Teško je shvatljivo da Aleksandar Vučić, u jučerašnjem intervjuu za „Telegraf“, lažno tvrdi da u Srbiji raste stopa zaposlenosti, iako po zvaničnoj statistici ta stopa pada, a predviđanja su da će se otpuštanje radnika nastaviti i u 2014. godini. Po mišljenju ozbiljnih stručnjaka za privredna kretanja, očekuje se da ove godine bez posla ostane dodatnih 40.000 ljudi. Isto tako, ni ne trepnuvši, Vučić tvrdi kako je postignut cilj koji su naprednjaci postavili, to jeste, da je „nezaposlenost stabilizovana na 20 odsto“, što takođe ne odgovara istini, jer prema zvaničnoj statistici stopa registrovane nezaposlenosti kreće se oko 28 odsto i ona konstantno raste.
Iako svako, ko pažljivo razmotri stanje u srpskoj državi, može da primeti da se ruiniranje srpske ekonomije nastavlja i da tu nema nikakvih znakova oporavka, Vučić tvrdi da je „ostvaren fantastičan rezultat“, zahvaljujući „razvoju automobilske industrije“ i „investicija u poljoprivredi“. Što se tiče automobilske industrije, potpuno je jasno da se tu eventualno mogla zaposliti koja stotina novih ljudi, i to istih onih koji su prethodno bili otpušteni, a da mnogi od njih nisu ni stigli ni da uđu u zvaničnu statistiku. U poljoprivredi gotovo da ništa nije rađeno, osim što se ukidaju subvencije, od kojih i inače društvo nije imalo nikakve ozbiljnije koristi.
Da bi srpsko društvo napredovalo, sugeriše PPV, potrebno je da se više radi, „marljivo i predano“, pa i subotom i nedeljom. Zapravo, svi Srbi treba da se vode primerom prvog potpredsednika vlade, koji gotovo da i ne spava, jer radi po šesnaest sati dnevno. I to svakog dana, bez odmora. Time se eventualna krivica i neuspeh u sprovođenju „reformi“ prebacuje na narod, odnosno, na ljude koji neće da rade i neće da se žrtvuju za dobrobit svoje države. Ma koliko to čoveku izgledalo smešno, a katkad i suludo, odnekud ovakav demagoški pristup Aleksandra Vučića ima odjeka u masama. Barem tako ispada ako se pogledaju ankete javnog mnjenja i tamošnji rast popularnosti SNS-a i njenog lidera.
Vučić tvrdi da u svim segmentima društva postoji napredak: u ekonomiji, u evropskim integracijama, u borbi protiv korupcije. U ekonomiji, kako vidimo, ne da ne napredujemo, nego bi se moglo reći da sve više nazadujemo. Pokušaj da se takvo nazadovanje maskira nekakvim nameštenim statistikama neće moći da bude dugog veka. Srbija se zadužuje kod stranih finansijskih institucija više nego ikada ranije, a takva zaduživanja gotovo nikako nisu usmerena ka razvoju srpske ekonomije.
Dobijanje „datuma“ za početak „pregovora“ o članstvu u EU nije nikakav korak ka „evropskim integracijama“. Makedonija i Turska su takav „korak“ napravile odavno – Turska pre gotovo jedne decenije – a koliko su se „integrisale“ u EU svakome je jasno. Još uvek su na početku. Sa druge strane, takav srpski „korak bez koračanja“ plaćen je velikom cenom – odricanjem Srbije od dela svoje međunarodno priznate i suverene teritorije – Kosova i Metohije. Iako vlast i dalje tvrdi kako neće priznati nezavisnost paradržave Kosovo, to je već u praksi urađeno. Povlačenje srpskih institucija sa severa Kosmeta i njihovo utapanje u ustavnopravni poredak natovsko-šiptarske fantomske države Kosovo nedvosmisleno govori da je aktuelna srpska vlast odlučila da trampi deo svoje zemlje i ljudi za „mačku u džaku“, koja se zove Evropska unija.
Kada je reč o borbi protiv kriminala i korupcije, moglo bi se reći da bi bilo daleko bolje da PPV takvu „borbu“ nikada nije ni započinjao. Zapravo, „borba protiv kriminala“ je samo propagandni trik, parola; to je jedan priprosti način da se narodu neprestano baca prašina u oči. PPV u tu svrhu koristi „velike reči“, tvrdeći kako „kriminalce očekuje pakao“, te kako se „država nikoga ne plaši“, „država je jača od svakog pojedinaca (tajkuna, kriminalca)“, „sa državom se niko ne može poigravati“ i slično. I sve što Vučić više pominje državu, te države je sve manje u stvarnosti.
