U moru stvari koje moramo da plaćamo, od računa, preko hrane i svakodnevnih potrepština, ono što je besplatno zvuči nam kao sedmica na lotou, šta god to bilo. I kupon za kafu je dobrodošao, a kamoli neka od značajnijih stvari, kao što je recimo psihoterapija. Svi koju su makar jednom zatražili ovu vrstu pomoći, znaju koliko je značajna, ali nas od nje često odvraća upravo cena, koja nije mala za prosečne srpske plate. Istina, možete se odlučiti i za opciju kod državnog lekara, ali iskustva kažu da zbog previše pacijenata lekari jednostavno nemaju vremena svakom da se posvete, čak i kada bi to želeli. A pomoć koju nude, obično se svodi na terapiju lekovima koju većina, ipak, nerado prihvata.
Preko prijateljica sam saznala za jedno mesto u Beogradu, koje psihološku pomoć pruža apsolutno besplatno. Potrebno je samo da ih pozovete na telefon i sažeto iznesete svoje probleme, a ljubazna sekretarica će vam, ako zaključi da ste „odgovarajući kandidat“ za ovu vrstu terepije, zakazati prvi slobodan termin kod lekara. Nije nužno ni da kažete svoje pravo ime, ako se lagodnije osećate da o svojim problemima pričate u potpunoj diskreciji.
Da je istina sve što sam čula, ispostavilo se kada sam rešila da i ja poradim na svojim problemima. Ljubazna sekretarica je zaista odradila svoj deo posla i ja sam nestrpljivo čekala svoj termin. Ona me je i dočekala i sprovela kod doktora koji je odavao autoritet. Cigarete i pepeljara na njegovom stolu su bile pravo iznenađenje, ali su i obećavale razgovor tokom koga možete da kažete baš sve što vam leži na duši. Pomislih koliko je dobro da čovek može da se oseća komforno i u ovakvoj vrsti razgovora, koja nas obično tera da se dobro pomučimo i preznojimo, van sterlinih i često zastrašujućih ordinacija. Posmislih, kud ja ne ponesoh svoje cigarete, možda će mi prijati da zapalim jednu dok govorimo o onome što mene muči. Moje maštarije prekinuo je doktor sa pitanjima koji bi ga upoznali sa mojim životom: koliko imam godina, čime se bavim, sa kim živim, prva ozbiljna veza, da li sam udata itd… Pažnja mu se zadržala na mom bračnom statusu.
„A nije vam palo na pamet da se udate?“, pitao me je poluznatiželjno, poluosuđivački. I dok sam pokušavala da objasnim šta mene muči, nije mi dozvolio da se „opravdam“ što sam neudata. Nakon pola sata razgovora, taman kad sam očekivala da ću čuti konkretne savete i smernice, doktor je doneo presudu da mi je potrebna psihoterepija. Pomislih, odlično, zato sam i tu, ali on je dodao da se oni ipak time ne bave. Za trenutak sam se zapitala da nisam promašila sprat i u nekoj marketinčkoj agenciji govorila o tome kako sam anksiozna. Međutim, doktor mi je pojasnio da je meni potrebna psihoterapija koja zahteva određena finansijska ulaganja. Zapitah se kakvu to onda besplatnu psihološku pomoć pružate, kada na kraju, nakon što otvorimo dušu, dobijamo odgovor koji smo negde već znali i zbog čega uostalom i jesmo došli? Možda ipak nisam bila dovoljno dobar kandidat za ono što oni nude ili sam suviše naivno poverovala da će neko dobrovoljno i besplatno da sluša o mojim životnim problemima?
Kako god, ovo iskustvo je ostavilo gorak ukus u ustima, osetila sam se iznevereno. Doduše, mnogo manje nasamareno nego onomad kada su mi ponuduli besplatnu večeru, a za uzvrat očekivali da kupim posteljinu od 100 evra.
Goca Savković
