Iracionalna pravda stigla bi sa saznanjem da je pšenica za pogaču umešenu za Stoltenberga požnjevena sa ozračenih polja juga Srbije.
Nikada nije dobro vreme za priču o nacionalnom ponosu. Najmanje je dobro danas kada se odrednica „nacionalno” smatra retrogradnom, konzervativnom i nepoželjnom izuzev ako nacionalno nije nemačko, francusko ili američko… Kako da se makar Amerikanci nikada ne sete svog velikog filozofa Ralfa Emersona, koji je rekao da je „najveće dostignuće da budete ono što jeste u svetu koji konstantno pokušava da od vas napravi ono što niste”.
Još je teže govoriti o ponosu, jer ove imenice nema niti na jednoj stranici preambicioznih i pompeznih evropskih deklaracija. Ponos se ne može izmeriti ni na jedan drugačiji način osim srcem, a u Evropi je mnogo popularnija merna jedinica evro. Ponosom niko ne može dobiti izbore (čak ni srpske), a evrom može. U malih naroda nikada nije bilo posebno povoljnog vremena za istrajavanje na osobenostima, na karakteru, na dostojanstvu i nacionalnom ponosu. Pogotovo nije danas, kada tako željeni globalizam briše granice među narodima i ljudima, pa počinjemo nepotrebno i apsurdno, groteskno čak, da svi ličimo jedni na druge. Nekako se potajno plašim ideala da u Evropi svi govorimo jednim jezikom, gledamo jednim očima i imamo nepogovorni sistem vrednosti, čije se dovođenje u pitanje smatra ortodoksnim provincijalizmom. Savremena civilizacija nemilosrdno melje tradicionalne vrednosti, vrline i ideale. Mora li danas Evropa da liči na sarkofag iz koga je Indijana Džons odavno odneo mumiju? Postoji li nacionalni ponos i koliko on vredi?
PROTIV 18.600 RAZLOGA
Užasno se bojim svega što nema cenu. Nekada cenu nije imao Kosmet (pa smo ga prodali jeftino), sada nema cenu Evropa. Srbi su mantrični narod – o nečemu moramo dodolski da pevamo: nekada o Kosovu, sada o Evropi i o „evroatlantskim integracijama”.
Pa zbog čega me onda iritiraju NATO perjanice Toni Bler i Jens Stoltenberg dočekani savetničkim platama te hlebom i solju iz ruku premijera, odnosno devojaka u narodnim nošnjama, kada je to ultimativni dokaz modernizma Aleksandra Vučića i nespornog približavanja Evropi, kojim se premijer tako ponosi?
Stoltenberg proba pogaču u Beogradu
Lično imam 18.600 razloga – upravo sam toliko bekerela primio nakon milosrdnog NATO bombardovanja! Kosmet i jug Srbije ugostio je, osim ovog dvojca, i 15 tona osiromašenog uranijuma, koji vrede 185 milijardi bekerela – da su nam isplatili makar cent po bekerelu bio bi to sevap za posrnulu srpsku privredu. Ne smem ni da pomenem da bi srpska vlada trebalo da traži nekakvu odštetu, jer bi to moglo da naljuti Žan-Kloda Junkera ili Frederiku Mogerini, koji su baš nameračili da nam daju koji evro „iz pretpristupnih fondova”.
MOŽEMO LI UČINITI ZAOKRET
Profesor Slobodan Čikarić, vodeći srpski onkolog, iznosi zapanjujuću statistiku: od 2006. godine naglo raste broj obolelih od leukemije i limfoma, u proseku 118 odsto više nego u prethodnim godinama. I tako je sve do danas. Porast broja solidnih tumora upravo se očekuje s obzirom da je za njihov nastanak potreban period od 15 godina nakon ozračenja. I, umesto da Vučić porazgovara sa profesorom Čikarićem, njemu su mnogo više uznemirujući navodi Dragana J. Vučićevića pa trijumfalno najavljuje da će otkriti ko ruši vladu Srbije. Čikarić će morati da se strpi, Vučić i Vučićević imaju preča posla.
Da imam sposobnost narečenog Vučićevića ili da sam makar prijatelj Željka Mitrovića, obznanio bih da Srbija ima najveću stopu pojavljivanja raka u Evropi. Ima li važnijeg i prečeg posla za bilo kojeg premijera bilo koje zemlje nego da brine o životima „svojih podanika”. Sve ostalo – otvaranje poglavlja za pridruživanje EU, smanjenje javnog duga, Beograd na vodi, čak i revnosni odlazak na poligraf nedeljom, bezvredne su sitnice u odnosu na kapitalni zadatak Vlade koji je vezan za „anđeoski” osiromašeni uranijum.
Možemo li da sprečimo dalji porast malignih bolesti na jugu Srbije boljim i savremenijim organizovanjem onkološke zaštite, sprovođenjem preventivnih skrining programa, ranom detekcijom maligniteta te njihovim modernim i adekvatnim lečenjem? Možemo li učiniti zaokret, pa da umesto u vodene kule i gradove u Beogradu, novac ulažemo u oporavak zemljišta na jugu Srbije, u procese koji bi tamo smanjili stepen radijacije? Da li i mi južnjaci imamo pravo na (zdrav) život, shodno milenijumskom cilju SZO „jednakog zdravlja za sve”?
Ne samo da kao čovek koji je dva puta bolovao od leukemije imam pravo da pitam ovo, nego kao slobodni intelektualac imam i obavezu da poput Zole uzviknem „J’accuse!” Nekakva iracionalna pravda stigla bi sa saznanjem da je pšenica za pogaču umešenu za Jensa Stoltenberga požnjevena sa južnosrbijanskih polja. Još samo da mu nekako dojavim da je jeo ozračenu pogaču.
Dr Saša R. Živić
Stanje stvari/Danas/Novi standard
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
