Kako je Krajina puštena fazno niz vodu

Krajina je „puštana niz vodu“ fazno. Na pogrešan kolosek, na kome su sve stanice pogrešne i koji vodi u provaliju, skrenulo se srpskim pristajanjem da se za badenterovski princip podele SFRJ prihvati titoistički princip tzv. AVNOJ-skih granica

Srbi rođeni u vreme pada Republike Srpske Krajine već odavno su zreli ljudi. Znaju li oni barem osnovne činjenice o njoj ili su podlegli antisrpskoj hrvatsko-zapadnoj propagandi. Ili samo svake godine početkom avgusta dan-dva slušaju i gledaju o srpskom egzodusu tokom „Oluje“, da bi onda, do sledećeg avgusta, sve ponovo prekrila „zaglušujuća tišina“?

A prilikom tih manifestacija i upriličenih, često manipulativnih emisija beogradskih televizija, indikativno je da se uredno izbegava pominjanje punog naziva te srpske političko-teritorijalne jedinice, već se sve češće koriste konstrukcije „Srbi iz Hrvatske“, „hrvatski Srbi“, „hrvatski građani srpske nacionalnosti“, „srpska zajednica u Hrvatskoj“…

Greh na srpskoj duši

Zašto se sve to radi? Zbog udvoričkog, jednostranog negovanja dobrosusedskih odnosa sa Hrvatskom? Sa Hrvatskom koja je u novom Ustavu 1990. ukinula konstitutivnost srpskom narodu? Sa Hrvatskom koja je 1991. krenula u organizovani neoustaški antisrpski teror i oružnu secesiju? Sa Hrvatskom iz 1995. čiji je predsednik na sastanku sa najvišim oficirima na Brionima, izgovorio reči „moramo im naneti takve udarce da Srbi praktično nestanu“? Sa sadašnjom Hrvatskom koja planski, istrajno, i dalje sve čini da uklanjanje svakog srpskog traga bude definitivno i ne propušta ni jednu priliku da naudi Srbiji?

Da li se Srbi prave nevešti i guraju u zaborav propast Krajine jer se ipak stide svog nečinjenja ili pogrešnog činjenja tog avgusta 1995? A da li se kaju?

Prvo bi trebalo da se iskreno suoče sa svojim grehom. Setimo se tih vremena: veći deo javnosti u Srbiji, artikulisan od strane gotovo svih opozicionih partija, a potom i od vlasti i njenih medija, počeo je da smatra kako je Krajina „kamen o vratu Srbiji“, razlog zašto su „svi protiv Srba“, uzrok ekonomskih sankcija i teškog života, lošeg međunarodnog položaja i propagandne satanizacije Srba. Neki su smatrali i da je ključni pokretač spolja prokazanog srpskog nacionalizma, pa čak i adut opstanka na vlasti tadašnjeg političkog lidera Srbije i njegove garniture. I da će propašću Krajine propasti i taj sistem. Da se ne zavaravamo: mnogi u Srbiji su zbog toga jedva dočekali njenu propast.

Zašto nije učinjeno drugačije?

Pad Krajine pogrešno je svoditi samo na „Oluju“ jer je ona sistematski slabljena mnogo ranije i „puštana niz vodu“ fazno. Na pogrešan kolosek, na kome su sve stanice pogrešne i koji vodi u provaliju, skrenulo se srpskim pristajanjem da se za badenterovski princip podele SFRJ prihvati očigledno antisrpski princip tzv. AVNOJ-skih granica.

Katastrofalna, dalekosežna greška, čije razmere Srbi još uvek odbijaju da pojme. To se ni po koju cenu nije smelo učiniti, već uporno, do kraja, i silom, insistirati na razgraničenju shodno prostornom razmeštaju i izjašnjavanju samo, ali samo konstitutivnih naroda.

Mnogi, naročito oni sa nečistom savešću, reći će da se nije moglo, ali se itekako moglo. To bi trebalo da bude pravo „srpsko suočavanje s prošlošću“, a ne ono koje se servira od raznih boraca i borkinja.

Ta nepromišljenost je Krajinu ostavila (u) Hrvatskoj. Pri tome, prihvatanje Vensovog plana u trenutku srpske vojne nadmoći i inicijative dalo je Hrvatskoj vremena da „udahne“, naoruža se i obezbedi ratne saveznike, dok je srpska strana, istovremeno, upala u zamku dugog oružanog konflikta.

A zašto Krajina, naravno uz svesrpsku pomoć i angažman, nije postupila upravo suprotno – pocepala potkovičastu hrvatsku teritoriju na tri mesta (u zonama Karlovca, Zrmanje-Krke i Pakraca-Podravine) porazila je i prinudila na predaju, podržala njenu nezavisnost, ali u stvarnom teritorijalnom obimu (bez Krajine), te joj nametnula uslove i odgovornost za zločin protiv mira? I to se moglo.

