Moja generacija je letnji raspust provodila na selu. Većina nas rođenih u gradu potekli smo sa sela. Bio sam na to ponosan.
Odrastao sam uz generaciju rođenu 1888-1912. To su bili moji najbolji drugari. Moj dva đeda, sa očeve i majčine strane, živeli su kuća uz kuću. Njihova braća, rođaci, kumovi i prijatelji su bili moji najbolji životni učitelji.
Osim nedelje, nisam se radnim danima igrao sa drugom decom. Nisam imao vremena. Radio sam sa starijim ukućanima sve poslove. Odrastao sam uz rad. Najveća pohvala mi je bila kada bi neko stariji, ko nije iz naše kuće, rekao – al je ovaj mali vredan!
Radio sam od malena. Pomagao starijima. I ništa mi nije bilo teško. Vaspitavan sam da radim. Sa pet godina sam čuvao krave, ovce i gonio magarad i konje. Ustajao sam rano, pre svitanja, da bih ceo dan proveo na njivi. Krčili smo kamenite dalmatinske udoline da bi ih pretvarali u plodnu bašticu.
Krčenje zemlje, za mlade koji ne znaju šta to znači, nije lak posao. Ujutru rano đed i ja bi pošli sa magaretom i konjem par kilometara iznad naših kuća, u planinu, poneli bismo hranu sa sobom, jer se do večeri nismo vraćali. Na odabranom mestu, koga je đed ranije već izabrao, gde je pronašao neki mali izvor vode, vadili smo kamenje iz zemlje i stavljali oko buduće baštice, praveći kamenu ogradu. Ne mogu da kažem bašta, jer u kamenitim dinarskim planinama nije bilo moravskih i sremskih bašta, nego šaka jada plodne zemlje u kamenu.
Klečali smo na toj zemlji i malim krampom i rukama vadili kamen, odnosili ga za ogradu i dobijali plodnu zemlju. Bio sam ponosan što sam radio u paru sa mojim đedom. To je bilo veliko priznanje za mene. Dok smo radili, pričali smo o svemu.Učio sam od njega život.
Čuo sam od nekih drugih ljudi iz sela, da je u vrema Drugog rata moj đed isto tako kopao u bašti u Međama. Vadio je krompir. Meci su prštili svuda oko njega. Na povike komšija da se skloni sa njive, da ga meci ne pogode, đed je mirno odgovorio : „ Pa, šta?!? Ako me ubiju, ubiće me na mojoj zemlji!“
Naučio sam da je zemlja život.
Voleti zemlju znači voleti život.
Zemlja rađa i hrani.
Zemlja život održava.
Naučio sam kako se iz kamena otima plodna zemlja.
Kada raskrčimo parče zemlje za bašticu, to je trajalo nekoliko dana, onda smo na magarcu i konju donosili u sepetama plodnu zemlju kraj reke Butižnice i ovčije đubrivo. Sepete su bile velike pletene korpe, koje su stavljane na samar, jedna sa jedne strane, druga sa druge, tovarile se plodnom zemljom i ovčijim đubrivom, koje se kidalo, kako se govorilo, ispod ovaca.
Ovčije đubrivo je bilo najkvalitetnije za baštu. Bacalo se na prekopanu zemlju. Nije moglo ašovom da se rilja prve godine. Posle toga smo sadili krompir, kupus, luk, blitvu, paradajz, krastavac, mrkvu, boraniju i pasulj.
Vodu smo navodili sa malog izvora u kamenu. Vode smo imali u izobilju.
Posle nekoliko godina ta naša mala baštica se pretvarala u pravu oazu u kamenu. Teško je danas mladima objasniti ukus tog našeg povrća. Takav više ukus i miris ne postoje. Hemija je ubila ukuse povrća i ubija čoveka.
Paradajz i krastavac ste mogli da jedete ubrane. Niste morali ni da ih perete. Taj rajski miris ubranog povrća, ostao mi je do danas. Takvog povrće više nema. Probao sam gotovo po čitavom svetu voće i povrće, ali nikada nisam našao tako ukusne i mirisne plodove. Nažalost, Srbija gubi taj ukus i miris. Ponegde se još i nađe, ali vrlo retko.
Budućnost opstanka čovečanstva je povratak zdravoj hrani bez hemijskih preparata. Verujem u čoveka koji voli da jede hranu, umesto konzumeta koji guta tablete kao buduću hranu.
Svaki pedalj zemlje je morao u našoj porodici da se obrađuje. Samo propalice nisu obrađivali zemlju. Brat moga đeda, stric Milan, odmah posle dolaska komunista na vlast rekao je da komunisti neće vladati do proleća, jer ne vole zemlju i ne rade na njoj.
Danas Srbija ima preko 600.000 ha zemlje koja je zaparložena. Narod nezaposlen po gradovima, narod gladuje, nema šta da jede, siromaštvo sve veće, uvozimo povrće iz sveta, a tolika zemlja leži neobrađena.
Država u kojoj je zemlja leži neobrađena mora da propadne. Politika koja se vodi u toj državi je propala. Srbiji treba domaćin. Seljak koji voli zemlju. Radnik koji zna da radi. Lekar koji zna da leči. Inženjer koji zna da gradi. Učitelj koji zna da prenese znanje.
Srbiji ne trebaju političari.
Paraziti.
Neradnici. Ološ. Bitange.
Srbija je zapuštena zemlja i treba je iskrčiti od političkog kamenja. Srbija neobrađena zemlja i moraju vredne ruke domaćina da je uzore, obrade, utegnu i naprave rajsku baštu.
Srbija ima 4,8 miliona hektara najbolje i najlepše zemlje na svetu. Možemo da proizvedemo i izvezemo godišnje 100 milijarde evra, dok danas jesdva uspevamo da izvezemo 2 milijarde evra.
Kriza se zahuktava.
Ne proleće 2015 kreće drugi talas krize u Evropi.
To će dovesti do bankrota mnogih država EU.
Šta da radimo?
Koji je moj savet građanima?
Ponavljam to već godinama.
Svako ko može neka se vrati zemlji.
Ko ne može, neka se priprema.
Vraćanje zemlji znači da oni koji imaju imanje na selu ne prodaju ga. Obrađujte zemlju. Naučite da proizvodite i spremate hranu. Trebaće vam.
Oni koji imaju novac u bankama, povlačite depozite i kupujte zemlju.
Oni koji nemaju ništa, ni zemlje ni para, moraju da uče, stiču znanja i veštine za rad na tržištu. Velike će biti turbulencije na tržištima da je to velika prilika za spretne, preduzimljive i energične da zarade. Naročito za mlade ljude. Ovo je velika šansa da se mladi ljudi dokažu i da zarade. Tu zaradu neka usmere na kupovinu zemlje.
Zapamtite, braćo i sestre, ko bude imao zemlju da obrađuje i da se prehrani, taj će opstati.
Jedini način spasa od krize je da imamo zemlju.
Našu.
Zemlju koju nikome ne smemo da prodajemo.
Zemlju koja će biti naša.
Zemlju koju su naši preci u krvi dobili.
Ponavljam reči moga đeda Jovana – ako me ubiju, ubiće me na mojoj zemlji.
Ta životna filosofija je jedino rešenje za spas Srbije.
Hvala Branko, ja sam vas savet jos onomad poslusao.