Da li korona zauvek zatvara srpske klubove

2
797
Hoće li predsednik Vučić i ministar Selaković pomoći srpskim klubovima? Danilo Đokić na slici levo / Foto: printscreen

ŠTUTGART  O posledicama  pandemije  Srbima u Nemačkoj je uglavnom  sve poznato. Nemački mediji su puni izveštaja   o koroni  i   stvarnim finansijskim teškoćama privrede i drugih poslovnih grana.   Ipak neki  kritičari, od mnogih koncerna i pojedinih još uvek dobrostojećih branši  „naduvane“ zahteve za  nadoknadu štete smatraju previsokim.

Nemačka vlada se trudi da kroz najveću pomoć  u istoriji države, koja će, najverovatnije,  iznositi  i do 200 milijardi evra, pomogne stabilizaciju privredne ali i opšte situacije. 

Mnogo  je nepoznanica kako će preživeti estradni umetnici, pozorišta, bioskopi, sportski klubovi i da li će i u kojoj meri, i za njih Ministarstvo finansija pomagati sistemom „bacanje novca iz helikoptera“ ili će najjači (industrija!) najbrojniji i najorganizovani zahtevi za pomoć države, uroditi plodom -najčešće bez   provere koliko je kome zaista pomoći potrebno da preživi.  

U celoj priči o  opstanku  su   i srpski klubovi i udruženja koji postoje na teritoriji nemačke države. Doduše  niko ne zna koliko ih  zaista ima.  Ne zna se ni tačan broj Srba koji decenijma žive među Germanima i  doseljenicima koji su prema nemačkim izvorima, pristigli iz  preko 170 zemalja sveta. 

Različiti izvori informacija  navode da u ekonomski najjačoj državi Evropske unije živi od 400.000 do 600.000 Srba i Nemaca srpskog porekla. Računa se da je oko 250.000 Srba od tzv. prve do danas već treće pa i četvrte  generacije dobilo nemačko državljanstvo.

Srpskih klubova ima jedva stotinak., Neki od njih  postoje samo na papiru ili su to klubovi nekolicine ljudi –članova iz tri, četiri porodice.  Pravi poznavaoci situacije govore  samo o oko šezdesetak zaista aktivnih srpskih klubova!

Po  istraživanju dr Danijele Stepanović od pre pet godina, tada profesorke Dopunske škole u Nemačkoj beogradskog Ministarstva prosvete,  u okviru pripreme njene doktorske disertacije, 500  ispitanika širom Nemačke je u stručnoj anketi  potvrdilo pomenuti broj klubova. Kao ukupno  članstvo pominje se brojka od oko 3000 do 4000 ljudi. To je u proseku po  klubu  samo oko 50 do 70 članova što je zaista začuđujuće mala cifra  u odnosu na broj Srba u Nemačkoj.

Ipak klubovu predstavljaju važnu sponu Srba- iseljenika sa svojom maticom jer su oni jedine indirektne, nazovimo ih tako, institucije srpske kulture u Nemačkoj  gde  ne postoji ni jedan oficijelni Kulturni centar Republike Srbije. Klubovi koji imaju folklorne sekcije, njih četrdesetak, svoju umešnost i vezu sa srpskim poreklom i kulturom prikazuju na  priredbama  svojim zemljacima  i  sugrađanima -Nemcima. Postoji i pet, šest udruženja pisaca i pesnika, dva ili tri   udruženja inženjera i tehničara, akademaca i lekara – i to je to!

Kada bi smo stali kod pomenutih brojki, neupućeni čitalac bi pomislio da srpski klubovi i udruženja u Saveznoj Republici Nemačkoj nemaju nikakav značaj –što na sreću nije  tako. Pre će biti da masa Srba ne želi upisivanje u nikakve registre, ali  se  ipak kao nečlanovi, okupljaju oko klubova na mnogim priredbama, gradskim feštama u kojima učestvuju Srbi, na muzičkim ili književnim večerima i sličnim događanjima.

Poznato je da pomenutih šezdesetak klubova organizuju godišnje najmanje po  dve velike priredbe,  učestvuje se na gradskim feštama a tu su i zajednički dočeci novih godina.  Po našem istraživanju, na pomenutim oko 250  manifestacija, dolazi na svaku  priredbu u proseku od  200 do 250 gostiju. To su priredbe o 8. Martu- danu žena i jesenje priredbe  koje su se u vreme zajedničke države Jugoslavije uvek održavale o 29. novembru. Na tim priredbama se godišnje po slobodnoj proceni   okupi  od 40.000 do preko 62.000 posetilaca!  

Prihodi sa priredbi od ulaznica, prodaje jela i pića, zarada od lutrije itd. su glavni izvori  finansiranja opstanka srpskih klubova jer, osim u veoma retkim slučajevima, pomoći sa nemačke strane  nema.  Od na priredbama neto zarađenog  novca  se plaćaju troškova zakupa klubskih prostorija, režijski troškovi, plaćaju se  koreografije i nošnje za folklorne sekcije isl. 

Na gradskim feštama, prodajom ćevapčića i pljeskavica na klubskim štandovima, moglo je  takođe da se  zaradi nešto novca.  Svih tih mogućnosti zarade, zbog pandemije, ove godine nije bilo,  Iz istog razloga neće biti ni organizovanih dočeka Nove 2021. godine. 

I pored nesebičnog,  besplatnog zalaganja i samopregornog rada  aktivnih članova klubova, a njih je nažalost premalo, i neznatnog učešća članarine u finansiranju, opstanak  srpskih klubova u Nemačkoj je bez pomenutih redovnih prihoda  od priredbi postao  nemoguć!  

Finansijska situacija uslovljna koronom   je za gro naših kluibova postala  i više nego kritična. Obaveza plaćanja kirija postoji i   dalje, dodatni troškovi takođe, a prihoda niodkud-  rekao nam je doskorašnji   predsednik Saveza srpskih klubova i udruženja u Nemačkoj  sa sedištem u Štutgartu, sada  i potpredsednik Evropskog saveza srpskih klubova i udruženja Danilo Đokić.  -Slična situacija očekuje naše  klubove koji  budu uspeli da nekako  „prežive“ najverovatnije  i na proleće 2021. godine, a možda i do jeseni. Niko danas ne može da kaže kada će zbog kovida 19 prestati da važe zabrane okupljanja ljudi  –kaže g. Đokić.

-Nemačka vlada je najavila pomoć i za klubove. Uslovi su dosta nejasni i valjda u prvom redu važe za pomoć stalno zaposlenim i plaćenim saradnicima. Zaposlenih  u srpskim klubovima nema, čuli smo od pravnika Miomira Markovića iz Minhena. Ipak  klubovi bi trebali da se raspitaju kod Gradskih uprava na čijim teritorijama su registrovani, možda  postoji neka mogućnost finansijske pomoći, -rekao nam je  nam  g. Marković.

Novoimenovanom ministru spoljnih polsova Republike Srbije g. Nikoli Selakovićiu, kao i novon direktoru Uprave za saradnju sa dijasporom g. Arno Gujonu  je sigurno poznata  činjenica da Srbi iz Nemačke šalju najviše  deviza   u Srbiju u iznosu  od oko 1,5 do 1,8 milijardi evra godišnje –pričali su  nam naši sagovotnici.  

-Naši klubovi su uvek bili, a i sada su,  i najveći organizatori humanitarne pomoći srpskom narodu u Srbiji, Republici Srpskoj i na Kosmetu. Zato, čuli smo od više  predesednika klubova u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg, bi bilo hitno potrebno da država Srbija pokuša da  u ovoj kriznoj situaciji pomogne  da nekako preživimo i da i dalje možemo da nastavimo sa našim radom -rekli su nam naši sagovornici. Danilo Đukić je obećao  da će se potruditi da na nivou Evropskog saveza  pošalje odgovarajući upit sa molbom za  pomoć  ministru g. Selakoviću.

Dodajmo da je Vlada Srbije i do sada imala Fond za sufinansiranje  od „Komisije za dodelu sredstava“ u Upravi za dijasporu odobrenih projekata naših klubova i udruženja širom planete. Ali, tvrde na osnovu objavljene dokumentacije naši sagovornici,  da je godinama od 60 do 80 procenata  finansijskih sredstava išlo klubovima, udruženjima i nekakvim institucijama u- Srbiji a ne  rasejanju!

Skoro svi srpski aktivisti za mnoge pomognute „organizacije“ koje su po ko zna kojim kriterijumima i vezama dobili  državni novac, nikada nisu čuli ni reč, niti su one  učinile nešto posebno značajno za ljude iz rasejanja. – Na kraju više vođenih razgovora smo čuli,  da se naši ljudi nadaju da je takvom vidu „sufinansiranja“ došao kraj i da će klubovi u rasejanju a ne neki u matici koji tobože postoje zbog dijaspore, dobiti direktnu, preko potrebnu pomoć  države Srbije kako bi istrajali i opstali!

Predrag Rakočević
P. Rakočević

2 KOMENTARA

  1. Poštovana Sanja,
    potpuno ste u pravu. Ali, odnos matice prma rasejanju je uvek bio takav, u vreme Josipa Broza i njegovih komunista, očeva i dedova današnjih političara, je bio čak i veoma neprijateljski, nazivajući nas, iz tzv. „druge generacije gasatarbajtera“ (prva je bila ona generacija migranata koja je 1944/1945.g. pobegla pred streljačkim strojevima komunista jer su se borili na navodno pogrešnoj strani) izdajnicima.
    Tek kada su kumunistički funkcioneri videli koliko deviza stiže u ondašnju Jugoslaviju od nekada čak 1 milion gastarbajtera u Evropi, počelo je organizovano odašiljanje naših radnika, npr. u Nemačku, preko Savezne berze rada -napravljeni su prvi ugovori o socijalnoj zaštiti isl. jer su se komunisti prisetili reči rimskog vladara Vespazijana -„pecunia non olet“ (novac ne smrdi, izrečen posle kritika na njegov račun zbog naplate usluga javnih klozeta u Rimu).
    Zaista, milijarde deviza koje su stizale u Jugoslaviju, nisu im nimalo smrdele, naprotiv, pohlepa je bila sve veća! Ali su svi ondašnji glavari bili zvanično, kao i ovi danas koji su kobajagi protiv begstva mladih stručnjaka u svet, protiv odlaska naših ljudi u inostranstvo. Prisetimo se reči crvenog, tačnije sluge svih režima u Srbiji, humoriste i pisca Brane Crnčevića koji je jednom napisao -citat- „odoše nam radnici u kapitalistički svet. KUKU! A kada su u vreme prve velike krize, oko 1970.g. Nemci počeli da vraćaju naše u Jugoslaviju, Brana je svoju pisaniju upotpunio sa- citat- „Vraćaju nam radnike iz kapitalističke Nemačke KUKU, KUKU, KUKU, KUKU…
    Tako je i danas. Kukaju za tzv. „odlivom mozgova“ a ništa ne čine da se to zaustavi boljim platama, uvođenjem pravne države, podizanjem standarda života itd. Sa druge strane, taj „odliv mozgova“ uslovljava nove doznake „brda“ deviza koje oni šalju da im roditelji, rodbina i po neki prijatelj ne skapaju u Srbiji bez medikamenata, smeštaja u bolnice legalno i bez davanja mita ali i bez hleba koga je za neke -npr. penzionere- sve manje.
    Doskorašnji čelnik Saveza srpskih udruženja u Nemačkoj je, za razliku od bivšeg saziva Uprave saveza koji je bio duže od 20 g. na vlati, bar nešto pokrenuo, pokušaće i da zahteva pomoć od Srbije jer je i ona decenijama od rasejanja dobijala itekakvu pomoć. Nije istinita priča mrzitelja dijaspore da je ona slala novac samo svojim roditeljima- priča je da je taj novac, promenom u malovredne dinare potrebnih za preživljavanje, uvek ulazio u privredne tokove Srbije. Bez tih deviza, Srbija koja je danas već na ivici bakrota, bi finansijski odavno sa svim dosadašnjim vladama čijim je članovima najvažnije lično bogaćenje a ne interes naroda, odavno propala!
    Znamo da su šanse da Srbija pomogne klubovima u rasejanju minimalne, važnija im je pomoć propaqlim fudbalskim klubovima i drugim udruženjima u Srbiji, ali ipak vredi pokušati. Nadam se da će ta inicijativa krenudi uskoro od Predsedništva evropskog saveza srpskih klubova. Pa neka bude šta bude, ali se ipak bar nešto pokušalo. Ovo vaše „uzdaj se u se(be) i u svoje kljuse“ važilo je u rasejanju možda davno ranije. Danas je, nažalost, i kao uvek, čast svim časnim izuzetcima kojih svakako ima, veoma teško ostvarljivo. Pokušajte da od oko 400.000 do 600.000 Srba u Nemačkoj iskukumačite, javnim apelima i prozivkama, SAMO PO 1 EVRO MESEČNOG PRILOGA- npr. baš za opstanak tih šezdesetak aktivnih klubova,humanitarne akcije itd. svakako nosilaca srpske kulture u Nemačkoj. Neki poseban uspeh nećete, nažalost, doživeti. Ipak i na tom polju rasejanje mora, pogotovo ovi mladi ne tako davno pristigli među nas koji smo decenijama van matice pristigli Srbi, više angažuje jer, hajde da i ja parafraziram staru srpsku izreku koja još uvek važi: „Koliko para, toliko i muzike“! Možda će budućnost ipak biti bolja! Ako to sami ne pokušamo, neće nam ni Bog pomoći.
    Hvala za vaš komentar i srećan vam Božićni i Novogodišnji praznik nastupajuće 2021. godine

    želi vam autor članka Peđa Rakočević, Štutgart

  2. Dijaspora je svesna da nas matica voli samo onoliko koliko im para godisnje unesemo i nista vise. Oni prema nama, a pogotovu u poslednjih deset godina, nemaju cak ni macehinski odnos a kamoli sta drugo. Prema tome svima nama koji se bavimo raznim aktivnostima a pogotovu ocuvanjem nase bogate kulturne bastine moramo da se okrenemo sami sebi i pronadjemo nacina da opstanemo. Takav koncept rada trebao bi prvenstveno da razradi savez srpskih udruzenja u Nemackoj ali kako vidim i njih je ovaj virus totalno uspavao tako da je najbolje po onoj staroj poslovici „use i u svoje kljuse“ pa ko opstane opstane jer druge nam pomoci nema.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime