Ko sad aktivira „pitanje“ Vojvodine?

„Otvaranje pitanja kako bi se kroz dijalog postiglo trajno i održivo rešenje“ – sintagma je za koju bi mnogi pretpostavili da je izašla iz šinjela briselske birokratije u procesu pregovora Beograda i Prištine oko pitanja Kosova i Metohije. A zapravo, reč je o takozvanom „Vojvođanskom manifestu“, predstavljenom 21. februara, iza koga stoji „Akcija progresivne Vojvodine“ (APV).

U dokumentu se navodi da je pitanje Vojvodine i njenog položaja u 21. veku potpuno zanemareno i proterano iz političkog i javnog diskursa, te da ga je neophodno ponovo otvoriti.

„Vojvodina je čekala predugo“, melodramatično klikće autor, pre nego se upusti u dalje objašnjavanje „gotovo kolonijalnog položaja Vojvodine u vlastitoj državi“.

Prežvakani narativ o zloj Srbiji koja otima od drugih i trpa u svoje džepove koliko je originalan toliko je i tačan, dakle, nimalo, ali nećemo zameriti organizaciji koja, osim manifestom, skoro da nema čime drugim da se istakne – možda jedino učestvovanjem u protestima podrške Ukrajini i saradnjom sa Pokretom slobodnih građana.

Ni maksimum, ni minimum – nego optimum

Ono što je mnogo interesantnije jeste trenutak: kome odgovara da se otvara (nepostojeće) pitanje Vojvodine i zašto baš sada?

„Autonomaši se pojave uvek kada Srbija ima neki problem, traže momenat kada mogu da dođu do izražaja. To i nije loše, jer pokazuje građanima Srbije da ne postoji kraj. Ako nekad neka vlast poklekne i preda KiM – mada verujem da u Srbiji nema takvih – sledeće su Raška ili Vojvodina“, kaže za RT Balkan Stevica Deđanski, predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje, ističući da neprijateljima Srbija „nikada nije dovoljno mala“.

On dodaje da se u Srbiji uvažavaju posebnosti Vojvodine, ali da ona ne može da postane država u državi.

„Ne postoji nijedna zemlja na svetu koja bi to dozvolila, a od Srbije se to traži. To pokazuje da nisu časne namere“, kaže naš sagovornik.

Stanje u Vojvodini nije ni minimum, ni maksimum, nego optimum, tvrdi Branislav Ristivojević, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

„Da je sadašnje stanje, obim nadležnosti u AP Vojvodini ili premali ili prevelik, neka od ozbiljnih političkih opcija bi to istakla za deset godina, pa čak i neka od autonomaških opcija. Ali čak ni oni nisu, nego su i učestvovali u vlasti s naprednjacima“, kaže Ristivojević.

Magle i vidici

Da stvar bude interesantnija, oglasio se, nekako u isto vreme kad i APV, i nekadašnji predsednik Republike Srbije i sadašnji lider SDS-a Boris Tadić, koji je ocenio da je potrebno da se, osim pitanja KiM, nadležni u Srbiji paralelno bave i ostalim pitanjima jer, kako kaže, „nije normalno“ da se srpsko društvo pretvori u „društvo jednog pitanja“.

Tadić je na konferenciji za novinare rekao da „niko u ovom trenutku ne govori ni o čemu drugom sem o Kosovu i Metohiji“.

„Ko govori o pitanju statusa Vojvodine? Ko govori o regionalizaciji Srbije? Apsolutno niko. Paralelno moramo otvarati sva ostala pitanja – i regionalizacije i pitanje tehnološkog razvoja, statusa poljoprivrede u kontekstu razvoja Srbije“, naveo je Tadić.

Zašto je Tadić baš sada „uzrujan“ statusom Vojvodine? I šta je istovremeno pokrenulo „Akciju progresivne Vojvodine“?

Maglu oko ovih pitanja mogao bi da razmakne događaj opisan u knjizi „Povlenske magle i vidici“ Dušana Mihajlovića, nekadašnjeg potpredsednika Vlade Republike Srbije i ministra unutrašnjih poslova u periodu od 2001. do 2004. godine.

Opisujući period pred ubistvo premijera Zorana Đinđića, Mihajlović se seća i sednice kolegijuma na kojoj je tadašnji premijer izvadio spisak pitanja koja bi, po njemu, mogla da ugroze demokratski proces u Srbiji, „sa nalogom da svako od nas odgovori na ta pitanja i da kao vlada napravimo najlošiji scenario“.

Osim zamrzavanja pregovora sa EU, problema sa MMF-om, napetosti oko KiM i ostalih problema, na spisku je, premijerovom rukom dopisano „Republika Srpska pod pritiskom“, kao i sledeća napomena:

„Kad se vidi da smo tvrdi bušiće Sandžak, Vojvodinu, kompromitovaće vladu (preko G17 koji se nudi kao razumna alternativa)“, dodao je Đinđić.

Spisak pitanja koja bi, po Đinđiću, mogla da ugroze demokratski proces u Srbiji, sa ručno dopisanim napomenama„Povlenske magle i vidici“, str. 387, Printskrin

Tadašnji premijer je inače, podsetio je nedavno i sam Tadić u razgovoru za TV Insajder, tražio od zapadnih političara da se kosovsko pitanje vrati u fokus međunarodne javnosti i da se uđe u pregovarački proces kako Srbiji iza leđa ne bi bila izgrađena nezavisna država na tlu njene južne pokrajine, na šta je, po Tadićevim rečima, stigao „ekstremno agresivan odgovor“ i „realne pretnje“ iz Stejt departmenta.

Cobelova dijalektika

Na sličan je način zbog nepopustljivosti Beograda povodom Kosova priprećeno Vojvodinom i Sandžakom i nekoliko godina kasnije.

Tako su 2007. godine pojedine beogradske agencije prenele izjavu tadašnjeg ambasadora Nemačke u Srbiji Andreasa Cobela da „problem ‘Kosova’ treba rešiti što pre ‘u smislu nadzirane nezavisnosti’, jer bi u suprotnom mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku“.

„Insistiranje na Kosovu kao delu Srbije destabilizovalo bi Srbiju, i onda bi moglo da bude otvoreno pitanje Vojvodine, koja je nova u Srbiji. To nije pretnja, to je analiza“, kazao je Cobel.

Dakle, insistiranje na očuvanju sopstvene teritorije destabilizovalo bi Srbiju – suština je Cobelove dijalektike, nad kojom bi verovatno i Hegel počupao kosu pokušavajući da je shvati.

Iako se ambasador kasnije izvinio, to ne znači da je Brisel odustao od dobro oprobanih recepata za destabilizaciju, koji, evo, opstaju do danas.

Po brizi njihovoj poznaćete ih

Ono što je zajedničko svim „otvaračima“ pitanja je da se sve dešava pod plaštom brige za građane.

„Iako su potpisnici manifesta pokušali da svoje motive zapakuju u ekonomske i kulturne interese građana Vojvodine, nažalost, u Vojvodini ne žive samo građani, već ima i Srba“, ironično podseća Aleksandar Đurđev, poslanik u Skupštini Vojvodine i predsednik Srpske lige.

On ističe da „dirljiva briga koju su pokazali za opustošena vojvođanska sela, iz nekog razloga upravo previđa da su za takvo stanje najodgovorniji strani, čitaj: zapadni, korporativni i finansijski monopoli, koji su po liberalizaciji tržišta zbrisali domaću proizvodnju, a sa njom i seosku populaciju“, navodi Đurđev, i opominje da „stvarna dilema nikada nije bilo više ili manje autonomije, već neuporedivo direktnije – autonomija od koga? Ne treba puno pameti, pa da se shvati da je u pitanju autonomija od Srbije. Pristali bi ni na kakvu autonomiju pod Briselom, samo ako to znači postavljanje granice između dva srpska etnička prostora.“

Vreme po Šaipu

Najzad, još neko se odjednom „prisetio“ da vlada u Beogradu „nije ispunila preuzete obaveze“.

Predsednik Partije za demokratsko delovanje Šaip Kamberi oglasio je juče na Fejsbuku da putuje u Vašington, u ime Albanaca takozvane Preševske doline.

On se požalio da ova grupacija 22 godine zaredom, „nakon završetka rata Oslobodilačke Vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca“ i dalje priča o svakodnevnim potrebama, te da razni lokalni faktori godinama pokušavaju da blokiraju svaku zajedničku inicijativu i svaki pokušaj da se građanima obezbedi bolji život.

„Danas nam je više nego ikada potrebna unutrašnja koordinacija i bliska saradnja sa Prištinom i Tiranom. Usklađivanje naše politike sa našim međunarodnim prijateljima i svest o pitanju Albanaca u dolini“, naveo je Kamberi, ističući da pitanje manjina na Balkanu ulazi u „novu fazu“.

Osim što se u Kamberijevom koordinatnom sistemu vreme meri na pre i posle delovanja terorističke paravojne formacije koja se borila za otcepljenje Preševa, Medveđe i Bujanovca od Srbije, nije jasno ni koji su „lokalni faktori“ godinama sprečavali njegove „zdrave inicijative“.

Možda je, kao predsednik opštine Bujanovac u dva mandata, bio u sukobu sa samim sobom – razapet između koketiranja sa vlastima u Beogradu i separatističke retorike.

„Šaip Kamberi u Vašingtonu, ovi izlaze sa nekim manifestom, nije nemoguće da su oni sami gledali da se to sinhronizuje, da bude baš kad je Vučić u Briselu“, ocenjuje Ristivojević, ističući da, ako Aleksandar Vučić ili neko drugi pristane na predaju KiM, problemi će samo nastaviti da se nižu, umesto da se tu zaustave.

„Ako vas neko ucenjuje, a vi na ucenu pristanete, on se posle uvek vrati. Zato se sa otmičarima nikad ne pregovara, jer će oni nastaviti sutra da otimaju. I ovo je poruka Vučiću, ako ne potpišeš, ‘otvorićemo’ ti Vojvodinu, Preševsku dolinu, Republiku Srpsku ili nešto drugo“, zaključuje Ristivojević.