Osnovni uzrok obilnosti padavina su klimatske promene, ali odgovornost za poplave snose i svi koji su crtali i potpisivali planove urbanizacije krojene po meri apetita finansijskog kapitala i mešalica za beton, a seče šume po dubini džepa izvoznika drveta.
U35 opština u Srbiji proglašeno je vanredno stanje zbog poplava. Bujice su urušile deo mosta kod Kraljeva, ovih dana poplavile deo Kliničkog centra u Kragujevcu a početkom meseca u Loznici, uzrokovale odron kod Višegrada.
Širom Srbije voda je podrila kuće i zatomila useve, a sa njima ulaganja, uspomene i ovogodišnji rod – fragmente prošlosti i nadu u mirnu budućnost pogođenih.
Poplavljena su i ravničarska, i planinska naselja, od delova Novog Sada do centra Zlatibora. I Srbija je danas „zemlja hiljadu jezera“ i ponekim novim vodopadom, ali bez finskog standarda.
Glavni uzrok poplava su obilne padavine nastale zbog poremećaja prirodnih ciklusa usled klimatskih promena. Klimatske promene su globalne, a sada i nezaustavljive. Na međunarodnom nivou se više i ne govori o sprečavanju klimatske krize, već ublažavanju njene razornosti i posledica.
To nikako ne znači da je sve u rukama više sile i da su donosioci odluka na nivou država i njihovih specijalizovanih institucija oslobođeni odgovornosti. Naprotiv. Klimatske promene nisu nikakav grom iz vedra neba.
Nije u pitanju ni fenomen nepoznat široj javnosti i razumljiv samo uskom krugu stručnjaka. Za globalno otopljenje i destabilizovanje klimatskih – i vodnih – režima koje ono nosi se u domenu međunarodne politike zna i o njemu raspravlja već tačno pola veka.
Nema „nismo znali“, nema „neće nas“
Zanemarimo za potrebe ovog razgovora odgovornost svih generacija domaćih političara još od prve Konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini (1972) do danas za doprinos Jugoslavije i Republike Srbije globalnoj emisiji gasova staklene bašte, izostanak politika za napuštanje fosilnih goriva i prelazak na obnovljive izvore energije (ali takvih da ne uzrokuju uništenje lokalnih ekosistema kao MHE) i, uopšteno, politika usmerenih na pravednu zelenu tranziciju.
Fokusirajmo se samo na mere za apsorbovanje obilnih padavina (i mere protiv suša). Podsetimo da je sve jasnije da su ekstremne klimatske pojave, uključujući monsunske kiše i razorne suše, sve učestalije i sve rasprostranjenije.
Svetski forum je 2015. upravo krizu vodnih resursa proglasio „najvećim rizikom za privrede, prirodu i ljude“. Poznato je i da je Srbija u tom smislu odavno identifikovana kao izuzetno ranjivo područje. Nema „neće nas“.
Naglasimo i očigledno: naš najveći saveznik u odbrani od poplava je porozno zemljište, a naročito ono pokriveno drvećem, čije korenje zadržava višak vlage, a sprečava isušivanje i eroziju.
Potrebni su nam i kanali za odvodnjavanje i kišna kanalizacija većeg kapaciteta, ali oni ne mogu da pariraju kapacitetu slojeva i slojeva zemlje pod nama i šuma koje učvršćuju površinski sloj. Nema „nismo znali“.
A kakve odluke decenijama proizilaze iz takvog očiglednog zaključka? Betoniraj sve, do poslednjeg parkića, gradi u koritu reke, prepreči odvodne kanale, poseci svaku šumu do koje stižu bager i testera, zapusti javnu infrastrukturu. „Uzmi novce i bježi.“
(Ne)planirane posledice planskih dokumenata i odsustvo dugoročnog planiranja
Podsetimo ovom prilikom na svega nekoliko planskih dokumenata na čije su u ovom kontekstu sporne odrednice upozoravali aktivisti za zaštitu životne sredine i odgovoran urbani razvoj u proteklih nekoliko godina, iako je lista sličnih gotovo neiscrpna.
