Mada je podrška Aleksandru Vučiću i SNS-u zaista velika u matematičkom smislu, ona stoji na staklenim nogama, o čemu ćemo nekom drugom prilikom. Uglavnom, baš zbog kilave i klimave prirode te podrške, Vučiću su apologete od neprocenjive vrednosti. Nema ih mnogo, ali su pravdaoci Vučićevog režima, što bi se reklo, pravilno raspoređeni i još pravilnije usmereni. Na primer, bave se skoro isključivo opozicijom, dok vlast jedva da i uzimaju u usta, u količini koja je direktno srazmerna sposobnosti da se priča i priča a ne kaže ništa.
Parlamentarnom opozicijom uglavnom se bavi bivši roker, bivši savetnik, a sada bloger Nebojša Krstić, koji je sam za sebe nedavno napisao da je prestar za rokenrol a premlad da umre (i jedno i drugo je, inače, potpuno netačno, ali to su još i najbezazlenije Krstićeve zablude). Za vanparlamentarnu, tačnije, kako je on naziva, „patriotsku“ opoziciju, zadužen je Željko Cvijanović, vlasnik i urednik „Novog standarda“, sajta na kojem svakog petka u noć objavljuje svoje kolumne, inače vrlo čitano i komentarisano štivo, daleko uticajnije nego što bi se moglo zaključiti po posećenosti samog sajta.
Krstić je jednako marljiv kao i Cvijanović, ali, za sada, ono što objavljuje nije ni izbliza zanimljivo koliko bi to bio njegov povratak u rokenrol ili, daleko bilo, njegov odlazak na onaj svet. Zato će se ovaj osvrt baviti prvenstveno Cvijanovićem i njegovim sve gnevnijim, sve živačnijim i sve napadnijim žaokama na račun Vučićevih kritičara sa rodoljubivog dela javne pozornice.
JURIŠ NA „PATRIOTSKU OPOZICIJU“
Cvijanovićeve kolumne su, dakle, okruženje u kojem „patriotska opozicija“ ne samo da postoji, nego još ispada i glavna opasnost po Srbiju. Ukoliko ona sad napravi neki pogrešan potez, ode mast u propast. Odnosno, pade Vučić sa vlasti, a onda neka nam je Bog u pomoći.
Ovo je, dabome, slobodnije prepričavanje suštine Cvijanovićevih poruka, koje sve potiču od uverenja da Vučić u ovom trenutku ipak zaslužuje većinsku podršku Srbije. To uverenje – nazovimo ga tako, izbegavajući prostačkije mada prikladnije pojmove – zasniva se na dve logički neodržive pretpostavke. Nijedna nije ekskluzivno Cvijanovićeva umotvorina, već je on deli sa svim ostalim Vučićevim apologetama.
Prva je da Aleksandar Vučić teži nekakvom političkom cilju koji se tiče ne njega samog, nego Srbije kao države i Srba kao naroda. Drukčije rečeno, da Vučić kao vladar ima ozbiljne namere i da će od tih namera, ukoliko ih ostvari, srpstvo imati opipljive koristi, čak i ako u pojedinim trenucima tu dobrobit nije moguće podrobnije predvideti.
Štetnije zablude na našoj političkoj pozornici nije bilo još od kako je neko procenio da ništa ne fali ako Nataša Mićić malo bude predsednik Srbije. Vučić, naime, nema politiku, o čemu svedoči čitav niz neumoljivih pokazatelja.
Najpre, on ima Aleksandra Vulina. Kada imate Vulina, nemate politiku. Ta dva isključuju jedno drugo. Vulin je čovek koji je u direktnom prenosu na Javnom servisu, u najudarnijem mogućem terminu, podneo ostavku iz navodno moralnih razloga, da bi kasnije tu ostavku bestidno povlačio u polutajnosti; takva individua je nespojiva sa bilo kakvim opšte valjanim delovanjem, što bi morala da bude krajnja svrha svake politike.
