Juda u skupštini Srbije, opet

To su istinske izdaje, do dana današnjeg – poljupcem. Izdaja se uvek maskira kao ljubav i briga za onog koga izdaješ. Poznaje se po zveckanju srebra u džepu onoga ko poljubac daje.

ŠTA SU USVOJILI?

U Skupštini Srbije su usvojena dva nakaradna i protivprirodna zakona – dženderski, o „rodnoj ravnopravnosti“ i cenzorski, protiv „diskriminacije“. Evo šta znači „džederski“ u oblasti jezika našeg nasušnog:“Struka, tj. Odbor za standardizaciju srpskog jezika naveo je ranije da taj zakon direktno zalazi u problematiku srpskoga standardnog jezika, jer propisuje, čak pod pretnjom kazni, i upotrebu rodno senzitivnog jezikZakon o rodnoj ravnopravnosti podrazumeva direktivnu jezičku politiku, tj. nametanje jezičkih oblika nesvojstvenih tvorbenosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (kao npr.: vodičica/vodičkinja, vatrogaskinja/vatrogasilja, psihološkinja, virusološkinja, filološkinja, borkinja…, a šta tek reći za bekicu – „ženu beka“, centarhalfkinju ili centarhalficu?!) ili pak leksičkosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (npr.: da li je akademkinja „žena akademac“ ili „žena akademik“, da li je trenerka „žena trener“ ili „sportska odeća“, da li je generalka „žena general“, „generalna proba“, „generalna popravka“ ili „generalno čišćenje“, odnosno: kako glasi oblik za „ženu nosača/nosioca“: nosilica/nosilja/nosiljka; a za „ženu dopisnika“ – dopisnica, ili za „ženu govornika“ – govornica… – naveo je Odbor za standardizaciju srpskog jezika.“

Za to su glasali ničiji ( osim Vu Ći Ćijevi ) poslanici.

Raspravljali su o tome na dan Prenosa moštiju Svetoga Save ( 19. maj ), i da dan Svetog Jova Mnogostradlnog ( rođendan Cara mučenika Nikolaja, zaštitnika Srba koji je, kad su ga predali izddanici iz ruske vojske i aristokratije, rekao:“Svuda su podlost, kukavičluk i izdaja“ ), a usvojili 20. maja, na dan javljanja Časnoga Krsta u Jerusalimu. Nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga, rekao bi Sveti Jovan Kronštatski. Tobožnji Srbi, slavari krsne slave, navodni sledbenici Svetog Save, pljunuli su u lice Hristu i Svetom Savi, narugali se žrtvi Cara Nikolaja, koji je, sa svojom Svetom Porodicom, zaštitnik braka i porodičnih vrednosti, ustali protiv Krsta Časnog.

Otkuda to?

KO JE BIO JUDA?

Velikog petka ne bi bilo bez Jude Izdajnika, jedinog „urbanog momka“ među prostim apostolima,uglavnom ribarima – seljacima. A Jude ne bi bilo da kod njega nije bila kasica u koju je narod metao dobrovoljni prilog za sirotinju što je stalno pratila Hrista i apostole. U početku, Judi blagajniku se činilo da bi on dobijeni novac razdavao bolje nego Učitelj. Počeo je, na svoju ruku, da deli novac iz kase – potrebitima. A onda mu se usladilo, i krenuo je, malo po malo, da uzima i za sebe. Bilo je dovoljno i za sirotinju i za Judu. No, Judino srce se sve više vezivalo za novac…I on je rešio da izda Hrista…

Imao je u glavi prostu stvar: do tada su neprijatelji Sina Čovečijeg već nekoliko puta pokušavali da Ga uhapse, ali im je On uvek na čudesan način izmicao. Još nije bio došao Njegov čas. Juda je, kao kalkulant, razmišljao: uzeću pare od Sinedriona, Hristos će se izvući, i – puna šaka brade, kako su nekad govorili naši srebroljupci.

Do poslednjeg časa Hristos je pokušavao da urazumi Judu; nije ga, iako Sveznajući, razobličio pred apostolima, nego je i njemu oprao noge. Na Tajnoj večeri pokušao je da ga privede svesti ukazujući na to da će ga jedan od apostola izdati. Juda je, bez stida, skupa sa ostalima rekao: „Da nisam ja, Učitelju?“ Nije se postideo kad mu je Gospod rekao: „Ti kaza“.Kada je Hristos rekao da će ga izdati onaj koji s njim stavi ruku u zdelu (što je bio znak velike drskosti i nesmirenja pred Bogočovekom), Juda je umočio zalogaj u zdelu istovremeno s Hristom. I onda mu je Gospod rekao: „Šta činiš, čini brže“.

