Od predratnih 853 stanovnika u 238 domaćinstava, u selu Civljane danas je ostao jedan čovek u jednoj kući. Nije to statistika već surova stvarnost ovog sela podno Dinare.
Jedini stanovnik Civljana ima 95 godina, kaže nam otac Lazar Prijić čijoj parohiji Civljane pripadaju i koji nas odvodi do Momira Bilića.
Da čovek u poznim godinama ostane sam u domaćinstvu, neretko bolestan i bez bilo čije pomoći, u današnje vreme nije tako redak slučaj, posebno kada se radi o brojnim selima dalmatinske Zagore. Na području vrličke parohije iz godine u godinu sve je više domova u kojima ostanu upravo takvi, vremešni, bolesni, nemoćni starci koji nakon smrti partnera ostanu da broje svoje preostale dane života. Tu muku i nevolju osuđeni su da podele jedino sa preostalim komšijama u selu, makar u onim trenucima „zlu ne trebalo”, da im bar hitnu pomoć pozovu kad sami nisu u stanju ni toliko.
Nije to slučaj i kod Momira Bilića, koji već godinama živi sam u domaćinstvu, ulici ali i u čitavom selu. Do prvih komšija u drugom selu dele ga kilometri puta koje više nije u stanju preći, a jedino društvo sa kojim razbija svakodnevnu tišinu pravi mu mačak sa kojim deli sve do poslednjeg zalogaja hrane. U blizini nema ni rodbine ni komšija, često ni prolaznika koji bi mu pružili ruku ako ga iz kreveta pridignuti zatreba, pa se društvu i šačici razgovora više obraduje nego li bilo čemu drugom što bi mu se ponuditi moglo. Svedoči nam o tome i sveštenik vrličke parohije, Lazar Prijić, koji u svakoj prilici nastoji da Momira bar obiđe.
– Nije Momir jedini čovek u parohiji koji živi sam i kojeg treba obići, ali je jedini koji je ostao sam u čitavom selu. Devedeset i pet mu je godina, još se sam o sebi brine, sam sebi spremi obrok, ali se sve teže kreće, godine čine svoje. Ima dobrih ljudi koji ga se sete, obiđu, dođu iz Vrlike, Cetine ili nekog drugog okolnog mesta, donesu mu nešto, pomognu koliko mogu, a on se mučenik bori kako zna i ume. Najsrećniji je kad mu neko svrati, kad ima sa kim prozboriti po koju reč, kad mu neko bar vrata odškrine da vidi i pita da li je živ – priča nam vrlički paroh Prijić koji nas uskim makadamskim putem odvodi pred Momirovu kuću.
Prepodnevni su sati, kazaljke bliže podnevu nego jutru, ali pred Momirovom kućom grobna tišina. Zima je, ne čuju se čak ni cvrkuti ptica, a drugi više i nema ko. Ugleda nas na kapijici Momirov mačak pa i on negde zamaknu iza zida, nenavikao na drugo društvo izuzev svog brižnog gazde. Trag dima iz dimnjaka znak je da je Momir ustao, živ je, vatru je naložio ali ko zna da li je tog jutra i izlazio napolje, iste misli delimo iako ih niko ne izgovara. I baš u tom trenutku mučnu tišinu razbija blaga škripa otvaranja vrata iza kojih se sporo i nesigurno, sa džezvom od kafe u ruci pomalja Momir. Mahanjem rukom poziva u goste, mada ne videći najbolje ni ko mu u susret dolazi. Ipak, nismo potpuni stranci i neznanci, prepoznali smo se već nakon dve-tri izmenjene reči.
– Hajte unutra na kavu. Evo ja taman popio svoju, pa krenuo vani da bacim ovaj talog iz džezve. Ima i rakije. ‘Ajmo unutra, nećemo na vratima stajati – ozarena lica poziva u kuću Momir, u trenutku izgubivši onaj prazan pogled sa kojim je, samo par trenutaka ranije, izlazio iz svog doma.
Nekoliko kvadrata već ugrejanog prostora u kojem Momir provodi svoja dvadeset i četiri sata dnevno, bili su dovoljni za prijateljsku atmosferu u kojoj za priču ne treba uvod, a tema toliko da vreme za njih ne može biti adekvatno merilo.
– Mogao sam u mladosti otići odavde. Dođem u Zagreb, ponude mi posao u miliciji. Ja odmah pišem pismo ženi i ćaći, da čujem šta će oni reći. Poštovao sam ženu, oba roditelja, ali sam za sve prvo ženu pa oca pitao. Dođe pismo nazad u Zagreb, čitam ja, a oni samo što ne biju, neće ni da čuju da ostanem tamo. Ali pazi, moj otac je bio dobar i vredan čovek, pravi domaćin. Imao je tada sto ovaca, pet volova, tri krave, dvoje magaradi. A magarad smo držali zbog one planine tamo, na njima prevozili tovar kada leti ovce izvodimo na Dinaru – priča Momir, kao da se želi opravdati za odluku što se, još u ranoj mladosti, opredelio za život u selu.