Kao prvi se zbog intenzivnosti sukoba između vlasti i aktivista nameće Generalni urbanistički plan Novog Sada do 2030, koji je (između ostalog) omogućio dalju izgradnju nauštrb zelenih površina u čitavom gradu, a, konkretnije, i uništenje poslednje autohtone plavne šume na teritoriji grada. Upravo ovih dana aktivisti obeležavaju i godišnjicu početka seče šume na Šodrošu i Kameničkoj adi.
Aktivisti iz Ekološkog fronta Novi Sad, Šodroš Survivor kampa i srodnih udruženja su uzalud objašnjavali da su plavne šume, poput sunđera, prirodna prepreka rastu vodostaja i prirodna zaštita infrastrukture, imovine, zdravlja i života građana, te da slično u manjoj meri važi za svaku zelenu površinu.
Kako je za Mašinu pisao Đorđe Majstorović: „‘Galens‘ je novim planom dobio pravo da na mestu nekadašnjeg Brodogradilišta diže zgrade koje mogu biti visine i do 20 spratova, dok bi se javnim novcem izgradio novi odbrambeni bedem.
Svojevremeno je na ovaj projekat, upravo zbog potencijalnih poplava, negativno mišljenje dalo i Javno preduzeće ‚Vode Vojvodine‘ i Institut za vodoprivredu ‚Jaroslav Černi‘, ali se to završilo smenom rukovodstva ‚Voda Vojvodine‘, dok je Institut privatizovan“.
Kočničari poplava proglašeni su kočničarima progresa. Pola stabala koja su građani telima štitili na Šodrošu (70 od 140) posečeno je u martu 2023. Nad ostale se nadvija slična sudbina, a sve vrste „betonizacije“ nastavile su se neometano i na priobalju i drugde.
Prethodni gradonačelnik Novog Sada je avanzovao u ministra odbrane i potpredsednika Vlade, a aktuelni je povodom poplava početkom juna po navodima Radio 0.21 izjavio da je „lakše da se šteta od poplava usled obilnih padavina ljudima nadoknadi, nego da se ulaže u kanalizaciju koja može da podnese veliku količinu padavina“ i dodao: „Važno je naglasiti da mi ovde pričamo o elementarnoj nepogodi, a ne o kiši“.
Konstatujući da su padavine koje su uzrokovale poplavu bile nekoliko puta obilnije od onih za koje je kanalizacija proračunata, gradonačelnik NS je verovatno imao na umu da su takve padavine retke, te da je jeftinije jednokratno obeštetiti građane nego se prihvatiti dugoročnog rešenja.
Ono što je propustio da pomene je da takve oborine više neće biti izuzetak, već pravilo, a da u kišnu kanalizaciju ne dospeva sve što se sa neba izlije, već ono što zemljište ne upije. U kontekstu rasprave o kanalizaciji, naravno, nije zgoreg znati i da se u vodovodnu i kanalizacionu infrastrukturu u Srbiji premalo ulaže još od osamdesetih, ali i da Fiskalni savet godinama traži povećanje takvih ulaganja, dok novac, kad ulaganja ne onemogućavaju mere štednje, češće odlazi na druge rashode.
Dodali bismo i da ljudski životi i zdravlje možda ipak nemaju cenu, a da poplave – da se vratimo u domen tehnike – mogu uzrokovati izlivanje pomešane kišne i fekalne kanalizacije i realni rizik od epidemija.
Nakon svega pomenutog, jedini akteri koje je tužilaštvo u Novom Sadu zasad pozvalo na odgovornost su – aktivisti. Oni okupljeni oko Šodroš Survivor kampa zajedno imaju oko 150 što prekršajnih, što krivičnih prijava.
Zar da zakoni fizike ometu „progres“?
Dok je deo javnosti svestan postojanja GUP-a za NS zbog nasilja koje su prema građanima ispoljili pripadnici privatnog obezbeđenja za vreme njegovog usvajanja u julu 2022, većini je skoro sigurno promaklo da je sredinom 2022. objavljen nacrt GUP-a koji će odrediti sudbinu Beograda u narednih 20 godina, do 2041.
Neke od osnovnih primedbi stručnih udruženja koje je važno pomenuti u kontekstu razgovora o aktuelnim i budućim poplavama odnosile su se upravo na smanjivanje poroznosti zemljišta do kog će doći ako se nacrt ne izmeni.
„Na ovaj način drastično utičemo na svoju sredinu, na to da će grad postajati sve topliji i imati manje mogućnosti da se nosi sa ekstremnim padavinama, kakvih će biti sve više“, komentarisala je tada plan Ana Mitić-Radulović iz CEUS-a.
Kao što smo ranije pisali, nacrt za GUP BG 2041 predviđa nove kvadrate u već preopterećenom centru, smanjuje gradske šume i urbanizuje ogromne zahvate poljoprivrednog zemljišta. Na udaru urbanizacije su se našli i rečna ostrva i obale reka, koje grad snabdevaju pijaćom vodom, amortizuju rast vodostaja Dunava i Save i predstavljaju vredne ekosisteme (kao što su Makiš, bara Reva i Veliko ratno ostrvo).
Pored poroznosti zemljišta, za smanjivanje obima štete od poplava u onim naseljima koja su na obalama reka ključna je stabilnost nasipa za odbranu. Tretman Savskog nasipa na Novom Beogradu, koji je proteklih meseci zbog nelegalnog raskopavanja ponovo dospeo u žižu javnosti, je samo jedan od primera izostanka razumevanja vladajućih struktura za realnost opasnosti u kojoj se u ovom istorijskom trenutku nalazimo. Sličnih primera gradnje na nasipima i zatrpavanja odvodnih kanala šutom, čak i tokom sprovođenja državnih projekata, ovih dana su puni medijski članci.
Ne treba zaboraviti ni gradnju na klizištima, koju bi trebalo da onemogućavaju propisi, a čije (ne)sprovođenje prečesto zavisi od sposobnosti lokalnih zajednica da se informišu o detaljnim urbanističkim planovima koji ih potencijalno ugrožavaju, organizuju i izbore za svoju i bezbednost svojih domova.
Setimo se, recimo, plana za gradnju dva solitera na klizištu u ulici Stjepana Filipovića u Beogradu, koju su građani sprečili i zapitajmo da li bi i oni ovih dana bili na naslovnoj strani crne hronike da je odnos snaga takozvanih „urbanih aktera“ na lokalu bio drugačiji.
Podsetimo, istraživanje sprovedeno krajem 2021. pokazalo je da se gotovo polovina Beograđana smatra da se glavni grad razvija u skladu sa interesima moćnika, a čitavih 62.4% bilo mišljenja da građani nisu informisani niti uključeni u donošenje odluka o razvoju grada. Čak tri četvrtine Beograđana smatra da u glavnom gradu nema dovoljno zelenila, a polovina je istovremeno konstatovala da se ne oseća bezbedno od ekoloških nepogoda.
Šume su naše najveće bogatstvo?
Odnos snaga urbanih aktera (u sociološkoj teoriji: države, stručnjaka, investitora i građana) definisan je političkim sistemom i osnovnim politikama države. Ekonomska kriza kao konstanta u proteklih četrdeset godina služi kao argument i izgovor da se ekonomska politika formalno stavi iznad zdravstvene, socijalne, populacione, politika prostornog planiranja i zaštite životne sredine; istovremeno, globalna ekonomska dogma neoliberalizma služi kao argument (i kao paravan) za podređivanje svih aspekata društvenog života i upravljanja prostornim razvojem politici kratkoročnog „investiranja“ po svaku cenu: društvenu, zdravstvenu, klimatsku.
Jedan od rezultata takve postavke koji pogoduje nastanku poplava, bujica i odrona je i brutalna deforestacija koja se odvija širom Srbije. Ekološki aktivisti uzalud dižu glas protiv legalne i nelegalne seče šuma (uključujući u onu koja se, potkrepljena svim potrebnim dokumentima, odigrava u nacionalnim parkovima). Neprerađeni trupci su, po nekim istraživanjima, postali jedan od glavnih izvoznih artikala Srbije.
U kontekstu poplava koje nas ovih dana ugrožavaju, nemoguće je prenaglasiti značaj šuma za upijanje tečnosti, sprečavanje bujica, erozije, klizišta i odrona. Nemoguće je prenaglasiti i njihov značaj u zadržavanju vode u zemljištu u uslovima suše i ulogu u opstanku vodotokova, uključujući i one iz kojih se vrši vodosnabdevanje. Junske bujice će proći, a dočekaće nas žega i restrikcije u bar podjednako velikom broju opština, kao i svake godine.
Umesto da se sa tim na umu šume čuvaju i šire, usvajaju se, kao što smo više puta pisali, preobimni planovi seče, javna preduzeća koja šumama treba da upravljaju u javnom interesu imaju argument (ili, ponovo, izgovor) da moraju da seku granu na kojoj svi sedimo da bi ekonomski opstala, inspekcije su potkapacitirane tako da je nelegalnoj seči gotovo nemoguće ući u trag, stati joj na rep i privesti je k poznaniju prava (čak i kad bi za to postojala politička volja).
Uz sve to, Vojvodina sigurno nije jedini region u kom se novac namenjen pošumljavanju troši nenamenski, budući da planovi pošumljavanja u Srbiji podbacuju za 80%. Setimo se i da je upravo politiku deforestacije, kroz dupliranje površine šuma predviđenih za seču na godišnjem nivou (umesto godišnjeg obima od 2.4 miliona kubika drvne mase predlagalo se 4.7 miliona), predviđao predlog Prostornog plana RS.
Ovaj PP je nakon otpora civilnog društva povučen na doradu 2021, ali je „duh zakona“ nastavio da kao testeroruka i bageronoga utvara pohodi nekadašnje šumarke, pretvarajući ih u goleti.
Ko garantuje bezbednost građana od jalovišta?
Javnost šokirana snimcima iz poplavljenih predela ovih dana postavlja još jedno pitanje – čime vlastodršci, koji uz investitorski urbanizam i deforestaciju zdušno podržavaju neomeđenu ekspanziju rudarstva u Srbiji, garantuju da aktuelne bujice nisu već sprale jalovišta, a da buduće neće u podzemne i nadzemne vode osloboditi sve otrove koji budu proizvedeni u nekoliko planiranih, ogromnih rudnika?
Čime država, koja već nije u stanju da zaštiti svoje stanovništvo, garantuje da će to uspešnije raditi ubuduće?
Građani ne bi trebalo da rade ni umesto ni protiv institucija kojima je zaštita javnog interesa u opisu delatnosti. Danas i ovde ste – danas smo – na to prisiljeni, jer je pitanje koliko efikasnu strategiju za zaštitu od poplava očekujemo, na primer, od privatizovanog Vodoprivrednog instituta „Jaroslav Černi“, čije su specijalnosti, između ostalog (bile): odbrana od poplava i uređenje vodotoka, uređenje bujica i zaštita od erozije, navodnjavanje i odvodnjavanje zemljišta, kanalisanje i prečišćavanje otpadnih voda naselja i industrije i upravljanje vodnim resursima.
Ovih dana udruženje građana Savski nasip zbog nečinjenja zahteva smenu direktora JP Srbijavode (preduzeća kome po tumačenju dela opozicije i stručnjaka takođe preti privatizacija u cilju „efikasnijeg upravljanja“), dok je opozicija najavila da će na odgovornost pozvati i komandanta Republičkog štaba za vanredne situacije, ministra unutrašnjih poslova čija smena se već zahteva na protestima „Srbija protiv nasilja“.
autor:Iskra Krstić
