Argumenti Slobodana Jovanovića za većinski izborni sistem

0
436

 

Foto: iStock

Jovanović bi bio užasnut današnjicom u kojoj je Srbija jedna izborna jedinica, jer „toliki broj kandidata običan birač ne bi mogao lično poznavati“, već bi bio „prinuđen glasati po… uputstvima svoga partijskog odbora“.

Slobodan Jovanović (1869-1958) je našoj široj javnosti najpoznatiji po opisu „poluintelektualca“. U stručnoj javnosti ili bar onoj zainteresovanoj za politiku i istoriju, on uživa status vrhunskog intelektualca, politikologa, pravnika i istoričara svetskog kalibra koji je debelo zadužio našu naciju. Zato mi je posebno zadovoljstvo što Slobodana Jovanovića mogu uvrstiti među zagovornike većinskog izbornog sistema.

U vreme kad je pisao knjigu „O državi – osnovi jedne pravne teorije“ (treće izdanje iz 1922, izdavač Geca Kon) zahuktavala se borba za proporcionalni izborni sistem širom zapadne Evrope, a slični glasovi su se javljali i u SAD. Stoga su delovi u kojima se bavi izbornim sistemom odgovarali i na jedno važno praktično političko pitanje, posebno u državi poput kraljevine SHS koja je tek trebala da traži optimalan politički i izborni sistem.

Naravno, ma koliko bio veliko ime i ma koliko njegovi spisi i danas bili bitni za nacionalnu političku i pravnu istoriju, to ne znači da je on bio u svemu u pravu. Tako, na primer, u njegovoj knjizi čitamo da je on smatrao da je još uvek rano zaključivati da li su posledice davanja biračkog prava ženama dobre ili loše. Pa ipak, teško je odoleti i ne predstaviti našoj javnosti danas da je jedna takva intelektualna gromada bila čvrsti pobornik većinskog izbornog sistema i uz to, naravno, probrati i izložiti njegova obrazloženja tog stava.

Posebno sam pokušao da nađem njegove misli o uvreženim zabludama o većinskom izbornom sistemu o kojima sam i sam pisao u jednoj ranijoj kolumni za Talas. Moguće je da se izbornim sistemom bavio i u nekim drugim spisima, ali i ovi će za sada, verujem, biti dovoljno zanimljivi.

Pre nego skočimo u sitna crevca izbornog sistema, da vidimo šta Slobodan Jovanović kaže o ulozi skupštine, jer nas već tu čeka iznenađenje. On smatra da nije dobro da stručnost i objektivnost budu prvenstvene odlike poslanika:“…radi što objektivnijeg funkcionisanja državne vlasti [činovnici su] izdvojeni iz društvenog života i društvene borbe.“ Međutim, poslanik „…treba da saoseća s narodom, jer, ako ne bude saosećao s njime, on neće znati kakvi su zakoni narodu potrebni… i od njih se traži da budu tumači svih interesa, strasti, predrasuda što u narodu postoje“.

Da Vas podsetimo:  Tepić: Suština svih ovih dešavanja je da se vlast opere od „Jovanjice 2“

Jovanović upozorava da bi birokratizacija skupštine od nje načinila gospodsku klasu koja bi gledala na narod kao da on postoji radi nje. Ako vratimo pogled na srpsku skupštinu danas, šta su njeni članovi nego birokrate odabrane od strane predsednika Srbije, suštinski odvojeni od naroda, njegovog života i iskustva?

Takođe, Jovanović bi bio užasnut današnjicom u kojoj je Srbija jedna izborna jedinica, jer „toliki broj kandidata običan birač ne bi mogao lično poznavati“, već bi bio „prinuđen glasati po… uputstvima svoga partijskog odbora“. Zato bi biračko pravo postalo „čista formalnost“ (što donekle podseća na „svi su isti“ kritiku današnje političke scene).

Što se tiče prednosti i mana glasanja po listama, isticao je da glasanje po listama možda nudi širi program (što duža lista kandidata) posvećen širim interesima zajednice, kao i da on otežava korupciju i pritisak na birače, a i proporcionalno predstavljanje je lakše postići. Međutim, glasanje po listama nameće mišljenje partijskih odbora biračima, pa tako na ime jedne poznate ličnosti sa liste u skupštinu mogu ući i nepoznati kandidati. Glasanje po partijskoj disciplini je smatrao gašenjem slobode birača.

Kod glasanja za pojedince (koje nalaže izborne jedinice), Jovanović upozorava na opasnost prekrajanja granica tih jedinica kojima se utiče na matematiku pretvaranja glasova u poslanička mesta („gerrymandering“).

Jovanović prepoznaje glavni dokaz u korist proporcionalnih izbora u tvrdnji da u većinskom izbornom sistemu „u izborima učestvuje samo većina, jer je u izbornom rezultatu izražena samo njena volja, a ne i volja manjine“. Nasuprot tome, u proporcionalnom sistemu „manjina nije sasvim potrvena… ostvarena je ravnopravnost svih birača… ničiji glas [se] ne daje naprazno“.

Ipak, „proporcionalisti“ greše! Ako se smatra da nadglasani „ne učestvuju u izboru“, tom logikom onda ni poslanici opozicije „ne učestvuju“ u radu skupštine kad god su nadglasani. Jovanović smatra da se učešće prepoznaje glasanjem, a ne time da se sadržina odluke poklapa sa mišljenjima svih koji su učestvovali u odlučivanju. Tako je nemoguće da se u skupštini usvoji zakon koji bi proporcionalno uvažio stavove vladajuće stranke i opozicije, jedno mišljenje mora nadvladati.

Tvrdnju proporcionalista skupština mora odslikavati političke grupe u narodu „geometrijskim smanjivanjem“, jer bi se u protivnom moglo desiti „da odluke parlamentarne većine ne odgovaraju volji biračke većine“. Tu Jovanović navodi oblik uobičajene žalbe protiv većinskog sistema – predstavnici manjine birača mogu doneti zakon u ime svih. Ali, odgovara on, i u proporcionalnom sistemu se može desiti da skupštinska većina ne odgovara biračkoj većini, ističući primere kada su građani na referendumima odbacivali predloge skupštine. Ukoliko bi proporcionalni sistem monopolisao titulu jedinog načina za predstavljanje volje građana institut referenduma bi bio bespotreban.

Da Vas podsetimo:  Portal Južne vesti dobio „kopiju” koja promoviše vlast

Jovanović dalje napada proporcionaliste: „Parlamentarni izbori… nisu jedna anketa koja se pravi o političkim strankama, da bi se izradio njihov statistički pregled. To je jedna utakmica… oko vlasti“. Pošto izbori nisu statistički pregled, već utakmica, jedino je bitno  ko je pobedio, koja politička grupa je „najsposobnija da primi na sebe teret državne uprave“.

„Parlamentarni izbori… nisu jedna anketa koja se pravi o političkim strankama, da bi se izradio njihov statistički pregled. To je jedna utakmica… oko vlasti.“

Ipak, proporcionalisti su u pravu da ne treba dati većini da satre manjinu. Međutim, Jovanović tvrdi, to se ne postiže proprocionalnim zastupanjem manjinskog mišljenja, jer nije bitno koliko će biti poslanika opozicije u skupštini. Samo je bitno da ih bude, kako bi se vladin rad stalno kritički pretresao. Skoro proročki jezivo zvuče danas njegove reči: “Čim cela zemlja nije načinjena jednim izbornim okrugom, opasnosti nema da će većina sasvim satrti manjinu.“

Dodatna opasnost koju proporcionalni sistem nosi je žrtvovanje stabilnosti vlade zarad „najstrože matematičke pravde“, jer vlada ne može biti jaka bez jake skupštinske većine. Istorija je uglavnom dala za pravo ovoj oceni: vlade u proporcionalnim sistemima su nešto nestabilnije jer mandatima nagrađuju svaku partiju koja pređe cenzus, što „kombi-partijama“ daje ucenjivačku poziciju.

Jovanović je, pak, pisao u vreme kada je proporcionalni sistem još bio nov, pa je ostavio vremenu da pokaže rezultate. Ipak, primetio je da je u Švajcarskoj proporcionalni sistem razdrobio partije, dok u Belgiji nije, a mi smo videli da je i u proporcionalnom sistemu moguća dominantna partija (ANC u Južnoj Africi, PRI u Meksiku, SAP u Švedskoj, LDP u Japanu, SNS kod nas).

Dalje, Jovanović ukazuje na težnju proporcionalnog sistema da okameni pozicije birača, jer će njihove partije uglavnom preći cenzus, pa bi se tako okamenio i ceo izborni proces – ponavljanje izbora ne menja značajno skupštinski sastav, kao što vidimo u Izraelu. Iako većinski sistem daje neproporcionalno veći broj poslanika vodećoj partiji, Jovanović ukazuje da je ta prednost lako promenljiva, jer je u malim izbornim jedinicama „razlika između većine i manjine često svedena na nekoliko glasova, koje je lako privući sa jedne strane na drugu“ – mnogim poslanicima nadproporcionalne većine za vratom dahću opozicioni kandidati koji rovare po maloj izbornoj jedinici, tražeći par ključnih glasova za preokret.

Da Vas podsetimo:  Ko su Arnautaši?

Optužbe da većinski sistem podstiče lokalne interese na štetu opštih Jovanović odbija tvrdeći da je to verovatnije u visoko centralizovanim državama poput Francuske (većinski izborni sistem) i kraljevine Srbije (proporcionalni).

Iako je oštro osudio proporcionalni sistem kao protivan „duhu predstavničke demokratije i parlamentarnog režima“, odao mu je priznanje kao načinu sprečavanja gerrymandering-a i zaštite manjina. Ovo poslednje Jovanović smatra ključnim za primamljivost proporcionalnog sistema, jer je zaštita manjina stekla „viši ideološki značaj“. Taj značaj on prepoznaje kao „solidarističku demokratiju“ koja redefiniše demokratiju: „od vlade većine [ona] postaje zaštita manjine“.

Upravo tu Jovanović lomi moralnu nadmoć proporcionalista, jer nalazi da je njihov ključni argument emotivni – zaštita manjine „matematičkom pravdom“, tj. „geometrijskim“ pretvaranjem glasova birača u poslanička mesta. Osnovne potrebe političke zajednice za stabilnom i odgovornom vladom tako popuštaju pred emotivnom ucenom koja partije tretira kao žive ljude, a pravdu svodi na proporcionalnost: jednaka plata (izražena u poslaničkim mestima) za jednak rad (izražen u zarađenim glasovima).

Slobodan Jovanović nas upozorava da ne pokleknemo pred tom ucenom: prava manjina nisu isto što i proporcionalna zastupljenost njihovih partija, proporcionalna zastupljenost nije merilo pravednosti političkog (izbornog) sistema, a pravednost sistema se ne odslikava u skupštini, već u kvalitetu podele vlasti kao temelju demokratije. Stoga sam uveren da bi danas, više nego ikad, Slobodan Jovanović zahtevao većinski sistem za Srbiju.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Izvor: Talas

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime