Da li Vučić zaista okreće Srbiju ka Zapadu?

Nedavno je na sednici Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta usvojen Bilčikov izveštaj kojim je Srbiji između ostalog upućen niz kritika na račun njene spoljne politike, a one se najpre tiču njenog odnosa sa Rusijom.

Izveštaj je medijski manje-više uredno ispraćen, ali je upadljivo da on nije nimalo poljuljao uverenje jednog dela javnosti da je u toku preorijentisanje srpske spoljne politike ka Zapadu.

Šta to ne vidi Evropski parlament?

Svakako nije sporno da Srbija u proteklim mesecima jeste povukla određene poteze kojima se pruža podrška Ukrajini. Međutim, važno je postaviti pitanje da li su takvi potezi znak fundamentalnih promena u političkoj orijentaciji zemlje, ili samo nastavak od ranije postojećih napora da se održi u životu politika neutralnosti.

U tom cilju, neophodno je uzeti u obzir i poteze kojima Srbija balansira svoju spoljnopolitičku poziciju. Najpre, osim toga što i dalje nije uskladila svoju spoljnu politiku sa EU, Srbija priređuje dobrodošlicu ruskim poslanicima koji su pod zapadnim sankcijama zbog agresije na Ukrajinu. Tu agresiju je između ostalog osudila i Srbija, ali se ovakvim potezima dovodi u pitanje koliko je ta osuda bila ozbiljna.

Još važnije od ovakvih dnevnopolitičkih dešavanja jeste pitanje da li u Srbiji postoje faktori koji generišu prozapadno raspoloženje, koji bi poslužili kao pogon za prestrojavanje njene političke orijentacije ka Zapadu. Reklo bi se – teško. Najpre, dnevna štampa ima dominantno antizapadni ton.

Pored toga, čitava jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom funkcioniše kao servis za rusku propagandu. Preostale tri televizije kada se ne koriste za istu svrhu uglavnom služe za zamajavanje građana, uprkos povremenim proevropskim lapsusima. Stoga i ne čudi što je podrška evrointegracijama na silaznoj putanji, dok je podrška Rusiji (i Putinu) i dalje prevelika, a uz to i prilično stabilna.

Proruska crta srpskog nacionalizma

Društvena atmosfera koja preovladava u Srbiji takođe nedvosmisleno obeshrabruje. Ne morate dugo hodati ulicama glavnog grada da biste naleteli na murale i grafite podrške Ratku Mladiću. Dok ćete u centru Beograda kad-tad naleteti na ogroman transparent „Kosovo je Srce Srbije“ i razrušeni Generalštab da nas podseti „šta su nam radili“ – jer se oni nalaze u jednoj od najprometnijih ulica.

Naravno, nesporno je to da nacionalizam jeste prisutan i u drugim evropskim državama, pogotovo balkanskim. Međutim, sve i da je tamo jednako dominantan kao u Srbiji (što ne bih uzeo „zdravo za gotovo“), srpski nacionalizam je jedini koji u osnovi gaji izrazito proruski, odnosno antizapadni sentiment.

Raskinuti vezu između srpskog nacionalizma i rusofilije praktično je nemoguće. Najpre zbog oslonca na Rusiju oko pitanja Kosova, trenutno glavnog mobilizacionog faktora za srpski nacionalizam. Imajući sve ovo u vidu, moglo bi se reći da je u nekom dužem roku izglednije svrstavanje Srbije uz Rusiju nego uz Zapad, čemu u prilog govore i pojedina istraživanja javnog mnjenja.

Značaj ruskog političkog modela

Uz sve što je navedeno, treba skrenuti pažnju i na to da je otklon od Rusije izrazito neprivlačan za ovdašnju vladajuću političku elitu za koju bi takav potez imao bolne posledice – a to je činjenica da bi autoritarni obrazac srpske politike izgubio važan stub podrške. Naravno, taj obrazac nije isključivo vezan za spoljnopolitičku orijentaciju – on je dosta složenija pojava. Valja imati u vidu da bi otklon od Rusije trebalo nekako „prodati“ domaćoj javnosti, najverovatnije isticanjem nepostojanja demokratije, sloboda i ljudskih prava u toj zemlji, čime bi „čvrsta ruka“ kod nas izgubila na popularnosti.

Stoga veza između otklona od Rusije i razvoja liberalne demokratije ne bi trebalo da deluje kao naučna fantastika, upravo zato što takvo prestrojavanje nužno nosi sa sobom i promenu vrednosnog sistema. Uostalom, u prilog tome govori i činjenica da bi teško bilo sastaviti spisak zemalja sa proruskom orijentacijom koje su funkcionalne liberalne demokratije. I čini se da je domaća politička elita tog svesna.

Dakle, otklon od Rusije na neki način, osim spoljnopolitičkog na neki način predstavlja i komponentu unutrašnjepolitičkog programa. O tome zapravo u nekoj meri već postoji svest u našem društvu. Ipak, bi bilo dobro to i otvoreno prepoznati. Na taj način će prozapadna opozicija dobiti dodatni adut, tj. bila bi ubuduće jasno prepoznata kao demokratska naspram nedemokratske proruske opcije.

Aktivacija umesto pasivizacije

U ovom trenutku mi se čini da kod jednog dela prozapadne javnosti postoji izvesna doza zadovoljstva spoljnom politikom Srbije. Bez obzira na objektivnu snagu argumenata iz ovog teksta, rekao bih da je to zadovoljstvo problematično, ako ni zbog čega drugog, onda iz strateških razloga, tj. zbog pasivnosti koje proizvodi. A potrebno nam je upravo suprotno – odnosno veća mobilizacija na prozapadnom i antinacionalističkom kraju političkog spektra.

autor:Ivan Lakićević