Kosovska tragedija

Kada će se vratiti raseljeni Srbi?

1
814

Prema podacima Kancelarije za Kosovo i Metohiju oko 205 hiljada raseljenih lica sa Kosmeta živi u centralnoj Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Od tog broja desetine hiljada njih želi da se vrati svojim kućama. Prema podacima takozvanog Ministarstva za zajednice i povratak iz Prištine, u ovoj godini na Kosovo i Metohiju će se vratiti ukupno 700 ljudi. Na čelu pomenutog „ministarstva“ je Dalibor Jevtić, koji je na to mesto došao posle smene Aleksandra Jablanovića. Jevtić je bio na čelu istog „ministarstva“ i u vremenu kada Beograd nije otvoreno podržavao Srbe koju su bili sastavni deo Tačijeve „vlade“. Sada, kada Jevtića zvanični Beograd priznaje, „Ministartvo za zajednice i povratak“ ima manje novca na raspolaganju nego ranije.

kkuca-kosovo02

Jevtić je pre nekoliko dana izjavio da se na Kosovo i Metohiju za sve ove godine vratilo oko 10 odsto raseljenih i da je to poražavajući podatak. Tu su ubrojani svi – Romi, Aškalije, Egipćani, Albanci, Srbi, Goranci. On se zbog gotovo nikakvog povratka u ovoj godini, između ostalog, pravda i time da nema novca. Loš procenat povratka u vremenu dok je bio „ministar“ u „vladi“ Hašima Tačija – onda kada je bilo i više para – pravda time da nije sve bilo usklađeno kako treba – sudstvo, policija, administracija i ostalo.

Lično sam imala prilike da vidim kako žive Srbi povratnici u Metohiji, za čiji je povratak bilo zaduženo pomenuto „ministarstvo“. Jad i beda na sve strane. Povratnici tvrde da je sav posao oko njihovog povratka bio traljavo odrađen, da se na svemu štedelo i da se tri godine posle povratka već sve raspada. Od svih muka najgore je što nema posla, što je bezbednost nikakva, što nema slobode kretanja. Jedan obrok dnevno dobijaju preko narodne kuhinje Eparhije raško-prizrenske i pitaju da li je uspešan povratak kada vratite ljude na kazan narodne kuhinje? Većina tih ljudi vraćena je onda kada je pomenuto „ministarstvo“ imalo prilično para na raspolaganju.

Da Vas podsetimo:  Novac iz „Fonda dijaspora za maticu“ pripada srpskim ratnim veteranima iz 1999.

NAJVIŠE ŽELE DA SE VRATE U METOHIJU

Srbi u Metohiji su do proterivanja dobro živeli. Retko ko od njih nema obradive zemlje i šume. U selu Žač, u opštini Istok, porodica Babović ima okućnicu od 15 hektara koju čine voćnaci i obradiva zemlja – sve u jednoj parceli. Samo nekoliko desetina metara to imanje deli od osam hektara hrastove šume koja je takođe u njihovom vlasništvu. U Metohiji ima Srba koji imaju mnogo više od Babovića, ali su dovedeni u situaciju da skoro sto odsto zavise od humanitarne pomoći, i to ih posebno pogađa. O torturi koju svakodnevno trpe da i ne govorim.

Zašto pišem o povratnicima? Najviše raseljenih je iz Metohije. Najmanje prodate srpske imovine je u Metohiji. Najviše onih koji žele da se vrate su Srbi iz Metohije. Zajednica srpskih opština ne obuhvata Metohiju, jer tamo nema ni jedne opštine sa srpskom većinom. Kako će se ti ljudi tamo vraćati i kako će se rešavati njihovi problemi?

U Štrpcu, u hotelima Lahor i Junior, koji su u sklopu Ineks ski centra Brezovica, živi oko 300 raseljenih Srba iz opština Prizren, Uroševac, Priština. Nekako u isto vreme kada je najavljena prodaja pomenutog centra, najvrednijeg turističkog centra koji Srbija ima – bez lažne skromnosti, pojavila se i priča da je opština Štrpce dodelila zemlju na kojoj će se graditi stanovi za raseljena lica smeštena u pomenutim hotelima.

Njih neće vratiti u mesta odakle su proterani, već će ih trajno naseliti u mesto gde su izbegli. Proletos je javljeno da će se u Suvom Dolu kod Lipljana, sada je to opština Gračanica, graditi kuće za Srbe povratnike iz sela Slovinja koje je od Suvog Dola udaljeno oko 15 kilometara. „Ministar“ Jevtić ali i nadležni iz vlasti u Beogradu već najavljuju da će se raditi i na tome da se raseljeni Srbi vraćaju u većinska srpska mesta, a ne u mesta odakle su proterani i gde imaju imovinu. Oni ne gube pravo na povratak svoje imovine, ali se stiče utisak da se na svoje imanje nikada neće vratiti. Ako se oni integrišu, recimo u opštinu Gračanica ili u konkretnom slučaju Štrpce, onda smo ih mi sami raselili – Srbi raselili Srbe. Ako u samom startu odustanemo od svake borbe, koliko je ona realna u narednih deset, dvadeset ili više godina?

Da Vas podsetimo:  Da li je Oliver umro uzalud?

Umesto da se svim silama borimo za ono što nam pripada, mi idemo linijom manjeg otpora. Nastavljamo sa našom snishodljivošću, koja nas vuče na dno. Odu Srbi u Đakovicu, okupi se nekoliko desetina Albanaca (kojima se naredi da se okupe), kamenuju autobuse, i to je znak da Srbi ne mogu da se vrate u Đakovicu – njih albanska zajednica ne prihvata. Ta ista zajednica ne prihvata ni Srbe iz Prištine, Prizrena, Uroševca, Slovinja, i nikom ništa. Svi problemi koji sprečavaju povratak su prepoznati, i niko ništa ne radi na njihovom rešavanju.

SRBIJA NIJE TOLIKO NEMOĆNA, VEĆ JE NA TU IGRU PRISTALA

Kada bi postojala iskrena želja međunarodne zajednice, kada bi predstavnici vlasti iz Beograda imali hrabrosti da na tu istu zajednicu vrše konstantan pritisak – to su morale da rade i sve predhodne vlade – zajedno bi sredili vlast u Prištini, a oni Albance na terenu ne samo u nabrojanim mestima, već svuda gde Srbi treba da se vrate, i to za jedan dan. Bili bi mirni kao bube, znamo ih za toliko. Ovako, zvanični Beograd radi šta mu se kaže, nadležni za povratak iz OSCE, UNHCR, Crvenog krsta i svih ostalih vrte svoju priču koju mi ovde zovemo okruglo, pa na ćoše, a Albanci nastavljaju da rade ono što rade decenijama unazad stvarajući na taj način etnički čistu teritoriju.

Na sve to mi uspehom predstavljamo formiranje Zajednice srpskih opština koja će delovati po „kosovskim zakonima i Ustavu“. Zatvorićemo se po selima, izuzev severnog dela Mitrovice, i u njih naseljavati porodice koje u Metohiji imaju desetine hektara zemlje. Veliko je pitanje ko će pristati od raseljenih lica na takav povratak. Sve su prilike da do povratka, iskrenog i održivog, nikada neće doći. Kruna svega je to što odustajemo od povratka u gradove.

Da Vas podsetimo:  Kod Miloša je i popo mogao da dobije štapom po turu

Politika koja se vodi kod Srba na Kosovu i Metohiji postiže suprotan efekat od onoga koji zvanični Beograd želi. Porodica iz okoline Istoka razočarana svime što je do sada urađeno, zbog uskraćenog prava na povratak i rešavanje imovinskog pitanja, zbog života u centralnoj Srbiji koji se već 15 godina odvija u dve sobe, dala je svoje imanje na prodaju. Albanske vlasti će samo u tom slučaju uvažiti njihovu tapiju. Ja njih mogu da razumem i ne mogu da ih osuđujem, ali toga treba da se bojimo ako kao država imamo neki plan kada je budućnost Kosova i Metohije u pitanju. Srbi sa Kosmeta traže samo ono što im po svim zakonima sveta pripada: pravo na svoju imovinu i pravo na život. Nećemo pravo na samo deset opština, već na svaku opštinu u kojoj smo do 1999. godine živeli. Pravo na svaki grad, svako selo i zaseok gde nam je dedovina. Za to treba da se borimo. Zbog te borbe bi trpeli i čekali, to bi bio povratak i borba za Kosovo i Metohiju. Država Srbija nije toliko nemoćna koliko je na tu igru sama pristala. Takvom politikom ne zastupamo interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, već samo radimo ono što nam Brisel naredi.

Janja Gaćeša

Novi Standard

1 KOMENTAR

  1. Moj savjet vratiti imovinu i sve prodajte po sto boljoj ceni i pravac beograd. Moj cale je to ucinio i dobro nam je super. Bolje da kosovo umre u meni nego ja u njemu. A ovi politicari sto seru nek prave tamo vikendice kad je tako dobro. Ko hoce moze od njih dobiti na poklon imamo jos nesto zemlje u brdima

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime