Kao deca, dok gradimo svoje „ja“ i svoju ličnost, u svom telu, postajemo egoisti i sebični, ali u nama postoji „glas“ savesti koji možemo da (ne) slušamo, zatim dobro vaspitanje od strane roditelja i dobri uzori iz okoline i istorije, tako da pojedinac može da oseti ljubav, da nauči da nije dobro biti egoista i da bude od onih koji se žrtvuju za druge. Neka deca nikad nisu bila, ili veoma rano prestanu da budu, razmažena. A neki ljudi imaju osobine razmaženog deteta i kad odrastu – do kraja života ostanu zarobljeni u svom telu, mladalačkim fantazijama i sujeti sveta – postanu egomanijaci koji precenjuju sami sebe i jedino sami sebe vole, pa zato ne znaju gde je tačno njihovo mesto u ovom svetu.
U prošlosti, pre pojave struje, automobila i interneta, razmaženih ljudi bilo je mnogo manje nego danas. Uslovi života bili su mnogo teži, čak i za one najbogatije, postojalo je duhovno vaspitanje i mnogo zdravih porodica ispunjenih ljubavlju, tako da su deca ranije sazrevala i nisu bila toliko autistična, naprotiv, bila je tanka linija između ličnog i kolektivnog, postojao je dijalog sa Drugim – poštovala se hrišćanska zapovest da ljubiš bližnjeg svog kao samog sebe, i da se žrtvuješ za bližnje. Sa takvim vaspitanjem, deca su ranije sazrevala u zdrave ličnosti, jake karaktere, odgovorne, moralne i vredne ljude, i živeli su za nešto više od svog „ja“. Zato je bilo dosta takvih ljudi u svakoj generaciji.
U poslednja dva veka, sa svakom novom generacijom sve je više razmaženih i lenjih ljudi. Ljudi su postali i fizički i intelektualno lenji i veruju da se ceo svet oko njih vrti. Nekad, ljudima nije bilo teško da po blatu hodaju danima od tačke A do tačke B, danas je ljudima problem da pešače par kilometara, ako pada kiša ne izlaze iz kuće, itd. Kad nije bilo struje i interneta, deca su čitala knjige, razmišljala o filosofskim i teološkim problemima, učili su zanate i razne veštine, a danas većini ljudi ne želi da čita duge tekstove i knjige, mnogi su toliko nesposobni da ne znaju da zamene sijalicu u kući ili na autu, itd. Muškarci su bili muškarci, žene su bile žene, zato je bilo više pravih domaćina i pravih domaćica. Naravno, nije ni tada sve bilo dobro, kao što ni nije danas sve loše. Nekad, kad su ljudi bili čvršći, paradoksalno, bilo je više kolektivista, a danas je nemoguće da se pojave pioniri – današnju decu niko ne može uniformisati. Kada gledate decu koja se ne odvajaju od telefona, pomislite da su svi isti i svi zavisni od telefona, ali i među tom decom rastu budući geniji i duhovnici. Dakle, i u generacijama koje dolaze pojaviće se velike ličnosti, dobri roditelji, vredni ljudi… Ako se nađe mera između kolektivnog i individualnog, u Srbiji može da se zaustavi atomizacija društva i stvaranje potrošačkog društva, ne moramo da se vraćamo u negativni patrijahalizam i ne moramo da širimo negativni ili radikalni feminizam i transhumanizam, itd.