Zatim, Vučić nema ni mrvicu ličnog dostojanstva, što je ključni preduslov za uspešno vođenje bilo kakve zajednice, a kamoli države. Kada ode u Brisel da „pregovara“, on pristaje na to da drema na tvrdim klupama u teskobnim prostorijicama, pa se posle, brkajući to ponižavanje sa kakvim žrtvovanjem, čak i hvali time ili, još grđe, pušta malopre pomenutog Vulina da ga veliča. On poslušnički odlazi u Potočare i tamo se grli sa izvesnom Munirom čije je zanimanje „majka“, pa onda beži odande glavom bez obzira, a kada shvati koliko se obrukao, brže-bolje organizuje apologete da naklapaju o nekakvom „atentatu“, valjda prvom u povesti koji je izvođen – kamenom (mada ni kamen, uzgred, nije uslikan ili nekako drugačije potvrđen). On moli Milicu Delević da mu bude šef diplomatije; on postavlja Kori Udovički za ministra; on muku muči sa Zoranom Mihajlović ali je ne smenjuje, valjda zato što ne sme, nego huška poslušna mu glasila da je opanjkavaju. On se klinački napadno udvara Angeli Merkel u svakoj i jednoj prilici, plaća Tonija Blera da ga podučava i pokušava to da sakrije, suzbija izvoz u Rusiju čim mu iz Evrope stigne ed memoar sa odgovarajućim naređenjem… I tako dalje. Zaista je bezbroj primera u kojima je sadašnji premijer Srbije pokazao niskost i nedoraslost. Ali je zato nemoguće pronaći i jedan u kojem se odlikovao hrabrošću, odlučnošću, nepokolebljivošću – ukratko, dostojanstvom.
(Ono, Vučić ume i voli da viče na podređene. Vrlo je verovatno da on sam to meša sa čvrstinom. Iole razboritije rasuđivanje, međutim, lako će u toj matrici njegovog ponašanja prepoznati samo još jednu histerično prikrivanu slabost.)
Takođe, Vučić nema niti jedan izgrađen stav, a voditi prepoznatljivu politiku bez izgrađenih stavova naprosto je nemoguće, barem od kako je izmišljeno glasanje. Danas ga žulja državno vlasništvo u „Telekomu“, a juče je pretio hapšenjem onima koji bi da prodaju nacionalnog operatera. Kaže da se užasava politike Aleksisa Ciprasa, a ovamo ga naziva svojim prijateljem i u Vladi drži ministre koji naglas pričaju da sa Ciprasom dele najvažnije vrednosti (opet Vulin). O smederevskoj železari menjao je gledišta i iznalazio nova „rešenja“ češće nego Severina simpatije, dok najednom i to nije potpuno zamrlo i nestalo sa radara javnosti (železara, ne Severina).
PRIVIĐANJE POLITIKE
Ne samo što je, dakle, Vučić pre nekih sedam godina iz korena odbacio sva ubeđenja koja je do tada kao bajagi vatreno zastupao, a prigrabio i naprasno zavoleo tuđa, nego ni posle toga nije u stanju da drži postojan pravac, čak ni kada je reč o pitanjima koja, mada važna, nisu nacionalno sudbonosna. Čovek koji toliko brzo i lako menja stavove, može da ima ruke, noge, naočari, ali ne može da ima ideologiju niti politiku.
Cvijanoviću se, avaj, Vučićeva politika redovno priviđa, barem utoliko što nikada jasno i glasno nije priznao da je nema, te da Vučićevo celokupno delovanje u stvari predstavlja jadnjikavo bauljanje kroz preduboke močvare zarad pukog opstanka na vlasti. Vučić nema nikakvih ciljeva ili namera koji se ne tiču lično njega. Ko to ne vidi, taj je, da pozajmimo od Cvijanovića, ili budala ili pokvarenjak.
Druga pretpostavka na koju se oslanja svaka javna podrška Vučiću, pa i Cvijanovićeva, veli da je svako pitanje u Srbiji istovremeno i geopolitičko. A pošto smo u bliskoj prošlosti gadno nadrljali upravo zbog geopolitičkih igrarija velikih sila, najbolje bi bilo da ne talasamo i da se pravimo da smo mrtvi, pa ćemo tako možda i da preteknemo, dok ćemo, ukoliko pokažemo išta što makar i podseća na sopstvenu volju, svi da izginemo.
Ukratko, to što se Vučić obavezno povija onako kako vetar duva u stvari je puko izbegavanje većih nevolja koje bi na nas ovakve nikakve ostavile nesagledive posledice. Čim spoljašnje okolnosti postanu manje opasne, Vučić će – setimo se prethodne pretpostavke – najzad da se okrene onoj svojoj sada skrivenoj politici i da uzdigne Srbiju, ali sada to još ne može jer su moćne zveri i dalje natkriljene nad našom napaćenom otadžbinom.
Tako glasi pretpostavka, koja, naravno, nema nikakve veze sa pameću.
Neka pitanja naprosto nisu geopolitička. To što ih Vučić „rešava“ na najnakaradniji mogući način nije odraz njegove geopolitičke promišljenosti, nego, naprotiv, njemu svojstvenog kukavičluka. „Gej parada“, na primer, nije geopolitičko pitanje, ma koliko se Cvijanović i druge režimske apologete upinjale da nas ubede u suprotno. Dabome da bi zabrana „gej parade“ naljutila zapadne ambasadore i razgnevila njihove štićenike iz nevladinog sektora, ali to ne znači da se na toj temi lome koplja svetskih sila. Pa šta i ako ih naljuti?! Posao izvršne vlasti jeste da štiti državu i društvo, čak i ako na tu zaštitu neće blagonaklono gledati strane ambasade. „Gej parada“ je čist udar na društvo, zato što se ona događa mimo zakona, ili, još preciznije, u suprotnosti sa istim. Vlast koja nije u stanju da odbrani zakonski poredak u tom slučaju, ne može nikako biti od pomoći ni u predmetima koji zbilja nose geopolitičku težinu.
(Da ne pominjemo to što je lane Vučić ne samo pristao da krši srpske zakone da bi „gej paradom“ udovoljio stranim ambasadorima, već je i sam potrčao da izgazi pravni poredak tako što je svom bratu dodelio obezbeđenje na koje ovaj nikako ne bi smeo da polaže pravo. Da li je možda i Andrejeva bezbednost geopolitičko pitanje, na kojem se Vučiću može progledati kroz prste izvesna samovolja?!)
STABILNOST – DRAGOCENA I KRHKA
Pomenuti „Telekom“, kao i smederevska železara uostalom, nije i ne može biti geopolitička tema. To je tema od nasušnog značaja za Srbiju, ali o njoj neće raspravljati Generalna skupština Ujedinjenih nacija, niti će joj Bi-Bi-Si posvećivati posebne okrugle stolove. Isto je i sa mestom generalnog direktora Radio-televizije Srbije, ili sa rukovodiocima ostalih glasila koja su još uvek u vlasništvu države. Svet nema ni vremena, ni želje, ni mogućnosti, da se u pojedinačnim državama bavi takvim pitanjima. Ni američka, ni ruska, ni kineska, ni nemačka državna administracija nema milione zaposlenih, pa da vodi računa o nacionalnim operaterima ili javnim servisima država poput Srbije. Neće kabinet Baraka Obame da se potrese zbog Dragana Bujoševića, na primer. Neka oprosti Bujošević ako grešimo, ali je gotovo izvesno da niko u Obaminom kabinetu nema blagu predstavu ko je uopšte Dragan Bujošević. Pravdati ove i slične Vučićeve propuste i brljotine nekakvim geopolitičkim razlozima, poprilično je neukusno, osim što je i netačno.
Pitanja tog nivoa postaju međunarodna jedino ako domaća vlast pristane da im tako i prilazi te prihvati mešetarenje stranaca. Recimo, sasvim je moguće da je u pogledu „Telekoma“ ili RTS-a Vučić davao izvesna obećanja stranim moćnicima i da je time kupio njihovu naklonost kada je dolazio na vlast. To bi onda usložnjavalo njegov položaj i sužavalo njegov manevarski prostor, ali to bi, da je časti, bio samo njegov problem, a ne i naš ili geopolitički. Vlast koja nema snage ili hrabrosti da samostalno rešava pitanja nacionalnog operatera ili javnog servisa, nego dopušta uplitanje stranim ambasadorima, ne zaslužuje ni trunku saosećanja ili uvažavanja od strane naroda, čije je resurse u stvari i proćerdala tako prizemnim ulagivanjem ambasadorima.
Cvijanović u svojim člancima vrlo često poteže geopolitičke razloge, prepoznajući ih u bezmalo svakoj temi kojoj posvećuje pažnju. Time, naravno, šalje poruku da stanje u kojem se Srbija danas nalazi, mada izuzetno osetljivo i opasno, čas posla može da postane i primetno gore. „Nema više važnog pitanja u Srbiji, a da u svojoj poruci ne sadrži pretnju i da po svojoj prirodi nije bezbednosno“, napisao je nedavno. Te pretnje i ta bezbednosna priroda potiču, jašta, od toga što se svemoćni stranci zanimaju za svaku ovdašnju pojedinost i, dalje, što im je stalo do toga da svako od spornih pitanja iskoriste zarad narušavanja krhke stabilnosti. A nama bi, prema Cvijanoviću, valjalo da održavamo stabilnost po svaku cenu. Šta je nekoliko Vučićevih propusta i zabluda, ako na drugoj strani vreba nestabilnost, zar ne?
Vučić, međutim, nije prvi vladalac u čijem netalasanju Cvijanović prepoznaje jedini spas za stabilnost. Istovetno je procenjivao i položaj Borisa Tadića, kada je septembra 2010. otkrio da je „sada valjda jasno zašto EU za Tadića nema alternativu“:
„Ne zbog toga što je ona za njega Rt dobre nade, već zbog toga što će, ako ne ispuni ovih pet amandmana, biti tučen preko svoje plaćeničke elite, što će mu od Zukorlića napraviti Nelsona Mendelu, od Pajtića Mila Đukanovića, a od Šutanovca Kemal pašu. Zato EU nema alternativu.“
Da li su nabrojane opasnosti podstakle Cvijanovića da brani stabilnost pod Tadićem? Taman posla. Samo mesec dana posle citirane analize, 10. oktobra iste godine, Cvijanović je iz petnih žila podržao one koji su se na ulicama Beograda bunili protiv „gej parade“ i na nasilje policije uzvratili svojim pesnicama. Ne samo da im je dao za pravo, već je proklinjao tadašnje režimske jurišnike – Slobodana Homena i Tomu Zorića, na primer – zbog toga što su, sve zalažući se za stabilnost, tj. državni poredak kakvim ga je prepoznala njihova sužena politička svest, najavljivali svirepe kazne za pohapšene demonstrante.
Između stabilnosti i pobune protiv Tadićevog režima, Cvijanović je tada birao ovo drugo. LJubav prema stabilnosti otkrio je tek kasnije, kada je na kičmu naroda, posle Tadića, zajahao Aleksandar Vučić, a Cvijanović u svakom protivljenju režimu počeo da vidi preteću nestabilnost.
KAKAV ĐILAS, STRAŠAN ĐILAS
Ali, to još ne znači da su Cvijanovićeve procene opasnosti utemeljene u stvarnosti. Baš suprotno, malo su mu i predviđanja manjkava, barem kada se kreću u opipljivim, proverivim okvirima. Na primer, septembra 2012, kada je prvi Vučić-Dačićev kabinet tek bio sastavljen, Cvijanović je dao intervju „Pečatu“ i, između ostalog, rekao i ovo:
„Kao doktrinaran antropološki pesimista, naravno, ne verujem u ljudsku prirodu, pa ni u Vučićevu, da radi dobro. Ali verujem u prilike koje vrhune na taj način da mu nalažu da mora da učini nešto zaista dobro za Srbiju, inače će učiniti veliko zlo sebi jer se latio takvog posla da će bez tog zaista dobrog već za nekoliko meseci biti najomraženiji čovek u Srbiji. Jednako verujem u njegovu inteligenciju, a držim da bi u svom eventualnom savezu sa Đilasom, o kome se mnogo priča u poslednje vreme, on sam bio najveći gubitnik, i to ne bilo kakav već katastrofalan. Sumnje koje otvaraju tu priču polaze od činjenice da Vučić u svojoj antikriminalnoj kampanji ne dira niti verujem da će dirati ni Đilasa ni bilo koga iz njegovog kruga žutih. Sa druge strane, ako bi to uradio, do neba bi riknule zapadne ambasade i sve bi to imalo vrlo neizvestan kraj. I moja sumnja i moje razumevanje za Vučića polaze iz jedne iste činjenice – on je danas taj prozapadni faktor u vladi. To, naravno, nije previše simpatično, ali moramo da znamo da bez tog prozapadnog faktora ova vlada ne bi mogla da postoji. Zato je njegova pozicija u vladi najteža, on je taj koji će se nalaziti prvi na udaru svih mogućih pritisaka. Zato izbegavam da o politici vlade sudim prema izjavama, jednako onim koje mi se dopadaju i koje mi se ne dopadaju. Uostalom, šta mogu da znače izjave političara u jednoj poluokupiranoj zemlji. Zato verujem da ćemo mnogo više o stvarnoj politici vlade znati onog trenutka kada predsednik Nikolić izađe sa svojom kosovskom platformom. Jer Kosovo je, i kad ćutimo o njemu, centar svake srpske politike. Kaži mi šta misliš o Kosovu, i odmah ću znati šta je tvoja spoljnja politika, šta ekonomska, unutrašnja – rečju, sve.“
Zanemarimo za trenutak ostale bisere iz ovog odgovora, i usredredimo se na Cvijanovićevu tvrdnju da, ako bi Vučić u svojoj „antikriminalnoj kampanji“ udario na Đilasa, tada bi „do neba riknule zapadne ambasade i sve bi to imalo vrlo neizvestan kraj“. Svega godinu dana kasnije, sami događaji su vrlo ubedljivo porekli Cvijanovićevu procenu: Đilas je počišćen i iz Beograda i iz Demokratske stranke, a da niti jedna zapadna ambasada nije ni mjauknula. To nedvosmisleno dokazuje da Đilas nije nikakva zakucana datost, kako je nagoveštavao ovaj Cvijanovićev odgovor od pre tri godine, niti, daleko bilo, geopolitičko pitanje. Kao i sve ostalo, tako je i Đilasova snaga zavisna od raznoraznih okolnosti, a okolnosti su vrlo promenljive, pogotovo kada je reč o strogo unutrašnje-političkim pitanjima. Đilas zato nije bio nikakva grozna opasnost koja se nadvija nad tada tek ispileli Vučićev režim, pa da Vučić mora kao po jajima da gazi oko njega ne bi li iz sna prenuo okolne aždaje.
Đilasovu političku sudbinu čak i nije zapečatio Vučić, već njegov daleko slabiji koalicioni partner Dačić, što do apsurda dovodi ondašnju Cvijanovićevu ocenu da je Đilas zapadnim ambasadama neka vrsta Staljingrada koji će braniti po svaku cenu.
Cvijanoviću se proleće priviđa sa svakom lastom, ali istina je da nisu baš sva značajna pitanja geopolitička i da postoje teme koje su po Srbiju izuzetno važne, dok strance, pa i odista krvoločne zapadne ambasadore, i ne dotiču. Pored već nabrojanih takvih pitanja, dodajmo samo još Jelenu Trivan na čelu „Službenog glasnika“, pa da slika o nemalom manevarskom prostoru koji Vučićev režim koristi na najpogubniji mogući način bude potpuna.
LOGIKA DESNO, VUČIĆ LEVO
Ali, od svega je još važnije kako se zvanični Beograd odavno, nekad pod Tadićem i „žutima“ a danas pod Vučićem i naprednjacima, odnosi prema pitanjima koja su nesumnjivo geopolitička. Od Kosova i Metohije boljeg primera nema.
Južna pokrajina je prvorazredno geopolitičko pitanje već više od sto godina, a u poslednje dve decenije tema je, očigledno, dovedena do usijanja. Dakle, kosmetski čvor je stariji od Vučića. Zar ne bi onda bilo sasvim logično da Vučić, po dolasku na vlast, pomoć u pristupanju kosmetskom čvoru potraži od onih koji su se do tada čvorom bavili na najneposredniji način?
Naravno da bi bilo logično, i naravno da je Vučić uradio suprotno.
U vezi sa Kosovom i Metohijom, Srbija jeste pretrpela nekolike bolne i teške poraze, ali je, začudo, ostvarila i nekoliko iznenađujućih pobeda. Možda bi bolje bilo reći da je u nekim stvarima uspela da izbegne debakl, što je, uzimajući u obzir snagu protivnika, zbilja ravno podvigu. E, u te podvige, više od svega ostalog, spada sever Kosmeta, odnosno, četiri opštine koje sve ovo vreme uspešno odolevaju okupaciji i potpadanju pod zločinačku Prištinu koja je zagospodarila ostatkom pokrajine.
Zato je prvo što je po osvajanju vlasti Vučić morao da uradi, bilo da sedne za sto sa najvažnijim predstavnicima četiri opštine i sa njima dogovori dalju strategiju borbe za očuvanje srpske državnosti. Kad smo već kod nje, državnost je inače vrlo pipav pojam, odreknete li je se i malo može se lako desiti da je izgubite u potpunosti. Stoga pitanje srpske državnosti na Kosmetu nosi ne samo izuzetan geopolitički značaj, već je i za Srbiju, pa i celu srpsku naciju, bukvalno prelomno da ne može biti prelomnije.
Vučić je, međutim, do samog početka zauzeo suprotan pravac. Ne samo da nije kao čovek seo sa prvacima kosmetskih Srba da naprave dugoročan dogovor, nego je odmah krenuo u oštre sukobe sa njima. Marku Jakšiću je oduzimao reč i izbacivao ga iz Skupštine, Radenka Nedeljkovića je smenio, a ubrzo je poskidao i predsednike opština, kako bi golom silom, ucenama i pretnjama sproveo ono što je u Briselu (dremajući u pauzama po opisanim budžacima) dogovorio sa svojim „zapadnim prijateljima“ i Hašimom Tačijem.
Skoro niko se tada nije bunio. Maniti Petar Luković je preko svojih „E novina“ naglas likovao, nevladin sektor je zadovoljno trljao ruke, Saša Janković nije video ništa sporno u kršenju osnovnih ljudskih prava kosmetskih Srba, Čedomir Jovanović je od srca čestitao Vučiću na „hrabrosti“ i „odlučnosti“, čak su i ozloglašeni „žuti“ odavali prvom među naprednjacima priznanje na tome što do kraja sprovodi političke postupke kojima su oni udarili temelje (istina, bili su malko ljuti na njega što im on nije iskazivao podršku kada su uloge bile obrnute, ali su u krajnjoj liniji ipak pokazali razumevanje za njegovu poslovičnu prevrtljivost i oprostili mu je).
Šta je za to vreme radio Željko Cvijanović, koji je, kako smo videli u malopređašnjem citatu, propovedao da je Kosovo „centar svake srpske politike“, čak i kada „ćutimo o njemu“?
Pa to je radio: ćutao. Tačnije, kao bajagi je gunđao, ali onoliko koliko Vučićevom režimu nije moglo da našteti. Recimo, umeo je Cvijanović da napiše da je Briselski sporazum loš. Čak i mnogo loš. I? Šta s tim? Zar ne tvrdi isto i Vučić?
Pa, Vučić će prvi da prizna da je Briselski sporazum nepovoljan. Kao što je više puta i uradio. On samo obavezno doda – da bolji nije bilo moguće postići. To je osnova Vučićeve „politike“ prema Kosovu i Metohiji: potezi koje povlačim su možda loši, ali sam na njih prinuđen zatečenim okolnostima, a pritom izbegavam još crnje rasplete. I on, i Vulin, i Milovan Drecun (tužno podsećanje: predsednik skupštinkog Odbora za Kosovo i Metohiju), i Marko Đurić, kao papagaji ponavljaju ovu mantru. Ne poriču oni da je Briselski sporazum porazan, već da je moglo da se isposluje išta povoljnije od njega.
I Cvijanović im, posredno, daje za pravo.
BINARNA USKOGRUDOST
Kada im ne bi davao za pravo, napisao bi ono što Briselski sporazum zaista jeste: veleizdaja. Nije pitanje da li je on dobar ili loš; ako već i oni koji su ga potpisali priznaju da je loš, nema se tu šta dalje polemisati. Pitanje je da li je on zakonit ili nije. Da li je on u skladu sa Ustavom ili protiv njega. Da li je on izdajnički čin bez premca u srpskoj istoriji, ili ne. I na sve te nedoumice odgovor može da bude samo jedan, onaj od koga se Vučiću diže kosa na glavi, zato što razobličuje pravu prirodu njegove „politike“.
„Kaži mi šta misliš o Kosovu, i odmah ću znati šta je tvoja spoljnja politika, šta ekonomska, unutrašnja – rečju, sve“, govorio je Cvijanović pre tri godine, kada su te reči bile jeftine. Danas, kada mogu da ga koštaju, zastale su mu negde u grlu, pa nikako da isplivaju na svetlo dana.
Danas nas Cvijanović redovno ubeđuje da se Vučićeva politika nikako ne očitava na Kosovu! Štaviše, da je Vučićeva prava politika zapravo sušta suprotnost onome što režim sprovodi u vezi sa južnom pokrajinom, a što, da podsetimo, nije dogovarao sa Jakšićem, Nedeljkovićem, Dobrosavom Dobrićem i drugima koji su 15 godina uspevali da odole daleko nadmoćnijoj nemani, nego sa baronicom Ketrin Ešton, Federikom Mogerini, Zmijom Tačijem i Isom Mustafom. I na čemu mu, takođe, tapšu i Majkl Kirbi i njegov imenjak Devenport.
Po Cvijanoviću je, ukratko, sve geopolitika, a da istovremeno ništa od toga nije i politika, pa nam zato ne može poslužiti da pravilno ocenimo Vučićevu „politiku“. O Vučićevoj „politici“ nam, navodno, najviše govore bezbednosne i diplomatske pretnje koje Cvijanović ne propušta da nabroji, a koje Vučićevim prethodnicima nije uzimao kao olakšavajuće okolnosti (i koje, videli smo na primeru Đilasa, uopšte ne moraju da budu stvarne). Takođe, često ističe i nekakvo vajno nezadovoljstvo Vučićem, koje rečima ili pak postupcima iskazuju strani ambasadori, što je, po Cvijanoviću, pouzdan znak da premijer ipak radi nešto dobro.
Tanka je, međutim, uteha pohranjena u nezadovoljstvu tlačitelja. Oni su nasilnici, odavno otuđeni od svake ljudskosti i posvećeni jedino svojim nezajažljivim ciljevima i potrebama. NJihova volja, samim tim i nezadovoljstvo, sledi zakonitosti koje sa nama potlačenima ne moraju da imaju nikakve uzročno-posledične veze. Amerikanci su bili nezadovoljni i Zoranom Đinđićem, na kraju su ga i ubili, ali to opet ne znači da je Đinđić bio koristan po Srbiju. Amerikanci su već dvadeset godina nezadovoljni Republikom Srpskom, ali to ne znači da Srbi odande treba da budu bezbrižni i razdragani samo zato što puko postojanje srpskog entiteta sekira Vašington. Amerikanci i u vezi s Kosovom i Metohijom već 16 godina nalaze razne primedbe, pa iz toga ne proističe da se tamo stvari razvijaju nama na ruku.
Ta binarna uskogrudost, da ako nešto nije „nula“ onda mora da je „jedan“, ne priliči ni ozbiljnim osobama ni ozbiljnim pitanjima. Amerikanci u svojoj nezajažljivosti možda od Vučića očekuju više nego što on može trenutno da im pruži, pa shodno tome povremeno iskažu i određeno nezadovoljstvo njegovom vladavinom. A možda im je sve to samo vešta taktika, kojom njega, onako „mudrog“ i „staloženog“, drže u stanju neprekidne napetosti, iz kojeg on još lakše pristaje da ispuni njihova uslovljavanja. Šta god da je po sredi, činjenica je da oni već tri godine ne prepoznaju u Srbiji nikoga ko bi njihovim nezajažljivim ciljevima služio bolje od Vučića. A nije da nemaju drugih kandidata.
Zanimljivo je, takođe, da Cvijanović vrlo blagonaklono gleda na svako Vučićevo izbegavanje sukoba sa stranim centrima moći. U tome vidi vrhunsku mudrost, jer se tako, ceni, kupuje vreme i čuva ona preko potrebna stabilnost. Ali zato od ostalih činilaca na političkoj pozornici Srbije bukvalno zahteva da se sa strancima sukobljavaju bez ostatka i uzdržanosti, jer će samo tako dokazati sopstvenu iskrenost i čestitost:
„DSS ne sme da se pretvori u korisnog idiota“, oštro je poručivao koliko u aprilu ove godine, savetujući Demokratsku stranku Srbije da ne napušta vladajuću koaliciju u Beogradu, jer će time otvoriti front prema naprednjacima umesto prema – strancima. U tom članku, prekorno naslovljenom „Tuđa šolja čaja ili šta DSS mora da razume“, Cvijanović je čak prebrojavao u kojim je glasilima DSS dobijala prostor za svoje primedbe na račun gradske vlasti, a u kojima nije, pa je, pokazujući da su za kritiku „Beograda na vodi“ daleko više sluha pokazivali mediji u vlasništvu i pod kontrolom stranaca, i došao do zaključka o „korisnom idiotu“.
Što će reći da Cvijanović ima razumevanja kada najmoćniji političar današnje Srbije, ličnih interesa radi, manevriše i sa đavolčićima pravi dogovorčiće, ali to isto pravo uskraćuje vanparlamentarnoj stranci koja se bori za puki opstanak. A posle druge optužuje da su „opsednuti Vučićem“!
RASPAD PRED NAŠIM OČIMA
Cvijanović to možda ne vidi, ali teško je u današnjoj Srbiji ne biti opsednut Vučićem. Ta opsednutost, ipak, ne mora da proističe iz patološke potrebe da se kritikuje vlast. Pravi uzrok te opsednutosti Cvijanović bi najpre našao tamo gde uporno izbegava da pogleda, a to je u samom Vučiću. NJegova psihotična potreba da se pred sobom, ili kime već, dokazuje tako što se iživljava nad onima koji spletom raznih okolnosti zavise od njega, prosto zapoveda da se njome kritički bavi svako kome je stalo do razuma i čestitosti.
„Srbi ne žele da se razvija stočarstvo, nego hoće da rade 20 dana godišnje. Evo vam, neka vam zemlja bude neuspešna“, vrištao je premijer koliko prošle sedmice. Ako je Cvijanoviću stalo do geopolitike, neka prekopa kuglu zemaljsku i pokuša da nađe još jednog premijera, bilo kog, u bilo kom ćošku planete, koji se svom narodu obraća i o svom narodu govori na sličan način. Pa kad ne nađe, kao što neće, neka iz toga izvuče zaključak, makar zaključak plivao u „opsednutosti Vučićem“.
Neka nađe Cvijanović jednu Srbiji odanu dušu na Kosovu i Metohiji, a da nije neposredno prikačena na državne slavine trenutno u Vučićevim rukama, koja će o briselskim sporazumima reći išta pohvalno. Neka se zamisli nad time što isti premijer koji se danas zaklinje da Srbija nikada neće zatvoriti svoje granice pred migrantima, već tri godine drži granicu prema Kosovu i Metohiji. Neka se prošeta Cvijanović do mosta u Kosovskoj Mitrovici, te ključne tačke na kojoj se već 16 godina lomi srpska državnost, pa nek izmeri da li je za ove tri godine, koliko se Vučić bavi Kosmetom, pokrajina postala bliža Srbiji ili dalja od nje.
Mogao bi i da priupita Srbe iz Republike Srpske, kako su se osećali gledajući predsednika Vlade Srbije koji se grli sa „Majkom Munirom“, a s Ćamilom Durakovićem razmenjuje pohvale na granici nove seksualne opredeljenosti. Da li je, posle tog Vučićevog poteza, pa i posle šaha sa Bakirom Izetbegovićem na Kalemegdanu, Banja Luka bliže Beogradu ili udaljenija od njega?
Ili, da ne idemo izvan Beograda: da li je i jedna državna ustanova snažnija i društvu korisnija od kako je Vučić zauzeo središte moći koje je pre njega pripadalo ništa manjoj štetočini zvanoj Boris Tadić? Ustavni sud je suspendovan, zajedno sa Ustavom. Zvanje zaštitnika građana je najpre ostavljeno u zlikovačkim rukama Saše Jankovića, da bi zatim Janković bio izložen okasnelim i promašenim napadima, a na kraju je sve završeno – Vučićevom intervencijom da Janković bude ostavljen na miru! Ministre postrojava i u „deliveri junite“ raspoređuje Toni Bler. Vojni helikopteri padaju i ljudi ginu, a odgovornosti nema. Penzije i plate se smanjuju, pa se posle moli MMF da budu povećane nazad, ali samo delimično, što se onda u glasilima predstavlja kao civilizacijsko dostignuće premijera! I tako dalje. Nema jedne oblasti društvenog života u kojoj se ne odigrava potpuni raspad sistema pred našim očima.
Naravno da Vučić nije jedini kriv za tragično stanje. On je takvo rukovođenje državom samo nastavio, ali su ga ustanovili drugi, ništa manje cvećke od Vučića. Sadašnji premijer je, međutim, odgovoran i za to što dotični nisu iza rešetaka zbog svojih takođe mnogobrojnih nepočinstava. Ne samo da nisu pohapšeni, nego ih Vučić još nagrađuje novčano izdašnim državnim postavljenjima, ili pak flertuje sa njima u pogledu neke buduće političke saradnje.
Kao što nemalu odgovornost snose i ti, koji su stvorili okolnosti koje su iznedrile štetočinu poput Vučića, isto tako je nose i oni koji Vučiću pomažu, ili olakšavaju, ostanak na vlasti.
Cvijanović dokazano voli da Vučićeve kritičare svrstava ili u budale ili u pokvarenjake. Ono što mu izgleda promiče, jeste da u pogledu Vučićevih apologeta nema nedoumica: oni su i jedno i drugo.
Miodrag Zarković
Srpski kulturni klub
