Nemačka, i Brisel, i drugi) pohvalno govore o Srbiji, stiče se utisak da je Srbija demonstrirala taj nivo diplomatskog umeća. On međutim nije prepoznat (ili je namerno ignorisan) u jednom delu javnosti koji, ne shvatajući principe aktivne neutralnosti, širi dezinformacije o navodnom „tajnom“ ulasku Srbije u NATO. Kao glavni argumenti za ovu tezu navode se potpisivanje IPAP sporazuma i činjenica da Srbija na godišnjem nivou ima više vežbi sa članicama NATO nego sa Rusijom. Osim što IPAP ne daje izvršna ovlašćenja za NATO u Srbiji, što traje dve godine nakon kojih se obnavlјa i što su ga sa NATO potpisale i članice ODKB poput Jermenije i Kazahstana, postoje i drugi razlozi koji ukazuju na neodrživost teze o diskretnom ulaženju Srbije u NATO.

Treba se podsetiti da naša zemlјa suštinski vodi politiku aktivne vojne neutralnosti tek od 2014. kada je u Nikincima pod nazivom “Srem 2014“ izvedena prva zajednička vežba srpske i ruske vojske. Srpske oružane snage su od proklamovanja neutralnosti u ranije pomenutoj rezoluciji Skupštine do tog trenutka multinacionalne vojne vežbe izvodile jedino sa članicama NATO i partnerima Alijanse, pa su sumnje u iskrenost državnog vrha povodom neutralnosti bile opravdane. Međutim, od tog trenutka Srbija ima sve intenzivniju vojnu saradnju sa Ruskom Federacijom, što je ove godine postalo naročito upadlјivo. Ne samo da su (konačno) stigli nasušno potrebni ruski Migovi nego je upriličeno i nekoliko značajnih vojnih vežbi i susreta zvaničnika najvišeg ranga, a izvesne su i dalјe nabavke naoružanja iz Rusije – pre svega sistema raketne PVO (pri čemu je zainteresovanost Srbije za S-300 potvrdio i direktor ruske Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dmitrij Šugajev), ali i oklopne tehnike i dodatnih vazduhoplova.

Da Vas podsetimo:  Zašto je povlačenje priznanja bitno i zašto ne smemo odustati

SAMO JEDNO REŠENјE
Posebno je interesantno to što je tokom posete načelnika srpskog Generalštaba generala Ljubiše Dikovića rusko-beloruskoj vežbi „Zapad 2017“ razgovarano o proširenju saradnje Srbije sa ODKB, i to u oblasti obuke i vojnog obrazovanja, jer se od reforme Vojske Srbije do danas praktično podrazumevalo da se srpski oficiri izvan Srbije jedino mogu školovati u nekoj od obrazovnih institucija zemalјa NATO. O zajedničkoj obuci srpske i ruske vojske razgovarano je i u julu, tokom posete komandanta kopnenih jedinica Vojske Srbije general-potpukovnika Milosava Simovića ruskim kolegama. Sve to nisu koraci koje bi preduzimala jedna zemlјa koja ima nameru da uđe u NATO niti bi ih NATO tolerisao da plan o učlanjenju Srbije postoji.

Naprotiv, da je Srbija zaista na putu ulaska u NATO apsolutno nikakva vojna saradnja Srbije sa Rusijom ne bi bila moguća, a medijska propagandna mašinerija bi svakodnevno promovisala navodne dobiti ulaska Srbije u NATO, uz paralelno stimulisanje rusofobije. Rusofilski mediji, novinari i aktivisti bi bili zatvarani i diskreditovani, a o NATO agresiji na našu zemlјu ne bi smelo ni da se govori, a kamoli da se održavaju pomeni za vojnike poginule na braniku otadžbine 1999, kao što je to ovog marta učinjeno u svim komandama, jedinicama i ustanovama Vojske Srbije. O postavlјanju generala Lazarevića i Delića na mesta predavača na Vojnoj akademiji da i ne govorimo.