Posao u miliciji nije prihvatio, već se vratio kući brinuti o porodici, kući, blagu i imanju od kojeg su svi živeli, jer do drugog posla teško je bilo doći. Znajući ga kao vrednog i spretnog u to doba ponude mu, kaže, da bude lugar. Da obilazi i od seče čuva ono malo stabala što su se ovde šumom zvala. Tamo gde se tek pošumljavalo, nije smela stoka zaći, a terena za ispašu nije bilo izobilja.
– Kad je otac čuo da su po mene došli da radim kao lugar, istera te ljude iz kuće. Nećete vi mog sina sa narodom zavađati, ako je taj posao dobar vi ga radite, nemojte meni nemir u kuću donositi, kaže im i zatvori vrata – priseća se Momir i sa nama deli svoju drugu priliku za posao u mladosti.
Ipak, deceniju ipo bio je zaposlen kao kurir, kako bi se svakoga dana, nakon obavljenog posla, mogao vraćati kući, porodici i imanju. Obišao je pešačeći svaki metar zemlje od Civljana, Cetine pa sve do Knina, i najčešće bio jedina veza između sela i grada.
– Sve sam ja to na noge prelazio, kilometre i kilometre puta. Ako kome stigne pismo, torbu o rame pa put pod noge. Ako čuješ da se negde rodilo dete, prvo ideš kod roditelja njegovih pa u grad kod matičara da dete prijaviš. Nije narod onda išao do grada za svaku sitnicu, niti je za to imao vremena, samo prekom potrebom – pojašnjava nam Momir.
Zbog rata ništa više nije i neće biti isto
Iako teško i siromašno, živelo se ipak dobro, kaže. Narod je radio na svojoj zemlji, mučio se da bi prehranio porodicu, odgajao brojnu decu. Zaokupljeni svojim brigama nisu imali vremena da brinu tuđe, pa je svako sa svakim mogao, pomagali su jedni drugima i više je sloge bilo nego danas. Svaka dolazeća godina bivala je bar po nečemu bolja, sve do rata koji je, kako kaže Momir, uništio i narod i državu.
– Rat je velika nesreća. To su ludi ljudi zakuvali i napravili. Zavadili narod, opusteli zemlju. Što se nisu među sobom bili, a narod ostavili da živi – jednostavno pojašnjava, pita se i odgovara Momir.
Zbog tog rata ništa više nije i neće biti isto, ne samo za njega, kaže, nego za sav ovdašnji narod. Kuće ostale napuštene, zapaljene i u korov obrasle, sela pusta, a narod svoje korenje pušta u zemljama koje za njega nisu i nikada neće biti njegov grumen zemlje i njegovo tlo. Momir je ostao bez sina koji je stradao u saobraćajnoj nesreći. Supruga to breme tuge nije izdržala pa se, nakon godina provedenih nepomično u krevetu, i ona upokojila, od žalosti za sinom od svega odustala. Ostala mu je jedino ćerka, sada i ona u poodmaklim godinama, i unučad u Srbiji koja povremeno dođu da ga obiđu. Mogao je i on kod njih, zvali su ga da ne bude sam, ali je rađe birao da sam ostane nego da njima bude na teretu.
– Njih je u kući petoro-šestoro, i ja neću da idem tamo. Smetao bih njima a ni sam se ne bih osećao kao u svojoj kući. Spremim sebi kad mogu i koliko mogu. Kruva uvek imam, mleko kupim, keksa, pa to ujutro sve umrvim zajedno i jedem. Kad mogu da ustanem na noge, skuvam sebi juhe i mesa, ono što znam. Šta sam sve preživeo pa ja sam i od ove Dinare jači. Nekad mi se čini da sve još mogu, ali su me noge izdale, pa bude dana kada jedva ustanem iz kreveta, teško se obučem, nekad čak ni čarape ne mogu sam obuti. Sam operem, priklonim za sobom, znam da mi nema ko drugi. Ali nije mi ni to teško koliko samoća. Nemaš sa kim reč progovoriti. Eto, imam mačka pa sa njim govorim, ali i on zna u skitnju pa ga nema dok šerpicom ne lupim da dođe jesti – pojašnjava uz šalu na kraju Momir.
A kako čovek to sve izdrži, on najbolje zna. Kad sati, dani, meseci i godine prolaze a vreme kao da je zauvek stalo.
– Najprije ti mogu kazati da čovek pretrpi. Vidi da ne može menjati, nema ovoga, nema onoga… i onda to sve pretrpiš. Iz tebe to kao da izađe i ode. Bar da mi je žena živa, sve bi bilo drugačije. Tako ja sada kuburim sam, sam samcat u čitavom selu ovde, mila moja – sa uzdahom koji razara i najtvrđe srce pomirljivo odaje Momir.
I dokle će moći tako to samo i jedino dragi Bog zna. Još uvek nađe snage da napravi po koju bukaru po kojima je nekada bio poznat i sam za sebe zapeva kad mu najteže bude. Petnaest godina samoće naučile se ga takvom životu, da pretrpiš onda kada znaš da ne može drugačije. Daleko od svega i svih. Starost i samoća sumornije i teže od zimskih dana, pustih ulica, zatvorenih kuća i obraslog sela, ali blagoslovi susreta i reči na rastanku ipak dragocenije od sveg ovozemaljskog sjaja i blještavila. Jer život brzo prođe, kao i svaka kalendarska godina.
Autor: Vaska Radulović
Bravo Momire. Ljudino!!!