Izložba za suze i smeh

1
746

ekipe gledaNe. Izložba „necenzurisane laži“ u beogradskoj galeriji „Progres“ ipak ne može da se poredi sa onom Hitlerovom, odnosno Gebelsovom zloglasnom izložbom posvećenoj delima „dekadentne“ (i, razume se, dominantno „jevrejske“) umetnosti iz 1937. – kao što su u prvim komentarima asocirali neki kritičari. Ali nije nipošto ni bezazlena „kreativna“ instalacija, kao što bi njeni (anonimni?) autori i promoteri to želeli da predstave. Iako zastupljenost među izloženim „eksponatima“, na neki način, predstavlja svojevrsno priznanje , to je – da se ne lažemo – istovremeno i neka vrsta „crne liste“, javne poternice, odnosno, skoro pa zvanične potvrde „non grata“ statusa u vrlom novom svetu „napredne“ Srbije.

Očigledan i neposredan uzor za pravljenje ove izložbe bila je konferencija „Riječ, slika i neprijatelj“, koju je 2013. organizovao crnogorski vladar Milo Đukanović, gde su na identičan način izložene naslovne strane crnogorske štampe uperene protiv Đukanovića. (A verovatno je i „kustos“ obe izložbe bio isti.) Iako se nesumnjivo radi o autoritarnom režimu sa elementima diktature, crnogorska vlast je, pošteno govoreći, ipak imala nekog osnova za pravljenje ovakve izložbe, s obzirom da najgledanija televizija (Vijesti) i dve najčitanije novine u Crnoj Gori (Vijesti i Dan) više ili manje žestoko kritikuju Đukanovića i naginju opoziciji. U Srbiji to, ne samo da nije slučaj, već Vučić apsolutno ili delimično kontroliše doslovno sve velike televizije i sedam najčitanijih dnevnih novina u zemlji.

rijec slika neprijateljZapravo, ništa toliko dobro i precizno ne odslikava stepen Vučićeve medijske cenzure i kontrole medija od pomenute izložbe, koja je trebala da dokaže upravo suprotno, i na kojoj je prezentovano praktično sve rečeno i napisano u protekle dve godine, a što je Vođa doživeo kao napad na njegov „lik i delo“.

Na izložbi su postavljena tri video-bima na kojima se vrte „televizijski napadi“ na Vučića u protekle dve godine – nekoliko sekundi govora Vesne Pešić u emisiji na TV Šabac, deo gostovanja Marka Vidojkovića u jutarnjem programu na TV Prva i govor Branka Dragaša na Jutjub emisiji „Balkan info“. Dakle, u periodu od preko dve godine, od svih gledanih TV kanala, Vučić i njegov medijski tim nisu mogli da nađu ni jedan ozbiljan insert ili emisiju na kojoj se govori protiv njega, već je morao da poteže jedan lokalni kanal (jednu od nekolicine lokalnih televizija u državi koja, sticajem okolnosti, još nije pod kontrolom SNS-a) i jednu emisiju koja se emituje na Jutjubu! Toliko o slobodi i uticaju opozicije u sferi televizijskih medija, preko kojih se inače informišu milioni građana Srbije.

Da Vas podsetimo:  REM: Izborna lista SNS ubedljivo najzastupljenija u predizbornom programu

Dalje, kada je reč o štampi, na izložbi apsolutno dominiraju kvalitetni kritički tekstovi objavljeni u nedeljnicima Vreme i NIN, Danasu, te Politikinoj rubrici „Pogledi“. Nesumnjivo da su ti tekstovi izazivali frustraciju i bes kod Vučića, ali je čak i on sigurno svestan da pomenuti nedeljnici imaju tiraž od nekoliko hiljada čitalaca, („Danas“ možda ni toliki), i da je to u svakom slučaju neuporedivo sa tiražima ostale dnevne štape, a naročito prorežimskim tabloidima koji se prosto utrkuju u disciplini ko će bolje, luđe i neukusnije da veliča Vučića i crnje blati njegove kritičare. Dakle, dok suvereno kontroliše velike televizije koje na dnevnom nivou gleda više miliona građana i novine koje imaju dnevno od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada čitalaca, Vučić jedva uspeva – i to predstavlja kao veliki uspeh i dokaz svoje „demokratičnosti“ – da istrpi kritiku u novinama koje jednom nedeljno pročita nekoliko hiljada ljudi.

Dok suvereno kontroliše velike televizije koje na dnevnom nivou gleda više miliona građana i novine koje imaju dnevno od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada čitalaca, Vučić jedva uspeva da istrpi kritiku u novinama koje jednom nedeljno pročita nekoliko hiljada ljudi

„Slučaj Kurir“ možda najbolje ilustruje ovo o čemu govorim. Kada se u novembru prošle godine ovaj tabloid privremeno otrgnuo kontroli i objavio nekoliko antivučićevskih naslovnih stranica (koje su se našle i na ovoj izložbi), odmah je nastala panika u vrhovima vlasti i krenulo je da se histeriše o „državnom udaru“ i „atentatu na Vučića“. „Kurirovo“ opozicionarstvo se naglo i neslavno ugasilo posle nepuna dva meseca. Vučić je kretao u izbore i nije želeo da dopusti lukszuz da u njih uđe sa makar jednim neprijateljski nastrojenim tiražnim dnevnim novinama. Ali na izložbi nema naznaka o tome šta su pomenute – kao i sve ostale – novine pisale, koga su pljuvale i koga su na naslovnim stranama razvlačile pre i posle tih nekoliko „opozicionih“ sedmica.

Da Vas podsetimo:  Hiljadu ljudi pozvalo Slavicu Đukić Dejanović telefonom: Narod je pritisnuo strah

U nedostatku materijala, na izložbi su izloženi i članci koji nemaju nikakve veze sa napadom na Vučića, poput saopštenja Popovićevog SNP-a („Podići zid na granici sa Makedonijom“), iako je jasno da on niti želi, niti sme da Vučića i SNS pomene čak ni u najblaže negativnom kontekstu – ili, pak, analitički tekstovi Đorđa Vukadinovića, Jasmine Vujić i Ljubodraga Savića sa argumentima protiv prodaje „Telekoma“, u kojima se Vučić gotovo i nije pominjao već su se samo analizirali razlozi za i protiv nameravane prodaje domaće telekomunikacione kompanije.

Konačno, u odsustvu boljeg i ubedljivijeg „dokaznog materijala“, okačeno je i nekoliko tabloidnih članaka protiv Zorane Mihajlović i Tomislava Nikolića, za koje, najblaže rečeno, nije jasno da li iza njih stoji „opoziciono“ novinarstvo, ili su dolazili i naručivani iz vladajuće kuhinje i premijerovog ličnog okruženja.

To što su na jednom ogromnom zidu izloženi samo tvitovi, a na drugom isključivo humoristički stripovi najbolje odslikava šta je od medijskog prostora ostalo kritičarima Vučićevog režima, uz jasnu poruku da treba da budemo zahvalni Vođi što (još uvek!) nije zabranio društvene mreže, poput nekih orijentalnih i bliskoističnih režima koji su mu očigledno uzor.

To što su na jednom ogromnom zidu izloženi samo tvitovi, a na drugom isključivo humoristički stripovi najbolje odslikava šta je od medijskog prostora ostalo kritičarima Vučićevog režima

Sve u svemu, izložba „necenzurisane laži“ bila je pucanj u prazno – ako je cilj bio da se kvalifikovana javnost ubedi kako u Srbiji nema cenzure i diktature. Ali ne treba imati ni trunku sumnje da će efekat biti postignut kada je reč o naprednjačkom biračkom telu – starijem, slabo informisanom i obrazovanom – koje će sa ovom izložbom dobiti (još jedan) „krunski dokaz“ o tome kako su, eto, „svi protiv „Vučića“, dok on, mučenik, gotovo Isus, takoreći, goloruk, sa stoičkim mirom i osmehom trpi udare od strane „zlih stranaca“ i „tajkunskog zla“. I kad smo već kod tajkunskog zla, zamislite samo kakvu bi tek izložbu i sa kakvim materijalom mogao, na primer, da priredi Miroslav Mišković (pa i Đilas, Pajtić, Radulović, Sanda Rašković…) – kada bi smeo i kada bi mu neka ustanova smela ustupiti „izložbeni prostor“. I to materijalom sačinjenim od ne tamo nekih tviteraša, kolumnista i blogera, već od izjava ministra pravde, šefova policije, predsednika vlade, kao i njegovih najbližih saradnika – plasiranih na udarnim mestima najčitanijih novina i najgledanijih televizija. I onda posle neko treba da veruje u bajku o „fer suđenju“, „fer izborima“ i „ravnopravnoj političkoj utakmici“?

Da Vas podsetimo:  Podrška Sokolske župe Mostar guslarima

NSPM

1 KOMENTAR

  1. A da pokušamo sa kontra izložbom, istog naziva „necenzurisane laži“ gde bi sakupili sve Vučićeve laži i nerealizovana obećanja građanima Srbije. Ali da ta izložba bude karavanskog tipa sa propratnim sloganom – Srbijo osvesti se.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime