Zapad je po ko zna koji put odigrao savršenu subverzivnu igru. Dok se sluđena Srbija bavila „istorijskim“ izborima koji će doneti svetlu i reformisanu MMF budućnost, za to vreme „Kosovo“ je primljeno u fudbalsku federaciju Evrope (UEFA), a od strane briselskih komesara počašćeno viznom liberalizacijom. I tako se ubrzano zatvara krug potpune državnosti te NATO tvorevine.
Ko zna koji po redu ozbiljan šamar sa dalekosežnim posledicama. Dno – dna. Neki će reći – dalje nema. Ne, varaju se, još nismo dotakli dno. Tek sledi završno potonuće. Evo, zakleću se – tako mi cenzus patriotske opozicije, ali i onih patriota „daleko“ iznad cenzusa, koji su poodavno spremili četničke divizije.
O, da, ne bi valjalo da me neko svrsta, ne daj Bože u naprednjački tabor, pa evo – tako mi (i pre ovih gore) svih znanih i neznanih agenata (i rezidenata) na vlasti (i okolo vlasti, pa sve do RTS-a), koji zadatke zapadnih obaveštajno-subverzivnih službi izvršavaju besprekorno. Tačno prema procedurama vrbovanja i „operativnog kombinovanja“ na takozvanom „kompromitujućem osnovu“.
A, kada ih čovek gleda, onako, srpski prostodušno, deluju zbunjeno, smotano, nevino, naivno, nedovršeno, nediplomirano… i iznad svega dobronamerno. Reformski. Za njih je sve politika. Ne postoji pravo, posebno ne međunarodno, nema Ustava, ne vrede zakoni. Vođa saopštava pravila. Onako kako ih i dobije od zapadnih mentora.
Stari-novi premijer je, u noći slavlja nakon završetka drugog kruga izbora, hladnokrvno konstatovao[i] da „to što se dogodilo u Budimpešti kada je UEFA primila Kosovo u svoje članstvo je učinjeno protivpravno“, naglasivši da će se Srbija „boriti žestoko“. Verovatno isto onako kako se „borila“ kada je „Kosovo“ primljeno u Međunarodni olimpijski komitet.
Ili, poput borbe koju je svojevremeno vodio tandem Tadić-Jeremić, a onda ih nasledio čuveni Borko Stefanović? Ili, kada je Koštunica donosio onaj čuveni „državni plan“ o sprečavanju nezavisnosti južne srpske pokrajine, koji je imao i tajni aneks – vratiti mandat narodu. Potez za istoriju, ama baš kada je trebalo. Bolje nije moglo.
No, šta da se radi. Kad mogu svi drugi, nek’ i Arnauti „šutaju loptu“, što bi se narodski reklo.
Što se tiče vizne liberalizacije, e tu je Vučić promenio intonaciju, razvukao je osmeh na licu i rekao ne trepnuvši, da je to „još jedan poklon za naše albanske prijatelje“, ističući u nastavku „nadam se da će sada više da prolaze kroz centralnu Srbiju i da nam ostave više para za PDV“.
Efektnije samoponiženje teško da može da se izvede. I to u prisustvu – partijske vrhuške, koalicionih partnera, stranačke mladeži u vidu zidnog dekora, brojnih novinara i, naravno, nestranačkog eksperta za ratovanje i poznatog lovca na američke nosače aviona, budućeg ministra vojnog, M. Lazanskog.
Prosečan srpski glasač, a takvi se, kao što vidimo, mere milionima, i dalje zamišlja da bez našeg priznanja, što bi rek’o vrhovni komandant i nadvojvoda od Bajčetine – nema ništa od države „Kosovo“ dok ih mi ne priznamo. Svečano, podrazumeva se, pred ešelonom Garde. Ne znajući, taj dakle srpski građanin i seljanin, vrhunsku međunarodnopravnu činjenicu i definiciju – da bi se nešto nazvalo državom potrebno je da ima samo tri elementa: (1) stanovništvo, (2) teritoriju i (3) suverenu vlast nad tom teritorijom. Nema četvrtog uslova.
I ne mora da bude član Ujedinjenih nacija, niti bilo čega drugog po belome svetu. Da li je potrebno u vezi sa tim navoditi višedecenijski primer Švajcarske ili, recimo, NR Kine?
Naravno, sledi očekivano pitanje – pa, dobro, kako odbraniti i sačuvati Kosovo i Metohiju, kada su sve zapadne sile pogazile Rezoluciju 1244, priznale tu nadridržavu, kada je politički, ekonomski i na sve druge načine guraju, a sa njima (ili pod njima) i preko sto drugih zemalja sa neokolonijalnim atributima?
Odgovor je prost da prostiji ne može biti. Jednim jedinim potezom koji priznaje još uvek (i tek će, zahvaljujući Rusiji) važeće međunarodno (ratno) pravo, a to je – proglasiti zvanično „ratnu okupaciju dela teritorije“ kao legalni institut i o tome obavestiti međunarodnu zajednicu. Pre svih Savet bezbednosti i Sekretarijat UN. Zašto? Zato što je Rezolucija 1244 u praksi aposolutno pogažena. Tačka.
Uporno dosađujem, ali nema druge – predlažem čitalaštvu da, radi prenošenja informacija onim zbunjenim i neupućenim a takvih je ogroman broj, još jednom prelistaju tekstove o okupaciji. Eno ih dole, na dnu teksta, u fus-noti. [ii]
Zašto? Makar samo iz jednog razloga – „ratna okupacija“ (jer, Kosmet nam je ratom i poratnim prevarama otet!) kao privremeno stanje nudi daleko više nego bilo kakav briselski aranžman, pa čak i više nego bilo koja rezolucija SB UN, a okupirana teritorija u isto vreme ostaje u vlasništvu matične države.
I time se sprečava ono što će nam se uskoro dogoditi – pripremljeni mirovni ugovor o predaji Kosova i Metohije (svaki rat se obavezno završava upravo takvim međunarodnopravnim aktom!), koji nam lukavo podmeću kao „Sporazum o normalizaciji odnosa“.
Da je blagovremeno, 2008. pa nadalje – a još uvek nije kasno (!) – proglašena „ratna okupacija dela teritorije“, niti bi u Budimpešti slavodobitnik bio Fadilj Vokri, niti bi Federika Mogerini (inače „nepristrasni“ posrednik u pregovorima sa Arbanasima u ime „nepristrasne“ Evrope) usred Prištine, koliko juče, izjavila: „Ovo znači da je Kosovo Evropa, i da mi radimo na integraciji Kosova u EU“.[iii]
Gde je u njenom obraćanju Srbija, tačnije ostatak Srbije? A, da, kada uđemo u EU, naravno, tamo ćemo se nanovo spojiti sa „Kosovom“. To je ta lukava Vučkova igra koju ni Zapad još uvek nije dešifrovao.
Dok su se Mogerinijeva i ostali članovi komesarske delegacije spremali put u Prištine, srpski čauši su se busali u junačke grudi obmanjujući narodni puk. Pa tako Ivica Dačić,[iv] još uvek ministar vanjskih dela u tehničkoj Vladi, u prepoznatljivom manipulativnom stilu i „višom“ matematikom, u očiglednom porazu vidi čak i elemente pobede, a usput nudi i spasonosna rešenja:
„Fudbalskom savezu Srbije ostaju pravna sredstva za osporavanje ove nestatutarne odluke pred sudom, ali je evidentno da je ova odluka političke prirode i rezultat velikog pritiska politike, u čemu, ipak, nisu u potpunosti uspeli, jer Kosovo od 54 članice nije priznalo samo 16 zemalja, a dobili smo 24 glasa, dok za Kosovo nije glasalo čak deset članica iz zemalja koje su priznale Kosovo“.
Znači, kao u stara, dobra, osmanlijska vremena – kadija te tuži, kadija ti sudi – pa se ti žali do mile volje. Kome? Pogrešnom sudu u pogrešno vreme, kasno da kasnije ne može biti. Umesto da to bude onaj „sud“ u Njujorku, jedini pravi i zove se Savet bezbednosti, naši vrhovnici će „kao“, a rekosmo i zbog čega (jedan je probao posle petog oktobra da izađe iz „matrice“ i videsmo kako je skončao), dakle, oni će isterivati pravdu onamo gde je odavno doneta presuda.
Onamo, onamo…. odakle su nam i instalirani. Za dobrane novce, što bi rek’o Čanak „doktor“ Nenad.
Goran Jevtović
FSK
___________________________________________
[i] http://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-tuzicemo-uefa-hrvatsku-necemo-da-molimo/bczy5fc
[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/okupacija-ce-spasiti-kosmet/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/o-okupaciji-i-kapitulaciji-kako-se-suociti-sa-istinom-ali-stvarno/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/kako-je-i-do-kada-vuciceva-srbija-pobedila-unesko/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/pojmovnik-srpske-katastrofe/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/srbija-i-kosovo-dve-nemacke-ili-dva-kipra/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/general-bridlav-u-okupiranoj-srbiji-preko-nezavisnog-kosova/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nato-i-vlast-srbije-neopevani-prevaranti/
[iii] http://91.222.7.144/hronika/federika-mogerini-u-pristini-ukidanjem-viza-kosovo-je-postalo-evropa.html
[iv] http://rs.sputniknews.com/drustvo/20160503/1105379816/dacic-uefa-komentar.html