Naravno, pomenute „rezolutne antikriminalne krilatice“ nisu Vučićevi pronalsci. Isto to je, svojevremeno, govorio i Boris Tadić, a nešto ranije i Zoran Đinđić. Obećanja političara u Srbiji ništa ne znače, ali, izgleda, narod nikako da to shvati. Stalno se hvata na istu „bućkalicu“. Čak ni otvoreno priznanje Ivice Dačića da je u Srbiji predizborno laganje sasvim „prirodna i normalna“ stvar nije pomoglo da Srbija otvori oči.[1]
Vučić priznaje da mu je učitelj pisac knjige o Ademu Demaćiju
I čitava priča o Vučićevom radu i žrtvovanju za „voljeni narod“ dobija jedan težak i bolestan obrt, kada se uzme u obzir razorni efekat PPV-a unutar srpskog duhovnog i društvenopolitičkog bića. Da ne bismo ulazili u detaljnu analizu Vučićeve etičke i političke destrukcije (jer bi nam to oduzelo mnogo vremena), osvrnućemo se samo na izjavu koju je u ponedeljak Vučić dao medijima, kada je oduševljeno pričao o Fahrudinu Radončiću.
„Mislim da je ‘Kurir’ objavio da Fahrudin Radončić, da se ne našalim nego da budem ozbiljan, kroz osmeh ću reći, da Fahro Radončić imitira mene. Evo, ja mogu da kažem da sam više ja imitirao njega nego on mene. I što je pošteno da kažem, ne bi bilo fer da se takvo nešto sakriva. On je jedan veoma smiren i odgovoran čovek i nisam malo toga naučio od Fahrudina Radončića, kao što se trudim da od svih ljudi, od kojih je moguće, ponešto naučim“, rekao je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.
A ko je Fahrudin Radončić? Po izvorima iz same BiH Federacije, to je jedan od najvećih kriminalaca u Bosnii Hercegovini, pa i šire. Za njega postoje ozbiljne optužbe da se nalazi na čelu balkanske narko mafije, zajedno sa Naserom Keljmendijem. Na listi Interpola Radončić se vodi kao jedan od najbližih Keljmendijevih saradnika. A lično Barak Obama za Keljmendija kaže da je „najopasniji Evropljanin za Ameriku“. Naravno, Radončić za sada uživa imunitet, kao ministar sigurnosti BiH.
E sad dolazi ono najzanimljivije. Ovih dana, Radončićev list „Dnevni avaz“ je dodelio nagradu „Avazov zmaj“ (za stranu ličnost godine) Aleksandru Vučiću, o čemu srpski mediji najvećim delom ćute. Da li je samo ta nagrada bila dovoljna da se Vučić raskravi i počne da hvali jednog čoveka, za koga čak i Bakir Izetbegović (predsednik Federacije BiH) tvrdi da je „da je nasilnik opasnih namera, nasilnik nad ljudima i njihovim porodicama“. U stvari, Fahrudin Radončić je, po mišljenju mnogih Sarajlija, „gospodar Sarajeva“. Radončićeva imovina se procenjuje na nekoliko stotina miliona evra, a najveći deo toga stečen je nezakonitim putem.
Kako to Aleksandar Vučić vodi borbu protiv kriminala u Srbiji, ako priznaje da mu je učitelj Fahrudin Radončić, jedan od ljudi za kojeg se sumnja da se nalazi u samom vrhu balkanskih kriminalnih krugova? I kako Aleksandar Vučić može da štiti „svoj voljeni narod“ na Kosmetu, ako mu je duhovni i idejni vođa Fahrudin Radončić, čovek koji je još 1990. godine radio na afirmaciji nezavisnosti šiptarskog Kosova. Naime, tada je Radončić napisao knjigu pod naslovom „10.000 dana robije“, kao svojevrsni omaž „najvećem borcu“ za „nezavisnost Kosova“, Ademu Demaćiju.
Na kraju, kao kuriozitet, ali ne baš nevažno, da napomenemo da je Halid Bešlić, folk pevač iz BiH i izvođač pesme „Miljacka“, blizak prijatelj Fahrudina Radončića i srpskog premijera Ivice Dačića.
______________________________
[1] „Evropa više nije predizborna poruka i predizborna laž da bismo dobili što više glasova. Ovo je sada realnost i sada treba da se okrenemo Srbiji, da Srbiju mi spremimo za Evropu.“, kazao je Ivica Dačić, povodom određivanja datuma formalnog početka pristupnih pregovora sa EU, 24.12.2013.
Za www.koreni.rs
P. Petrović
Slicno se slicnom raduje i veseli….Sta je tu cudno. To je sistem dogovora ,, ja tebi a on meni i lepo nama obojici,,. A moze i da se objasni sa ,,gde si vojvodo a gde si serdare,,.
Da slučajno imate mogućnost da malo više zagrebete po prošlošću Vučića, nači će te odgovor ko mu je biološki otac, a onad sve će Vam bit jasnije da ne može biti jasnije?
pozz, iz BG DRAGANešković
[…Na kraju, kao kuriozitet, ali ne baš nevažno, da napomenemo da je Halid Bešlić, folk pevač iz BiH i izvođač pesme “Miljacka”, blizak prijatelj Fahrudina Radončića i srpskog premijera Ivice Dačića.]
Ovo je strašno.Dakle, svi ti kriminalci u narko-biznisu jasno su povezani sa ljudima u vrhu srpske države. Pogledajmo ovo: Šarić, Miša Banana, Naser Keljmendi, Fahrudin Radončić i sa njima Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. Od ove Srbije, ako ovi kriminalci nastave da je vode, ništa neće ostati.