Pripadam generaciji koja je živela i u doba SFRJ i imao sam priliku da odrastem pored ljudi koji su rođeni i živeli u Kraljevini, da naučim nešto od njih i da saznam kako je izgledao život pre nego što su putevi, automobili, struja i telefon stigli u svaki grad i svako selo. Sećam se kako je izgledao život pre pojave interneta i mobilnih telefona, i raspadanja tradicionalne porodice. Sa druge strane, dobro poznajem i generacije ljudi koji su rođeni posle raspada SFRJ, ili, decu i ljude koji od malih nogu znaju za struju i internet, a ne znaju kako je izgledao život pre toga. Te dve generacije ljudi – rođenih u Kraljevini Jugoslaviji i posle raspada SFRJ – ne poznaju jedna drugu. Moja generacija je upoznala obe, jer su jedni pored nas umirali, a drugi su se rađali. (Pod mojoj generacijom podrazumevam minus-plus nekoliko godišta u odnosu na moje godište.) Ta generacija sad ulazi u petu i šestu deceniju života, u doba kad je čovek psihofizički najjači (i većina ima decu, koja još nisu odrasla) i ona će najviše uticati na uređenje države i sistem vrednosti u narednih par decenija. U toj generaciji treba da dođe do ravnoteže između tradicionalnog i modernog. Oni stariji bili su previše konzervativni, nisu poznavali svet, imali su otpor prema modernizaciji ili su nekritički prihvatali modernizaciju, a mladi su previše moderni i ne shvataju dovoljno koliko je važna tradiciji, ili šta je prava tradicija. Bez pravog autoriteta nema pravog vaspitanja i građenja zdrave ličnosti.
Što se tiče razvoja sveta, nisam optimista, što se tiče razvoja Srbije i srpskog naroda, nisam pesimista. Verujem da u mojoj generaciji ima dovoljno ljudi koji su se formirali kao zdrave ličnosti kroz tradicionalno vaspitanja, iako ima mnogo i onih koji su pali. Ipak, nema toliko razmaženih ljudi i zbog vaspitanja i zato što smo prošli kroz ratove i sankcije. Takvo detinjstvo i odrastanje nisu imali ljudi, iz iste generacije, iz većine evroatlantskih država, pa ni naši vršnjaci koji su rođeni u rasejanju i imali udobno detinjstvo i sad su postali deo potrošačkog društva ili čovek-masa. Takva iskušenja su pravi test ličnosti. Ličnost se postaje uz mnogo truda i samodiscipline.
U mojoj generaciji, malo je onih koji nikad nisu putovali u neku drugu državu, neki su se školovali na Zapadu, pa su se vratili u Srbiju, neki su odlazili na par meseci ili par godina u inostranstvo da rade, pa su se vratili, a neki žive u Srbiji i rade za firme iz inostranstva. To znači da moja generacija dobro poznaje i svet i nove tehnologije, što je nedostajalo prethodnim generacijama. Sada treba uklopiti moderno sa tradicijom, koja nam je ostala od naših očeva, majki, deka, baka, pradeda, prababa, stričeva, ujaka, tetki…, a koju su oni usvojili od svojih predaka i koja se dugo prenosila sa kolena na koleno bez velikih promena. Velike promene nastaju od druge polovine 20. veka, posebno od početka 21. veka. Guši se tradicija, širi se atomizacija, sve je manje zdravih porodica i zdravih međuljudskih odnosa. Da li će ceo svet postati jedno veliko potrošačko društvo, u kome će da caruje čovek-masa, lenji i bezlični ljudi, otuđeni i od prirode? Da li Srbija može da bude jedna od oaza u takvom svetu i da sačuva sve što je dobro iz naše tradicije?
Od generacije kojoj pripadam zavisi da li će doći do promena u obrazovanju i vaspitanju dece – da li će većinu činiti masa bezličnih i razmaženih ljudi koji žive od danas do sutra i samo traže „hleba i igara“, ili će većinu da čine zreli i odgovorni ljudi, koji nemaju problem sa svojim identitetom i svojim poreklom. Dakle, pitanje je da li će svaka sledeća generacija da bude sve gora, ili će se zaustaviti proces propadanja, tako što će u svakoj sledećoj generaciji biti više zdravih i jakih ličnosti, a manje razmaženih i lenjih ljudi koji se stide tradicije. Od moje generacije zavisi da li će uspeti da prenese ono najbolje iz tradicije narednim generacijama i kako će se sprovoditi modernizacija – kako će se uklopiti moderno i tradicionalno. Da li generacija kojoj pripadam može da ispravi greške generacije koja čini većinu u vladajućoj eliti (tzv. „dece komunizma“), a to su ljudi obrazovani, vaspitani i formirani kao ličnosti u titoizmu i zagledani u Zapad, tj. u postojeće političke teorije ili ideologije? Ako mi padnemo, generacije koje dolaze izgubiće vezu sa pretcima i tradicijom, tj. zdravim i moralnim vaspitanjem.