Naravno, Juda je izdao poljupcem. To su istinske izdaje, do dana današnjeg – poljupcem.Izdaja se uvek maskira kao ljubav i briga za onog koga izdaješ. Poznaje se po zveckanju srebra u džepu onoga ko poljubac daje. Hristos je pokušao da Judu navede na pokajanje, čak i u Getsimaniji. Pitao ga je: „Prijatelju, zar si za to došao?“ Rekao mu je: „Judo, zar poljupcem izdaješ Sina Čovečijeg?“ Da se pokajao, Gospod bi mu oprostio, kao što je oprostio apostolu Petru koji Ga se, te noći, tri puta odrekao.Nije vredelo. Juda se nije pokajao, ali kad je uvideo šta je uradio, pao je u očaj, bacio pare dobijene za izdaju i – obesio se… Prethodno je onima koji su mu platili rekao da je sagrešio izdavši Nevinu Krv, ali su mu odbrusili: „Šta nas briga?Ti ćeš videti!“ (Tako je to sa izdajom – daju ti pare i čašćavaju te, ali ih baš briga kad ostaneš nasamo sa svojom savešću)…

 POČELO JE ODAVNO

Nije ovo od skora. Džendersko – cenzorsko zakonodavstvo judinstva svojstvenog lažnim srpskim elitama poodavno, a naročito od kada je Broz ujahao u Beograd na belom konju „istorijske nužnosti“ (čitaj: britanske podlosti i sovjetskih tenkova). Broz nije imao odanijih slugu od Srba. Oni su hitali da pogode njegove srbožderske zamisli i pre no što ih samozvani maršal iskaže. Dovoljan je jedan primer, koji navodi Branko Nadoveza u svom članku „Tito i Srbi“(„Nacionalni interes“ br.2/2011): „Današnja opština Leposavić formirana je krajem 1959. i početkom 1960 spajanjem tri opštine:Leposavić, Ibarska Slatina i Lešak (opština Raška, srez Kraljevo). Ovom korekturom granice AP Kosovo i Metohija duboko je zašla niz Ibar,odnosno proširena na sever, niz Ibarsku dolinu. Na ovaj način sva naseljena mesta oko srednjeg toka reke Ibar priljučena su teritoriji AP Kosovo i Metohija. Danas ovaj klin koji se duboko zavukao niz Ibar, političari i novinari često nazivaju Severno Kosovo, što je u geografskom smislu netačno. Tako je dobar deo ibarsko – kopaoničkog kraja pripao pokrajini Kosovo sa kasnije teškim posledicama po Srbiju i srpski narod“. A ko je Šiptarima poklonio ovu oblast za proširenje Kosmeta pod njihovom (navodno „bratski – jedinstvenom“) vlašću? Titovi Srbi, komunisti (Antonije Đurić, pisac knjiga „Solunci govore“ i „Crvena kuga“, veli da je to uradio Petar Stambolić). Gde su stali titosrbi, nastavljaju Vu Ći Ći Srbi zainteresovani za EU, kao što su nekad petarstambolićevski bili poklonici „bratstva – jedinstva“ (kao oka svog).

ŠTA DA SE RADI?

Nego šta nego da se radi.

Nećemo se miriti sa dženderom i džender žandarmerijom.

Dižemo glas protiv laži u jeziku i laži u stvarnosti. Kao što je govorio Konfučije – svaku reformu treba početi od reforme jezika, dajući rečima pravo značenje, bez koga ne može da se misli; a ako ne može da se misli kako treba, nema ni ispravnog delanja.

Branićemo jezik da bismo branili ljudskost.

Ostajemo verni Bogu i Svetom Savi, krstu i slobodi.

A ničiji poslanici valjda već znaju: ničija nije gorela do zore.

Čast onima koji su bili protiv.

Jer protivljenje naopakosti osnova je ljudskosti, čast koja se ne može oduzeti.

Niskost ne može biti visoka, a trideset srebrnika nije dovoljno da kupi visoke.

U ime Boga, napred!

Vladimir Dimitrijević

Izvor: Ifamnews