Prema tome, budimo sigurni, današnja Srbija „tajno“ ili ma kako drugačije ne ulazi u NATO. Sa druge strane, isto tako možemo biti sigurni da Vašington gaji srednjoročne i dugoročne ambicije da Srbiju vidi potčinjenu i učlanjenu u NATO kako bi zaokružio svoje geopolitičko ustrojstvo Balkana. I upravo zbog tog razloga, „aktivna neutralnost“ ne sme više biti nešto što će analitičari posredno izvlačiti kao zaklјučak iz ponašanja srpske države ili izjava njenih zvaničnika, već koncept inkorporiran u nacionalna strateška dokumenta jasno i nedvosmisleno. Samo tako ćemo ostati dosledni sebi, prilagođavajući današnjici nepromenjenu istinu koju su još naši preci u srednjem veku prepoznali – da je Srbija „istok zapadu i zapad istoku“.

Vojislav Gavrilović

standard.rs

2 KOMENTARA

  1. Pod ovim izdajnicima to će biti normalno kao i šta su potpisali da nato može nekažnjeno i besplatno da pregazi Srbiju uzduž i popreko. Srpski narod treba novi srpski ustanak i zabranu rada izdajničko zločinačke organizacije SNS koja radi na uništanju Srba i Srbije. Naivni Srbi još jedan šamar posred srpskog obraza još jedno poniženje Srba i Srbije. Sve to uz veliku pomoć Vučića i njegovog SNS-a kome sad nije jasno da je to izdajnička stranka sad je zadnji čas da to svati. Srbinu Ratku Mladiću kao i svim Srbima u haškom kazamatu smrtna kazna neke su jednostavno ubili jer imaju odobrenje od vrha izdajnika koji vode Srbiju u nestanak. Hrvati danima govore na svim tv stanicama o zločinima i genocidu Srba nad hrvatima u Vukovaru i bošnjacima u Srebrenici. U Srbiji nikome od izdajnika ne pada na pamet da brani srpski narod, ne oni su samo strani plaćenici. Od svih bivših republika SFRJ je jedina okupirana i potlačena zemlja koju vode neprijatelji preko domaćih izdajnika Vučića i celog SNS-a. Hrvati, bošnjaci i šiftari su od svojih zlikovaca uz pomoć Haga i Eu od svojih zlikovaca uradili heroje. A nama izdajnici s vlasti poručuju da su ti zapadni đelati naši prijatelji a ne Rusi. O glupi i strašljivi narode do kada ćeš trpit tuđu čizmu na svom vratu? Hrvati gubitnici u svim ratovima dobili su uz pomoć Vatikana, EU i amera svoju nacionalnu državu posle etničkog čišćenja Srba koje Vučić i SNS brane da se pominje u Srbiji. Hrvatska je država samo hrvatskog naroda a na papiru i manjina. Dok je Srbija država svih građana osim Srba kao većinskog naroda. Zapadni moćnici su odlučili da Srbi potpuno nestanu s lica planete da se unište i na tome rade dan i noć. I to uz pomoć domaćih izdajnika iz SNS-a i glupog naroda koji uporna daje glas izdajnicima. Srbi idemo prema svom nestanku ali vi i dalje samo gledajte turske serije i jedite hrvatsko smeće od hrane. Nema nam pomoći sve go kukavica do kukavice u šta se pretvorio moj narod, delite ovo po svim sajtovima, forumima, fejsbuk stranicama i grupama i gde god stignete izdaja ide dalje.

  2. Обавештење аутору: захваљујући пре свега Вучићу и његовој издајничкој менажерији, Србија је практично у НАТО-у што се тиче статуса и обавеза, једино нема права чланице. А нема их, наравно, због тога што би то обавезивало НАТО да заштити њен територијални интегритет. А што се тиче непостојеће војне неутралности, Србија ће направити велики корак према њој кад у министарству одбране Србије НАТО не буде имао ни шпајз, а не цео спрат као сад. И кад свака натоовска њушка не буде имала дипломатски имунитет, док оних неколико руских хуманитараца у Нишу не могу да га имају – зато што им га Амери не дају…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime