Praksa naših politikanata unazad već godinama je da sve svoje neuspehe i potpisane sporazume koji su loši po nas, a koje su oni iz samo njima znanih razloga potpisali, u javnosti predstavljaju kao nekakav vanredan uspeh. Bolesni spin navodnih uspeha tu ne staje već se ide do toga da se javnom mnjenju šalje takva slika u kojoj mi treba da budemo srećni jer je, uglavnom neka od zemalja Evropske unije , pristala da sa nama sklopi takav sporazum.
Počev od najskorijeg Briselskog sporazuma, sporazuma o readmisiji pa sve do trećekvalifikovanog a ništa manje pogubnog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Kako sve kreće? Sve kreće od medijske manipulacije. U javnost se decenijama unazad šalje slika o nama samima: Vi, jadni Balkanci, zatucani Srbi, vi ste zaostali za svetom, a ni ne znate šta je to svet; vaša želje nisu moderne, a vaši običaji su glupi, vi živite u srednjem veku a da samo znate kako živi ostali savremeni svet; vaše škole su loše, vaš školski sistem je zaostao, vaše žene su jadne domaćice, vaše žene su majke – vi ni ne znate da u svetu moderne žene ne moraju da budu majke, ni domaćice, u svetu naprednim ženama i muškarcima druge žene rađaju decu; vi ste niža klasa, vi ste majmuni, vaša vera je zaostala – vi ni ne znate da se vera može modernizovati u skladu sa novim dobom, savremenim svetom; vaše trave su lekovi iz srednjeg, zatucanog srednjeg veka, vi ne shvatate čari sodomije, promiskuiteta, golotinje, razvrata, vi i dalje mislite da je brak institucija i verujete u belog čoveka sa bradom koji hoda po vodi.
Naravno u početku ove poruke ne idu direktno, već vrlo suptilno sve do trenutka dok javnost ne samo da ne zamera onima koji mu se tako obraćaju, već sama o sebi počne da gaji takvu sliku – zaostalog jadnika koji veruje u bajke.
Istovremeno se slika o Zapadu se formira na potpuno suprotan način, odnosno Zapad je nešto superiorno, moderno, nešto čemu svaki „normalan“ čovek treba da teži ne bi li jednog dana došao do toga da tom Zapadu pere smrdljive noge i bude zahvalan što će popiti tu štrokavu vodu. Jedan od osnovnih postulata Zapada je blagostanje, ali ne ono koje mi „zaostali“ možemo da zadobijemo raznim podvizima i trudom, već ono koje je na Zapadu vrlo razvijeno – izgubljenim osećajem za moral, iliti drugim rečima raj za ljušturu „savremenog čoveka!
Kako onda mi „majmuni“ da ne budemo srećni kada taj vrli svet obrati pažnju na nas. Ne samo da treba da budemo srećni, već treba da skačemo kao i svi ostali „majmuni“ koji se raduju dolasku takvog jednog demoralisanog društva i takvih modernih vrednosti. Pa još kada pristanu na razgovore i ponude „majmunima“ mogućnost da i oni postanu ljudi u skladu sa vremenom tada skakanje treba da se pretvori u euforiju pristanka na sve i svašta.
Zapravo, realnost je takva da su veći „majmuni“ već pristali a da se manji raduju i logično – majmunišu, jer šta bi drugo radili majmuni… Mi ostali, što i dalje sebe smatramo ljudima, samo posmatramo.
Koliko ima „majmuna“ u Srbiji
Nekada je najbolja iluzija narodne vladavine predstavljena u savremenoj demokratiji, takođe proizvodu Zapada. „Majmuni“ i dalje „veruju“ u demokratiju, ostatak čovečanstva koji je osetio a i dalje oseća fizičku i psihičku bol kao nuspojavu demokratije zna da se „vladavina naroda“ zapravo vladavina „majmuna“ svela na svega 1 do 2 % od ukupno ljudi na svetu.
U Srbiji i dalje ima najmanje „majmuna“, a i onih koji i pored silnih psihičkih pritisaka nisu popustili da se promajmunišu, ipak kao i svugde, ali kao i u svakom političkom uređenju, bilo ono dobro ili loše po narod i državu, manjina je ta koja upravlja. Manjina „majmuna“ koji su savršeno raspoređeni, vojnostrateški kao i svaki agresor, kako bi iluzornim manipulacijama narod ubedili kako je on u manjini.
Majmunski sporazumi
Prorežimski mediji i oni koji žale za savremenim svetom nisu krili svoje oduševljenje kada su „uspeli da nagovore“ Zapad na potpisivanje Briselskog sporazuma. Ništa manje oduševljenje nije bilo ni kada je potpisan sporazum o readmisiji, ali ekstaza je dostignuta tek nakon što je stavljen paragraf na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Teško je pronaći prave reči koje bi mogle da opišu ovakvo ponašanje vlastodržaca jedne zemlje, čitavu njihovu predstavu i jalove pokušaje obmane javnosti, možda je najjednostavnije i najbolje, a to je da oni ubeđuju svoj sopstveni narod da je njegova propast veličanstven uspeh. Nakon Briselskog sporazuma sve naše legalne institucije su zamenjene šiptarskim, Kosovo je polako dobilo postulate državnosti a nepriznavanje nezavisnosti svelo se na jednu fusnotu – zaista vrhunski uspeh!
Sporazum o readmisiji više nije samo puka teorija paranoičara, već njegove „blagodeti“ imamo prilike da gledamo svojim očima. Broj azilanata u Srbiji svakodnevno se povećava za po nekoliko stotina, sa druge strane njih nekoliko stotina i odlazi. Međutim zahvaljujući sporazumu o readmisiji, broj se ne smanjuje već povećava, jer sve zemlje potpisnice ovog sporazuma sa Srbijom, imaju legalno pravo da vrate azilante, ne u njihovu matičnu zemlju, već u Srbiju.
Propaganda koji u pežorativu govori o njima je zabranjena, njihovi prestupi skriveni su od javnosti, čak i sama priča o topljenju budžeta, robnih rezervi je tabu tema. Jer mi ako želimo da budemo „demokratska“ zemlja i da se „izlečimo od svoje zaostalosti“, ne smemo da ih isterujemo kao Nemačka, da im palimo džamije i rušimo skrovišta poput Francuza, da obeležavamo strance kao što to čini Luksemburg gde cveta najviši oblik šovinizma, niti da pozivamo na zabranu islama kao što je recimo slučaj u Velikoj Britaniji, ili ne do Bog da javno progovorimo o diskriminaciji sopstvenog stanovništva u odnosu na došljake kako je to učinila vladajuća stranka u Mađarskoj bilbordima širom zemlje. Zabranjeno je pominjati i učenje jezika, dok je u svim ostalim zemljama sveta jedan od osnovnih uslova za ostanak azilanata znanje jezika date zemlje. Jednog dana možda ćemo i moći, ukoliko još uvek budemo postojali kao država, ali sada u ovom stadijumu majmunluka, nipošto.
Sporazum koji izaziva ekstazu
Većina zemalja „modernog sveta“ već izvesno vreme želi da se vrati u ono stanje iz kog naši „majmuni“ žele da nas izvedu. Jer vrli lepi zapadni svet se i pored nemerene grabežljivosti ekonomski raspada. Status kakav mi, istina na klimavim nogama, imamo u Rusiji, je za mnoge, posebno danas kada je većini stavljen veto na uvoz robe u Rusiju, samo pusti san. Naime, Srbija već godinama ima povlašćen položaj za izvoz robe u Rusiju, za razliku od većine zemalja kojima je dovoljno bilo i to što im je rusko tržište bilo otvoreno, mi u Rusiju uvozimo robu bez carine.
Bukvalno svi naši proizvodi imaju otvoren prolaz u Rusiji i nikad ih nije dovoljno. Ali Rusija nije Zapad, zapadnim poltronima nije dovoljno dobra, pa su u cilju „propasti kroz novo uskrsnuće“ popisali onaj EUforični Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Povodom ovog sporazuma Srbija koja ima status države pridružene Evropskoj uniji, što u bukvalnom smislu znači plastična šargarepa ispred nosa pravog magarca, mora da ispuni dve obaveze. Prva je da uskladi svoje zakone sa zakonima Evropske unije i da uspostavi zonu slobodne trgovine.
Uskladiti zakone sa pravom Evropske unije plastično rečeno znači ostaviti se politike i prepustiti odluke Zapadu. Što bukvalno možemo da vidimo, jer su napredniji „majmuni“ već obznanili javnosti da će novi Ustav Srbije pisati pripadnici međunarodne zajednice, prema njihovim potrebama. U tom slučaju ne treba sumnjati da će „interes Srbije“ najednom biti odricanje od Kosova i Metohije,“ preko potrebna“ legalizacije gej brakova, uvođenje sankcija Rusiji, prijem svih izbeglica i potpuno okretanje Zapadu. Sve ovo nije fikcija već ono što se upravo dešava i nad čim se žmuri, kao da se ne dešava nama – već tamo nekom trećem ko nas uopšte ne interesuje.
Uspostavljanjem zone slobodne trgovine, ne samo da smo uništili preostalu poljoprivredu i postali jedna od najneplodnijih zemalja na svetu gde ljudi umiru od gladi, nego su majmuni čekićem skrckali i one staklene noge na kojima je stajao naš povlašćen bescarinski uvoz u Rusiju, jer je liberalizacija tržišta širom otvorila vrata evropskim proizvodima koje su „majmuni“ dalje pakovali kao naše i slali Rusima ili zaista majmunski misleći da će im to proći, ili kao još jedan nameran udarac koji će zatvoriti ruska vrata.
Ipak, sve je to za naše dobro, za našu „uvrnutu“ psihu koja se natčovečanskom snagom bori protiv promene svesti.
Vesna Veizović