Da li se to nije desilo zato što su Srbi i tada bili, a i ostali (neo)titoistički bolećivi prema Hrvatima i Hrvatskoj, zato što nikako da zasnuju srpsko stanovište, već se „kao pijan plota“ drže jugoslovenskog, zato što se, suprotno ostalima na Balkanu, gade nacionalizma i nacionalne države, zato što je njenoj pokondirenoj eliti „i čitav svet mali“, zato što leti ne mogu bez Dubrovnika i Poreča… Paradigmatičan je u to vreme bio odgovor jednog visokog beogradskog zvaničnika na novinarsko pitanje da li će Krajina posle rušenja Masleničkog mosta izaći na more između Zadra i Šibenika. Sav uzbuđen, očigledno neizlečivo zaražen bratstvom i jedinstvom, zabrinut više za neprijateljsku zaraćenu stranu nego za Srpsku Krajinu, usplahireno i snishodljivo je odgovorio: „Ali, u tom slučaju bi Hrvatska bila presečena!“

Krajina „šapʼtom pade“

Zla sudbina Krajine nagoveštena je i time što su snage UN, na prvi pogled apsurdno, raspoređene „po dubini“, tj. po principu „mrlja od mastila“, a ne uobičajeno duž linija dodira ili etničkih granica. Slično su nastale tzv. ružičaste zone koje je Hrvatska odmah stavila pod svoju kontrolu. A onda su krenuli „ugrizi sira“ – hrvatsko vojno zauzimanje i otkidanje obodnih delova krajiške teritorije, uz „sprženu zemlju“ kao sastavni deo te strategije (Miljevački plato, Ravni Kotari sa Maslenicom, Medački džep). Hrvatski testovi su bili uspešni jer je Srpska Vojska Krajine bila nemoćna da se odupre, Unproforu nije padalo na pamet da ispunjava svoj zaštitni mandat, UN su donosile jalove rezolucije, a zvanični Beograd je „ulagao oštre proteste“.

U tim okolnostima, „Bljesak“ 1-2. maja 1995. bio je očekivani sledeći hrvatski korak. U odbranu tog sa tri strane okruženog zapadnoslavonskog „prsta“ nisu reagovali niti ostali delovi Krajine zapretivši recipročnim zauzimanjem nekog ranjivog, a strateški važnog predela Hrvatske, niti Republika Srpska barem efikasnom vatrenom podrškom sa druge strane Save. A ponašanje Srbije bilo je sramno da sramnije ne može biti: slavilo se uz pseudoradničke prvomajske uranke, muziku i roštiljanja, a o besomučno bombardovanim srpskim prognanicima u tragičnoj koloni između Okučana i mosta kod Gradiške prilog je emitovan tek u odmaklim minutima večernjeg Dnevnika.

Ima li neko grižu savesti zbog toga?

„Oluja“ započeta 4. avgusta 1995. bila je samo pretposlednji čin drame prepuštanja Srba iz Krajine, a ranije i iz čitave AVNOJ-ske Hrvatske, neoustaškom etničkom čišćenju genocidnih razmera.

Završni čin predstavljala je tzv. mirna reintegracija istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema pristajanjem na Erdutski sporazum. Nomenklatura u Beogradu, a delimično i na Palama, uprkos upozorenjima naivno se nadala da će žrtvovanjem Krajine „nahraniti aždaju“ i „umilostiviti gospodara“, te da će Krajina biti „uzidana“ u Republiku Srpsku, a Srbija, kakve li zablude, ostavljena na miru i neće biti izložena agresiji Zapada (koja je usledila već 1999). Stoga se relativno mirno i u tišini, a geopolitički kratkovido i bez ozbiljnog pokušaja da se odbrani, posmatralo njeno mrcvarenje i egzekucija, kao i ostavljanje krajiških Srba „na nemilost i nemilost“, kako bi rekao Nikola Malović.

Naravoučenije, na srpsku polzu

Parola „Beograd se brani u Kninu“ tada je često nailazila na podsmeh, a pokazala se sasvim tačnom. Štaviše, raste broj Srba koji postaju svesni da se u Kninu branilo i Kosovo. Anja Filimonova, ruska istoričarka, podseća sopstvene sunarodnike: „Da smo branili Krajinu, ne bismo imali Ukrajinu!“

Hoće li Srbi konačno prestati da se prave kao da Krajina nije ni postojala, odnosno da je njen nestanak zauvek „gotova stvar“? Da li će se na srpskim obeležavanjima godišnjica „Oluje“ češće, bez ustezanja i straha od etikete velikosrpstva, čuti – Republika Srpska Krajina?

autor: Milomir Stepić