autor:Pol Antoan
Na dan kada mi je na prištinskom aerodromu uručen dokument o zabrani ulaska u „državu Kosovo”, supruga predsednika pokreta Samoopredeljenje Aljbina Kurtija predstavila je svoju knjigu u Beogradu
U sredu, 23. septembra, sleteo sam na prištinski aerodrom i dok sam predavao pasoš policajcu kosovske policije zamoljen sam da ga pratim. Izdvojio me je u jedan ugao, a drugi službenik kosovske policije postavio mi je nekoliko pitanja.
Nakon otprilike 30 minuta, prvo se policijski službenik vratio i obavestio me da sam na crvenoj listi, na kojoj su oni kojima je zabranjeno da uđu na „teritoriju Kosova“. Moja prva reakcija bila je da mu odgovorim kako je o tome morao da me obavesti sudija i da bih voleo da me pošalju pred sudiju u Prištini, ali bio sam odbijen. Zatim sam pitao za razlog zbog kog sam stavljen na takvu listu za praćenje, ali nije mogao da mi odgovori. Kao razlog, na papiru koji su mi dali, navedeno je to što me smatraju „pretnjom po javni red i javnu bezbednost, nacionalnu bezbednost ili međunarodne odnose“ Kosova. Nakon što sam pročitao taj papir, rekao sam policajcu da se neću opirati i da ću poći za njim, ali sam hteo da me pošalju nazad u centralnu Srbiju, što je on odbio, a dva policajca su me otpratila do aviona za Ženevu.
Službenici kosovske policije bili su ljubazni, prema meni su se odnosili sa poštovanjem. Dva sata kasnije bio sam u Ženevi.
Kosovo je duša Srbije
Da budem potpuno iskren, ne mogu da krivim tog kosovskog policajca za bilo šta. Naravno da su ovi postupci nezakoniti sa stanovišta međunarodnog prava, jer je Kosovo još uvek deo Srbije i niko sa „Kosova“ ne bi smeo da me protera i zabranjuje mi ulazak na tu teritoriju. Rekao sam da ne mogu da ga krivim, jer bih voleo da moja zemlja (Francuska) učini isto sa određenim teroristima i kriminalcima, kao što bih voleo da Srbija (koja nije moja zemlja, ali je država koja mi mnogo znači) učini isto. Na primer, da to učini sa svojim političkim mrziteljima (na primer, Anrijem Bernarom Levijem, koji je na francuskoj televiziji rekao da su SVI Srbi kriminalci i silovatelji tokom rata u Bosni), kojima je i dalje dozvoljeno da uđu na srpsku teritoriju i ponekad učestvuju na javnim skupovima.
Dovoljno mi je bilo da se setim pro-OVK izložbe koja je održana u Beogradu dok sam živeo tamo. Ja sam, naravno, za slobodu govora i nemam ništa protiv da se zastupaju i takvi stavovi, ali pod kontrolom zakona, kako se ne bi pretvorili u glorifikovanje terorističke otganizacije OVK. Dok Aljbin Kurti stalno govori o „reciprocitetu“, vidim da Srbija, nažalost, to ne čini, već dozvoljava mrziteljima da slobodno ulaze i vređaju zemlju i narod koji su im pružili dobrodošlicu, što doprinosi širenju najgorih stereotipa o toj zemlji.
U isto vreme, dok prijatelje Srbije proteruju, zabranjujući im ulazak na Kosovo, Srbija nije spremna ni prstom da mrdne. Na dan kada sam proteran sa Kosova, Kurtijeva supruga predstavljala je svoju knjigu u srcu Beograda. U knjizi se govori o tome kako je Kosovo „steklo nezavisnost“. Ti ljudi se igraju sa pravilima onako kako im odgovara, a kad im ista ta pravila više ne idu u prilog, onda plaču Americi i Evropskoj uniji, moleći ih da nateraju Srbiju da promeni pristup. Zato kažem da ne krivim policajca sa „Kosova“ koji je radio svoj posao, već da bih voleo da moje dve zemlje (Francuska i Srbija) budu voljne da čine isto… Jer moj slučaj je pokazao da se Kosovo bori za svoju nezavisnost i preduzima mere da je u potpunosti ostvari, dok je Srbija nemi posmatrač.
Osećanja su mi, naravno, pomešana, ali dominira tuga što u doglednoj budućnosti neću moći da uđem na svoje voljeno Kosovo i Metohiju, u koje sam uložio toliko vremena, energije, nadanja… U tekstu poput ovog koji čitate teško je istaći šta Kosovo za mene znači, ali pokušaću da dam kratak rezime.
Kosovo je duša Srbije, ali verujem da je i duša Evrope. Kosovo je posebno mesto za (nadamo se) milione Srba, ali ne samo njih. Kroz svoja putovanja tamo, moje molitve, čitanja i pisanje, Kosovo i Metohija su mi postali posebni i dragi. Deo mene će uvek ostati na Kosovu, pogotovo jer sam imao toliko planova, ideja i projekata koje sam tamo želeo da realizujem. Da dovedem tamo mnogi ljudi iz sveta, kako bi ga upoznali i bili u mogućnosti da čuju nešto što se razlikuje od laži koje slušaju svakodnevno.
Preduslovi za pobedu
Neizrecivo je koliko poštovanje osećam prema Srbima sa Kosova, koji žive izolovani u enklavama, ali i dalje stoje na obe noge, ponosni i voljni da se bore za svoja prava i da brane zemlju svojih predaka, svoju kulturu, religiju i istoriju. U Beogradu se ponekad za neke ljude koje sretnem pitam da li su zaista Srbi, jer se ne ponašaju tako (iako se neki pretvaraju), dok je na Kosovu drugačije.
Svakako nemam nimalo sumnji kada je u pitanju mudri arhimandrit Sava Janjić, koji brani svoj manastir i stoga je jedan od stubova Srpske pravoslavne crkve, ili Srđan Popović, ponosan i snažan gradonačelnik Gračanice. Uvek mi je teško kad pomislim na njega, njegovog brata i Gračanicu. Ili Ljubišu, mog dragog prijatelja iz Velike Hoče. I na samrtnom odru ću se sećati tog studenta Bogoslovije u Prizrenu koji nas je odveo da posetimo crkve u tom gradu, i kako je stajao tiho, snažno i ponosno pred uvredama sa kojima smo se suočili kada su meštani shvatili da smo Srbi (tada sam bio u grupi srpskih posetilaca). Takođe ću se uvek sećati jedne zapanjujuće dame koju sam video u bogoslovskoj školi u Prizrenu. Bila je veoma lepa, ali i vrlo dobro obučena, moderno, ali takođe i sa puno elegancije. Okružena mrziteljima, u pokrajini u kojoj ne može čak ni da govori svoj jezik, posvećivala je posebnu pažnju svom izgledu, nije se predavala.
Ovi primeri me uveravaju da ćemo pobediti! Ne Albance, jer borba nije protiv njih. Imam poštovanje prema Skenderbegovom narodu (iako je bio napola Srbin), čija istorija je zanimljiva i zaslužuje pažnju. I zato, ponavljam, borba se ne vodi protiv određene religije ili naroda, već protiv liberalizma, ideologije koja uništava identitet ljudi, njihov um i ponos. Borba se vodi protiv onih koji su u Beograd pozvali Kurtijevu suprugu, onih univerzitetskih profesora koji su pristali da promovišu njenu knjigu, protiv liberala u Londonu ili Vašingtonu, koji koriste ljude jedne protiv drugih s ciljem uništavanja njihovog identiteta.
Naravno da je albanski nacionalizam kriv za izazivanje nevolja u Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji, ali albanske mafije ne bi bilo u Crnoj Gori, na primer, da im Đukanović decenijama nije dozvoljavao da rade šta su hteli. Crna Gora se nije odvojila od Srbije zbog Albanaca, već zbog liberala, kako u Beogradu tako i drugde, koji su učinili sve da unište Srbiju, i koji i dalje to čine.
Ponekad se kaže da svaki Evropljanin ima dve nacije: svoju i francusku. Može se reći i da svaki Evropljanin ima dva Kosova, jedno u Srbiji i jedno u dubini svoje duše. Borba počinje u nama samima; borba da sebe učinimo boljim Čovekom, hrišćaninom, rodoljubom. Kada u tome budemo uspeli, onda ćemo se vratiti na Kosovo. Ići ćemo da celivamo ikone u Prizrenu, zapalimo sveće u Velikoj Hoči, da se poklonimo Lazaru u Ravanici i pomenemo pale heroje sa Gazimestana.
Pol Antoan (Paul Antoine) je magistrirao istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i međunarodne odnose na Univerzitetu u Londonu. Takođe je studirao u Rusiji na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose (MGIMO). Generalni je sekretar i osnivač Francuskog udruženja za mir na Kosovu, organizacije koja u Francuskoj organizuje konferencije i različite događaje za promociju srpske kulture na Kosovu i Metohiji. Organizovao je putovanje za više francuskih političara na Kosovo i Metohiju i u Republiku Srpsku, gde su se, između ostalih, sastali sa vodećim političarima Republike Srpske i srpskim pravoslavnim vođama na Kosovu i Metohiji. Ekskluzivno za Novi Standard.
Preveo Vladimir Kolarić
