Dok seđah pred školom, za vreme jednog od mnogobrojnih prekida nastave tokom već tradicionalnog štrajka nas, prosvetnih radnika, shvatih da je naše Ministarstvo u svoja bezbrojna dubokoumna dokumenta, još za vreme ministrovanja Danila Ž. Markovića, ugradilo svest o relativnosti vremena propisujući godinu od 44 radne nedelje a sa 37-38 nastavnih.
Ako tome dodamo zvanične godišnje odmore od 4-5 kalendarskih nedelja, ostaje nekoliko nepostojećih u odnosu na Julijanski, a Boga mi i Gregorijanski kalendar. Te nedelje služe ne znam čemu, ni gde se računaju, sem ako se ne podrazumeva da su to dani kada najrevnosniji direktori škola traže od svojih radnika da svaki dan dolaze u školu i tu provedu po nekoliko sati razmišljajući o dubini prosvetnih reformi i kako da postanu još refleksivniji praktičari. Ne mogavši da sebi objasnim dubinu te vremenske zagonetke, setih se poziva našeg Vođe na unutrašnij dijalog, te se bacih na isti.
I dođe mi sledeća ideja: Što ne bismo predložili komšijama Albancima da se ujedinimo i pripojimo Kosovu kao njegov severni deo, a pod nazivom Kosovska Srbija? Ova zemlja se poslednjih decenija svakojako nazivala, zavisno od projekta u kome je učestvovala, pa što ne bi još jednom, dolazeći tako pod okrilje svog srca?!
Benefiti takve ideje su mnogobrojni: skank bi značajno pojeftinio a državni liferanti istog sa obe strane doneli bi novoj državi ozbiljan prihod; nacionalni park Kopaonik postao bi internacionalni, a oko veličanstvenog objekta na Pančićevom vrhu (za koji se ne zna čiji je, ali nekog važnog je) otvorile bi se mnogobrojne pekarice sa kosovskim specijalitetima kao i prodavnice različitog lekovitog bilja, pa sve da cveta! Naši najeminentniji političari bili bi i u takvoj državi neki važni organi te bi se i skromni Albanci konačno mogli radovati nekoj od fabrika u kojima se fino zarađuje i humano radi. Na sklapanju kablova i sijalica, da i njima zasvetli.
Fabrike bi otvarao, verovatno, naš ponosni i neumorni Vođa, dok bi gospodin Tači mogao da otvori trgovinski lanac „Žuta kuća-beli prah“ što bi privuklo značajne strane investitore i turiste. Pritom bi nam, nadam se, gospoda predsednici oprostili što su nas, zajedno sa ostalim čuvarima orlovskog ponosa, gurali i uvukli u besmisleni rat, što su mnoge porodice na obe strane zavili u crno i učinili da nam smrdibuba izgleda kao najadekvatniji simbol ovdašnjih političara.
Te nesretne bube koje su nas preplavile ovog leta, shvatam kao nebeski simbol svetle budućnosti koja samo što nije.
Ta nova država šokirala bi svetsku diplomatiju nemogućom situacijom da nezavisna severna pokrajina jedne zemlje ima sve međunarodne prerogative, a sama država ne, jer nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova, pa nek crknu od muke! Običan narod bi, za to vreme razjašnjavao čiji orlovi na zastavi imaju veće… Univerziteti u Kosovskoj Mitrovici, Leposaviću, Prištini, bi napravili haos na šangajskoj listi naglim prodorom u vrh pomenute, što bi mogla biti kompenzacija diplomatskoj glavolomci.
A onda poenta – ubacimo u zajedničku Skupštinu nekoliko likova kao što su Vojvoda, Vjerica, onaj Snikers, pa Vazduplohov da ih zatrpaju svojom mudrošću i patriotizmom, i pustimo im u pauzama zasedanja Zadrugu, Parove i ostale nacionalne kanale. I za par godina bi većina sirotih Albanaca pobegla preko Prokletija ostavljajući nama, Srbima, i Kosovo i Gazimestan i Kosovku devojku!
I za jedno pedeset-šezdeset godina, kad od ove zemlje ostane užarena pustinja ili bara od otopljenih okeana, naši potomci će, ako ih bude, ispred neke pećine na Prokletijama loviti potomke ovogodišnjih smrdibuba i na čistom engleskom jeziku voditi raspravu o tome ko je stariji – Iliri ili Srbi! Ili ipak amebe?!
Branislav Pecarski
juznevesti.com
