Kako su beogradski civili preživeli pandemiju zvanu rat
Nikad se Srbi nisu bojali smrti. Da li zato što je ona svuda ista, možda zato što su je od pamtiveka smatrali prolaznom, kao stanicu na putu do večnog života, ili zbog toga što ona pokojnika ne boli – moglo bi se razmatrati naširoko.
Srpski strah se zove beda. Ona ista za koju je veliki pisac Fjodor Dostojevski napisao da je život u njoj greh. I teret, dodao bih. Za zdravlje, dostojanstvo, porodicu, međuljudske odnose, goli opstanak.
Nemački okupator i njegovi saveznici su u aprilu 1941. godine udarili na najveće svetovne srpske vrednosti: slobodu, dom, njivu, šljivu, a posledice su, poput nevoljnih učesnika u životu pod opsadom, najviše snosili žitelji gradova, među njima i Beograđani.
Zabrana lova na životinje, propisana uredbama prvog Vojnog zapovednika u Srbiji Helmuta Ferstera, mesec dana posle kapitulacije Jugoslovenske vojske, praktično je označila početak lova na ljude. Krivce i nedužne, zaslužne i nezaslužne za pružanje otpora. U glavnom gradu prodane i izdane države je njen čelnik Dragomir (Dragi) Lj. Jovanović doneo odluku o zabrani prodaje mesa tokom dva dana svake sedmice, pa je narodu na raspolaganju ostao hleb. Kolači su bili misaona imenica za ogromnu većinu.
Međutim, čak i ta nasušna namirnica polako je postajala luksuz. Od septembra 1941. sledovanje propisano od strane Direkcije za ishranu (snabdevanje) stanovništva, poznato po akronimu DIRIS svedeno je na 400 grama po stanovniku, da bi od februara naredne godine palo na 265, a za prvih šest meseci druge ratne godine stanovništvo Beograda je uskraćeno i za jedan – jedini gram! Ni za verski obred nije bilo, kamoli za redovnu ishranu.
Najslađe voće postade gorkog ukusa, mnogi žitelji Beograda – apatridi u sopstvenoj zemlji i interno raseljeni u rodnom gradu, jer kako bi se drugačije moglo opisati saopštenje 3. po redu „upravnika“ Srbije Hajnriha Dankelmana, kojim je u leto 1941. dozvolio vlasnicima domaćinstava, u čije kuće su useljena nemačka uniformisana lica, da triput sedmično po 120 minuta mogu brati voće u svojim domaćinstvima.
Prljavština sa tela se može skinuti sapunom, ona sa duše nikako. Odlično su to znali oni koji su, opravdano ili ne, a u vanrednim okolnostima je mnogima sve oprošteno, narodu prodavali sapun proizveden od masti uginulih životinja.
Zemaljski dani jesu tekli, međutim, za penzionere, kao na primer za predratnog činovnika Dragutina J. Rankovića, vreme, što će reći život, kao da je stao, jer je za mesečni iznos koji je primao u određenom intervalu– 1960 dinara – mogao da kupi manje od dva kubna metra ogrevnog drveta ili oko 5,5 kilograma masti.
Druga godina pod nacističkom čizmom zasolila je i zalila već otvorene rane uzrokovane preteškim životom: u Mladenovcu je vlast poreskim dužnicima uskratila pravo na dobijanje soli i šećera, u celom gradu je zabranjeno točenje rakije u kafanama u periodu od 10 do 14 časova, a pred prodavnice se nije smelo od 15 do 16 sati.
Teška vremena za odrasle, još teža za bebe. Ovi prvi su često dolazili u situaciju da se greju ložeći nameštaj, pošto je za tonu lignita, kako je u svom dnevniku zapisao Ranković, njegova penzija „kasnila“ za nekih 40 dinara (2.961 – oko 3.000), više od polovine tog iznosa bejaše „težak“ kilogram masti u maju 1943. (1.700 dinara), hiljadu grama kafe koštalo je 7.000, a novine su se, umesto za potpalu vatre, koristile za povijanje beba, pošto su pelene postale nedosanjani san. Pred kraj rata, u avgustu mesecu 1944. godine, tona uglja dostigla je cenu od 10.000 dinara. Da čizma glavu čuva svi znamo, no, da jedan kaput može značiti život znali su oni koji su živeli u Beogradu tokom ratnog stanja, jer je cena tog odevnog predmeta išla i do 80.000 dinara, a to je u određenom trenutku bilo 16 profesorskih plata.
Tepisi su isto tako posebno „čvorovani“, pošto im je promenjena svrha – umesto za gaženje korišćeni su za pokrivanje.
Gospoda, koja su taj status zadržala i tokom krvavih godina, spas su tražila u pozorištima, sirotinja, mada ne sumnjam da se potkrao i koji bogataš, u „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“- fudbalu, pa je najveći derbi (pre)ratnog loptanja između beogradskih velikana, višestrukih šampiona Kraljevine SHS/Jugoslavije – BSK-a i SK Jugoslavija – kojoj je odlukom okupacionih organa ime promenjeno u Sportski klub 1913 (po godini osnivanja) 9. avgusta 1942. godine gledalo između 18 i 20.000 gledalaca, iako tog dana u prestonici „zamrznute“ jugomonarhije nije bilo ni hleba, ni mesa. Zato su petlovi kukurikali kao nikad! Za ulaznice nabavljene „ispod ruke“ davano je i po 120 dinara.
Da li nas je stid da posle ovakvih muka, kroz čiji tunel bez zračka svetlosti prođoše naši preci, Albanske golgote, Šumarica, Košara i Paštrika kažemo da nam je teško u životu jer nam je ponestalo interneta na „pametnom“ telefonu ili nemamo novca za odlazak na more?
Dajmo istinit odgovor. Ako ne pred drugima, onda bar sebi.
Korišćeni izvori:
– Primerci ratne štampe, listovi „Novo vreme“ i „Obnova„
– Aleksandar Stojanović: „Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića“ (INIS, Beograd ,2015)
– Nataša Milićević, Dušan Nikodijević : Svakodnevni život pod okupacijom 1941-1944. (prema dnevničkim zapisima Dragutina J. Rankovića, INIS, Beograd, 2011)
– Nebojša Jakovljević, Dragan Stojić: „Derbi pre derbija 1913-1944“ (exyufudbal, Subotica, 2019)
Beograd je u svojoj veoma dugoj istoriji, i pre dobijanja imena „Beli grad“, još kao Singidinum, doživeo mnoge itekako „crne dane“. Rođaci iz moje najuže porodice koji su u BG preživeli Drugi svetski rat, ali nažalost više nisu među živima, su stalno tvrdili da je bombardovanje Nemaca 6. aprila 1944. g. bila
samo uvertira za još strašniji pomor ljudi i razaranje grada o Uskrsu 1944. godine. Vazdušni napadi u više naleta tzv. „saveznika“na Beograd, koji su to bili samo među sobom ali i sa Hrvatima, su bili STRAŠNIJI i ubitačniji od nemačkog bombardovanja! Na dve neeksplodirane bombe koje su pale na Pašino brdo strajalo je čak ćirilicom ispisano „Srećen vam Uskrs Srbi“! Takve užasne poruke nisu nađene ninajednoj nemačkoj bombi koja je ostala zarivena u zemlju i nije eksplodirala! Dovođenjem Josipa Broza zvanog Tito na vlast uz odricanje Draže MKihajlovića kao prvog borca protiv fašista u okupiranoj Evropi, toboži „saveznici“ su pokazali koliko su ustvari mrzeli srpski narod, prepuštajući ga Brozu na uništavanje. Kasnijih decenija se pokazalo da mržnja Zapadnjaka još uvek postoji, posebno u poslednjem ratu kada su unuci onih koji su 1944.g. želeli da unište Beograd i desetak drugih srpskih gardova, uranijumom 238 pokušali su da unište CEO SRPSKI NAROD! I sada, po volji današnjih srpskih, uglavnom veoma koruptnih političara, moramo da kleknemo na kolena i da molimo Zapadnjake da nam oproste što su nas bombardovali 1944.g. ubivši nekoliko hiljada ljudi ali i da ih molimo da nam oproste što ni u NATO agresiji nisu, na njihovu žalost, uspeli da nas unište! Ujedno da ih moljakamo da nas prime u tu njihovu, zavađenu posranu Evropsku uniju! Srbi dignite se sa kolena, dosta ste moljakali!