Herojske devedesete

Bili smo avangarda otpora Novom svetskom poretku i generalna proba za ono što kasnije očekuje Rusiju. To je moralni kapital za multipolarno doba u nastajanju

Postaje već pomalo zamorno čitati građanističke dnevne i nedeljne listove u Srbiji koji pronađu način da u svaki pesimistično intonirani tekst o dnevnopolitičkim zbivanjima zabrinuto umetnu obaveznu floskulu o tobožnjem „povratku u devedesete”.

Devedesete su postale u javnom diskursu sinonim za opštu katastrofu i pakao na zemlji, neka vrsta bezlične babaroge kojom se preti građanima ove zemlje ako ne pristanu na baš svaki ponižavajući ultimatum i bezdušnu ucenu koje dolaze iz redova predstavnika zapadnih (čitaj američkih) centara moći.

Ako ne uvedete sankcije Rusiji, ako ne prihvatite francusko-nemački plan za Kosovo i ako ne pustite niz vodu Republiku Srpsku – ponovo ćete stajati u redovima za hleb, a benzin ćete točiti iz kantica, baš kao za vreme devedesetih, horski nam se poručuje, nimalo uvijeno, iz defetističkih tekstova i kolumni brojnih drugosrbijanskih kultur-tregera i političkih influensera.

Dragoševo viđenje 1990-ih

Kod svih onih koji su ih proživeli i koji ih se još uvek vrlo dobro sećaju, postoji konsenzus da su devedesete bile naročito teško, bolno i surovo razdoblje za srpski narod. Raspad bivše države, građanski ratovi, izbeglice i pogromi, sankcije i međunarodna izolacija, hiperinflacija, nestašice osnovnih namirnica, drastičan porast uličnog kriminala, bombardovanje NATO pakta, dugačak je spisak ružnih uspomena i lokalnih fenomena devedesetih koji čine da samo uzgredno pominjanje ove decenije izaziva traumatičan efekat u svesti prosečnog Srbina.

Dugo vremena su nas ubeđivali da smo za sve te nevolje koje su nas snašle tokom devedesetih isključivi krivci mi sami. Da nismo razumeli istorijski trenutak i da smo – za razliku od komšija – bili neposlušni prema najvećoj sili, da smo izazivali đavola i da smo dobili ono što smo tražili. Sličnu argumentaciju smo već slušali i 1914. i 1941.

Postoji, takođe, i jedna škola mišljenja koja sve više sazreva, kako među običnim svetom tako i među intelektualcima, izgrađena u podjednakoj meri i na potonjim iskustvima našeg regiona i na globalnim geopolitičkim dešavanjima – a koja kaže da je naša propast u poslednjoj deceniji 20. veka bila neizbežna, bez obzira na propuste i greške, činjenje ili nečinjenje našeg državnog rukovodstva, da je antisrpska histerija bila suviše jaka među tada najjačim silama dok su naši tradicionalni saveznici bili u defanzivi, ali i da smo se, kao narod, prilično dobro držali u nezamislivo teškim okolnostima.

Sećam se kako mi je Dragoš Kalajić još 2005. napisao u posveti za svoj roman Srpska deca carstva da on treba da posluži i kao čuvar uspomena na „herojske devedesete srpskog naroda” i kako mi je ta njegova sintagma o „herojskim devedesetim” dugo vremena pravila pometnju u glavi, jer je bila u koliziji sa opšteprihvaćenim narativom tadašnje postpetooktobarske Srbije. Kako je vreme proticalo, sve više sam postajao sklon da usvojim Dragoševo viđenje devedesetih.

Jer procenat pravih pravcatih heroja koji su tada hodali među srpskim narodom bio je zadivljujuće visok, ubeđen sam, ništa manji nego 1914.

Primeri junaštva

Kako drugačije nego kao heroja dostojnih Stevana Sinđelića okarakterisati majora Milana Tepića i njegove mlade vojnike Stojadina Mirkovića i Dragana Draganovića koji su se digli u vazduh, odbijajući da bez borbe predaju neprijatelju bjelovarsku kasarnu punu naoružanja i municije?

Nije li, takođe, i div-junak Miodrag Lazić, legendarni hirurg iz Niša koji je, kao dobrovoljac, odlazio u Republiku Srpsku da operiše tamošnje borce i civile, bez obzira na nacionalnost, radeći u gotovo nemogućim uslovima i preko svih ljudskih granica umora i snage?

Šta tek reći o junacima sa Košara ili o pilotu Vojske Jugoslavije, potpukovniku Milenku Pavloviću koji je, umesto raspoređenog mlađeg pilota, svesno poleteo u smrt suprotstavljajući se, u neravnopravnoj borbi, eskadrili od čak 16 daleko modernijih i bolje opremljenih NATO aviona?

Bezbrojni su primeri čojstva i junaštva našeg naroda tokom 1990-ih i nipošto se ne sme dozvoliti da se sećanje na njihovu plemenitost, hrabrost i požrtvovanost isprlja podmetnutim politikanskim i propagandnim narativima o „kradljivcima bele tehnike” i ratnim profiterima koji potiču iz neprijateljskih medijsko-obaveštajnih kuhinja. Naravno da je bilo i takvih, kao što ih ima u svakom ratu i svakoj vojsci od kad je sveta i veka, ali oni su više bili izuzetak nego pravilo.

Čak i ako izađemo izvan okvira ratne tematike, možemo da zaključimo da su 1990-e bile daleko uzbudljivije, vitalnije i stvaralački plodnije vreme.

Kultura je tada nesporno bila na daleko višem nivou. Uporedite po kvalitetu, na primer, 10 romana dobitnika NIN-ove nagrade iz devedesetih (sa izuzetkom nesrećnog Arsenijevića) sa poslednjih 10 romana koji su ovenčani ovim nekada prestižnim književnim priznanjem.

Slično, na štetu današnjeg trenutka, deluje poređenje najboljih filmova devedesetih poput „Podzemlja”, „Mi nismo anđeli”, „Lepih sela…” i „Ubistva sa predumišljajem” sa najvišim dometima srpske kinematografije iz prethodnih nekoliko godina.

Mnogo se, u najnegativnijem mogućem smislu, govorilo i pisalo o ozloglašenom turbo folku 1990-ih, kao „smrtonosnom sjaju” i paradigmatičnoj muzici epohe, ali, u poređenju sa najpopularnijim hitovima današnje autotjun generacije, oni deluju gotovo naivno i bezazleno, poput pesama hora „Kolibri”, a takođe nije zgoreg primetiti i da je rok scena tada bila neuporedivo jača i dinamičnija.

Za vreme 1990-ih nije bilo rijaliti programa, tabloidne vulgarnosti i crna hronika bili su svedeni na razumnu meru, a omladina nije traćila svoje živote na društvenim mrežama i pred ekranima pametnih telefona.

Iako je zbog rata bilo oružja ko pleve, deci nije padalo napamet da ubijaju drugu decu po školama. Nacionalni naboj je bio daleko izraženiji, kolektivni duh nije još uvek bio načet samoživim potrošačkim mentalitetom i neoliberalnom ideologijom profita, pa su se i najbolji sportisti, bez izuzetka, odazivali na pozive za reprezentaciju, igrajući do poslednjih atoma snage za napaćeni narod i osvajajući zlatne medalje u finalima koja se i dan-danas pamte i prepričavaju.

Ukratko, suludo je tvrditi da su devedesete bile dobre, ali nije netačno ni konstatovati da smo tada, kao narod, bili daleko zdraviji, solidarniji i požrtvovaniji. Bili smo sami protiv svih, kao avangarda otpora Novom svetskom poretku i generalna proba za ono što kasnije očekuje Rusiju. To je, iz umetničko-dramaturške i filozofske vizure, samo po sebi – herojska pozicija, ali i moralni kapital za multipolarno doba u nastajanju koji može naše tadašnje poraze da pretvori u buduće pobede. Sa promenjenim geopolitičkim okolnostima, naš herojski mentalitet iz devedesetih, ako uspemo barem delimično da ga povratimo, može da bude itekako delotvoran.

autor:Marko Tanasković